PRVO BOMBARDOVANJE KRAGUJEVCA: Stanovnike grada 9. juna 1915. u pet sati ujutru, probudio je breket aeroplana i tresak detonacija

Radnje su otvorene, a naročito na pijačni dan ima navale. Očigledno, police se prazne jer je više gotovo nemoguće popuniti prodanu robu koja je većinom dolazila iz Austrougarske i Nemačke, ali ima još dosta da posao može da ide. Trgovci se zaklinju da, posle rata, neće više nikad kupovati trulu robu u Beču, Budimpešti i Berlinu. Sećaju li se oni danas te zakletve? Mislim da se ne sećaju, i verujem da su njihove police ponovo ispunjene ovom robom bivših neprijatelja.

Za vreme zaraze tifusa, kafane i restorani koji nisu bili upotrebljeni za potrebe vojske, mogli su se otvarati samo u izvesne sate, određene od lekarskih vlasti. Ali u te sate oni su bili puni. Već u toku meseca maja bolesnici su bili evakuisani u bolnice, jer nije bilo ozbiljnijih borbi i, s toga, nije bilo ni novih ranjenika. U isto vreme, svima je data potpuna sloboda. Onda se namestio jedan bioskop kod "Takova", i imali smo prilike da provodimo večeri u pretrpanoj sali i da se divimo starim Gomonovim filmovima ili nemačkim predratnim filmovima, pronađenim u postojećim rezervama u trenutku kad je buknuo ratni požar.

VELIKA razonoda Kragujevca bio je njegov "park". Od 17 sati uveče tu se sleže sve što ima omladine u varoši i, ubrzo, sretaju se samo parovi i male grupe mladića i devojaka, koji flertuju i smeju se pored svega rata. Oko 18 časova dolaze vojna lica. Nekoliko grupa viših oficira koji obično raspravljaju i mnogo mladih poručnika i podoficira, zdravih ili koji se oporavljaju, i koji traže drugaricu da ih prati na njihovoj šetnji posle rada i pre večere. Mladi podoficiri iz francuske radiotelegrafske stanice, Bernade i ostali, u te sate su dnevni gosti parka. Oni su se doterali i obukli svoju uniformu plave boje kao nebo, koju je krojio dobar krojač. Oni su dobro utegli svoj mladićki struk u svoj pojas i pritegli svoje noge u besprekorne dokolenice. Već svaki od njih ima svoju malu prijateljicu i oni pokušavaju da razgovaraju francuski, mešajući nekoliko rđavo izgovorenih srpskih reči.

Njihove prijateljice ne razumevaju bog zna koliko od ove konverzacije, ali one gledaju mlada i nasmejana lica i to im je dovoljno da i one postanu vesele. To je bezbrižna omladina prošlosti i budućnosti! Bernade, već dva puta teško ranjen na francuskom frontu, vidi samo lepo proleće, blistavo sunce i zelene livade. Šta je bilo od ovog lepog i veselog francuskog momka?

JEDAN od vernih posetilaca parka isto tako je moj dobri i čestiti prijatelj Di Boše iz Žurnala "De Ženev". I on sam smatra da je najbolji način da nauči ovaj teški jezik kao što je srpski, da ima jednu lepo sastavljenu gramatiku u obliku jedne devojke. On se dobro koristio ne svojom gramatikom, već svojim gramatikama. On i Marjanović, vrlo sposobni fotografi isti Marjanović koji je za vreme povlačenja kroz Albaniju imao hrabrosti da ne misli da čuva svoju kožu nego da skuplja neprocenjive dokumente za srpsku istoriju - bili su tipske ličnosti za kragujevački park u proleće 1915.

