VOJNIK ISTINE I PRAVDE: Vešala za seljake u Krupnju

Topovska paljba je intenzivna kako samo može biti, i čuje se neprekidno praskanje pušaka i mitraljeza. Položaji na kojima smo bili juče nalaze se pod kišom granata svih kalibara. Šrapneli se rasprskavaju iznad nas i jedan izviđački avion, sa svojom crno-žutom vrpcom, leti iznad naših glava.

Naslonjen na jedno veliko drvo čije lišće me zaklanja od neprijateljskih očiju koje vrebaju, posmatram ovu kasapnicu između ljudi, čija strahota ne može da ugasi sjajno sunce koje sve kupa i koje izgleda kao da hoće da nam pokaže sve ništavilo ljudskih preduzeća. U stvari, šta su ove silne granate na koje su ljudi iz Beča i Budimpešte bili tako gordi?

Rasprskavajući se, one ubijaju nekoliko jadnih ljudskih bića i ispreturaju malo zemlje koja će blagodareći prirodi prema kojoj smo nemoćni, biti ponovno prekrivena zelenilom kroz nekoliko dana! Preda mnom su Crni vrh i Orlovče, koje drže Austro-Mađari, i kota 708 i Eminove vode koje držimo mi. Naši su takođe na visu Kulištu, dok neprijatelj ima u rukama južnu stranu i drugu kosu brda. Beli Kamen ponovo je naš.

MOJA osmatračnica, iako odlična, izgleda mi ipak nedovoljna da sve vidim. Ugledao sam, dakle, jednu grupu drveća u rastojanju od 300 metara i učinilo mi se da je odande izgled mnogo bolji. Pošao sam tamo za vreme jednog malog zatišja. Tek što sam se tamo namestio, jedna velika granata od 305 smrvila je u prašinu drvo koje je bilo moja prva osmatračnica.

Eto šta je sudbina! U 14 sati ogromna detonacija. Veliko drveće u šumi na visu iznad nas pada u oblaku dima, pomešanog sa grudvama izbačene zemlje. To eksplodiraju naše mine i ruše neprijateljske rovove. Besnilo topova, pušaka i mitraljeza izgleda da se još pojačava. Švabe su dobro gađale; naši topovi su bukvalno okruženi ogromnim dubokim jamama koje su iskopale njihove granate. Ali pored svega toga, mali broj artiljeraca bio je pogođen.

Previjalištu u Gnjilemi je već puno i lekari previjaju, a da nemaju vremena da odbiju dim iz jedne male cigarete. Ima teških ranjenika od eksplozivnih kuršuma. Ima ih koji su doneseni na nosilima, a većina ipak, sa svojim ranama koje su pokatkad strahovite, sišli su sa visa pešice, podupirući se na neki isečen štap ili na svoju pušku, ili podržavani od drugova koji su manje ranjeni. Nijednog jauka, ali često šale onih ubogih đavola koje previjaju na brzu ruku. Od vremena na vreme, jedan bezoblični paket na jednim nosilima ukoči se u grču. To je jedan mladi život koji odlazi. A gotovo svi, čak i oni koji su najteže ranjeni, puše.

PREVIJENI i snabdeveni objavom, prikačenom za šinjel, ovi vojnici odlaze pešice prema bolnicama u pozadini. Teško ranjeni očekuju volujska kola da ih prevezu, a oni koji nisu za prevoz, spremaju se stoički da napuste ovaj svet. Dr. Mihajlović mi kaže: "Sve je dobro, čim su ranjenici dobre volje."

Jarebice su sedište Treće armije. Tu se još čuje top sa Gučeva. To je jedno malo selo koje je, nekada, živelo u blagostanju. Danas, to selo je opljačkano do dna duše, a 23 stanovnika su ubijena, a 10 njih je nestalo. Sedamnaest ljudi iz Jarebica bilo je streljano u Krivajci. Uostalom, sva sela u okolini oplakuju svoje pokojnike, poubijane od strane austrougarske soldateske. Tako u Zavlaci ima 20 ubijenih, a sedam nestalih. U Likodri pobijeno je 57 ljudi.

IZ LIKODRE penjemo se do štaba moravske divizije 2. poziva, kojom komanduje pukovnik Ljuba Milić, docnije general na makedonskom frontu, i slatkorečivi Kalafatović, budući i neumorni šef drugog obaveštajnog biroa u Solunu. Ova gospoda su postavila svoj šator-kancelariju u Barama u jednoj lepoj bukovoj šumi. Tu su mi pokazivali gvožđe kojima se vezuju vojnici za ruke i noge, gvožđa nađena na austrijskim položajima, prava oruđa za muke. Duh u vojsci Franca Josifa mora biti rđav, čim su primorani da upotrebljavaju ovakva sredstva za kažnjavanje.

Položaji na Barama nisu daleko od komandantova šatora. Oni stoje prema Belom Kamenu i Kostajniku, kad sam tamo stigao, topovi su bili u akciji i iz rova u rov odgovaralo se puščanom paljbom. Tako je gotovo svakodnevno, i nema dana da gde ne sahrane nekoliko junaka koji su poginuli za slobodu svoje zemlje. Srbija nije htela rat. Ona trpi nepravedni i divljački napadaj. Svi veruju da nepravda ne može biti pobedonosna i da će oni koji su je učinili, biti kažnjeni.

Sa Bara silazimo rđavim, vrlo strmim putem, u Krupanj, šćućuren u tesnoj dolini. Tu je dunavska divizija drugog poziva. Njen komandant, pukovnik Miloš Vasić, smestio se u zgradi direkcije antimonskog rudnika. Varošica Krupanj nije velika, 1.300 stanovnika, grdno je stradala za vreme privremene austrougarske okupacije.

U MEHANI, dok ručam skroman ručak, mehandžika Persida Simović priča mi šta su radile Švabe. U njenoj kući bio se smestio jedan general sa svojim štabom. Prva stvar koju su od nje tražili bile su bombe. "Kod vas, u Srbiji, čak žene imaju bombe, dajte nam ih odmah", govorili su joj oficiri. Jedan lekar tražio je od nje jaja za generala. Ona ih nije imala, ali je našla jedno u varoši i lekar joj je savetovao da ga sama preda generalu koji je govorio srpski. "To jaje mi je spaslo život", govorila mi je ona. Generalov ađutant bio je vrlo svirep. Svaki put kad su mu dovodili seljake iz okolnih sela, on je naređivao: "Na orah!" Tako je Persida videla kad su prvi put obesili petoricu seljaka, zatim u dva maha sedmoricu i jednom jednoga. Svi ti jadni ljudi bili su povešani o drveće ispred njene kuće.

Iz Krupnja idemo u Pecku. Prolazimo kroz Belu Crkvu i Batave, sela podignuta po visokim brežuljcima. Sada silazim u Pecku, sedište štaba Prve armije. Tu nalazimo generala Bojovića, čija noga nije još sasvim zalečena od rane koju je zadobio u borbama oko Šapca.

Pecka je mirna. Čuje se samo top, jako, ali iz daleka. Stoga se tu ne zadržavam dugo i vraćam se preko Stave u Valjevo.

SUTRA: PEGAVI TIFUS NAPADA SRBIJU