Kad govorim o Marjanoviću, koga smatram najzaslužnijim fotografom u ovoj prvoj fazi rata, moram pomenuti još jednog drugoga, Černova, ruskog fotografa koji je zaista, imao isto tako mnogo talenta i koji je bio mnogo čovek od zanata. Kakva je čudna i zagonetna ličnost bio taj Černov koji je već pratio srpsku vojsku za vreme balkanskih ratova. Da li je on bio Rus ili kosmopolitski Jevrejin, kao što su mnogi tvrdili? Ne znam. Taj mali plećati čovek sa obrijanom lobanjom mogao je biti isto tako Rus kao i Jevrejin. Ali ono što znam, to je da je, pored stvarne hrabrosti, imao paklenu drskost. Zar se on nije usudio da dovede na front svoju prijateljicu koja je bila debela i punokrvna Mađarica. Černov je bio čovek od poslova. Da li je on zaista bio iskreni prijatelj Srbije? Ne znam, ali znam da je umeo da dobro pretvori u novac svoje pravo ili tobožnje prijateljstvo. Ovaj čovek je iščeznuo posle povlačenja kroz Albaniju i ja sam ga video samo jednog dana, 1916. u Solunu u jednoj fantazijskoj uniformi ruske vrste. Od toga dana više ga niko nije video.

U POGLEDU razonođenja, Kragujevac još ima svoje pozorište, smešteno u kafani "Talpari". Ovo pozorište je prava pesma. Namešteno u "bašti" kafane, gledaoci su vrlo relativno zaštićeni od kiše debelom zavesom zelenila. U dnu, jedna sasvim mala pozornica, a prema ulici, jedna staklena pregrada na kojoj je jedna bomba austrijskog aviona porazbijala gotovo sva okna, deli publiku sa ulice koja ne plaća od publike u bašti koja plaća. Na ovoj pozornici igraju se sve vrste vodvilja i komedija i tu dobra volja glumaca nadoknađuje kostime i dekoracije. Uostalom, nekoliko glumaca nije bez talenta, ali čovek ima utisak da su se srozali kad ih vidi gde se kreću na ovoj pozornici desetog reda.

Četiri ili pet svirača Cigana pokušavaju da gledaoce zanimaju između činova. Oni ne sviraju na violini, oni upravo stružu o nju, i kad jedan francuski oficir ili podoficir ulazi u pozorište, oni ga pozdravljaju "Marseljezom" u ciganskom prevodu. Publika je vrlo šarena. Oficiri, vojnici, nekoliko gospođa i građana sede za stolovima gde poručuju piće.

Jedan stari glumac deli ulaznice po dinar i po, dok "gospodin direktor" nadzirava salu i odlazi pokatkad da odigra neku malu ulogu na pozornici. Boga mi, prihodi ne moraju biti veoma sjajni.

U PROLEĆE i u leto 1915, na frontu je sve mirno i to se oseća u Kragujevcu. Kad ne bi bilo velikog broja oficira, vojnika, članova raznih stranih misija, austrougarskih zarobljenika koji se, zakićeni malom trobojnom trakom, šetaju slobodno ulicama; kad ne bi bilo mnogih crnih zastava na niskim kućama čovek bi verovao da se nalazi usred mira.

Ipak, 9. juna bio sam probuđen malo posle pet sati ujutru ogromnim treskom dveju detonacija i zvučnim breketom jednog aeroplana. Kragujevac je bombardovan bombama sa aviona. Brzo ustajem, navlačim pantalone i cipele i odlazim da vidim šta se dešava. Moja gazdarica i njena deca već su napolju. Iznad varoši leti jedan aeroplan, za koji svet misli da je francuski. Ja ih razuveravam i, uskoro, dve nove detonacije i gust smeđ dim daju nam na znanje da su projektili pali na nekih 300 metara od naše kuće. Avion opisuje jedan krug i još baca bombe, i mi čujemo njihovo karakteristično šištanje i vidimo dim od eksplozija.

Moja gazdarica i njena deca su pomalo uzbuđeni i trebalo ih je umiriti, što nije lako kad čovek zna samo nekoliko reči srpskog. Sada avion odlazi, praćen mnogobrojnim puščanim kuršumima i perjanicom dvaju šrapnela. Jedan drugi avion dolazi i ponovo baca bombe. Brzo, oblačim se do kraja i polazim da obiđem mesta gde su pale bombe.

SUTRA: Patriotizam Vojvode Putnika