VANDALSKI PIR PO LOZNICI: Mnogi ranjenici nisu bili ni previjeni
U JADRANSKOJ Lešnici primio nas je komandant mesta, jedan rezervni artiljerijski kapetan i kmet varoši Beograda, sa lekarom majorom Stanojem Milivojevićem.
Foto arhiva
Lekar je bio sa prvim srpskim trupama posle povlačenja Austro-Mađara iz Šapca. On nam priča da je našao u osnovnoj školi, u bolnici i u gimnaziji u Šapcu oko 200 austrijskih ranjenika koje su čuvala dva bolničara. Jadnici su ležali na nosilima ili, na zemlji, na ćilimima pokradenim po privatnim kućama. Nije bilo nikakvog sanitetskog materijala.
Sve je bilo u neopisivom stanju prljavštine. Mnogi ranjenici nisu čak bili ni previjeni; drugi su imali apsolutno nedovoljne zavoje. Ostavili su ih tri-četiri dana bez hrane. Lekari su napustili svoje bolesnike i pobegli. A toliko su nam probili uši sa sanitetskom organizacijom centralnih vojski!
Sutradan smo krenuli rano na put. Nismo daleko od mesta gde se vode borbe, pa mi se žuri da tamo stignem. U Gornjem Dobriću je štab drinske divizije drugog poziva, kojom komanduje pukovnik Krsta Smiljanić. Major Milan Zavađil je njegov šef štaba. To je bio moj prvi susret sa ovom dvojicom valjanih oficira. Kasnije sam bio s njima na Kajmakčalanu, na Belom Grodlu i na drugim mestima.
SPUŠTAMO se niz Iverak i što se više približavamo Gučevu, sve više se čuje top i čak se razabira tak-tak mitraljeza. Još da prođemo Lešnicu i evo nas na Krstu, sasvim blizu Gučeva. Srpski položaji su na nekoliko stotina metara, okruženi granatama i šrapnelima. Krst je glavni stan generala Rašića, komandanta kombinovane divizije.
SRPSKA DUŠA GENERALA ŠTURMA
NA KRSTU sam našao generala Pavla Jurišića-Šturma, komandanta treće armije. Poreklom iz saksonske Lužice, on je bio mlad pruski potporučnik za vreme rata 1870. Kad je planuo tursko-ruski rat, Jurišić je napustio Pruse da ponudi svoje usluge Turcima. Ali kad je stigao u Beograd, rečeno mu je:
"Ne možete proći." Mladić koji je snivao o slavi, tražio je tada da ga prime u srpsku vojsku koja se spremala da se uhvati u krvavo kolo. Njegova želja je bila uslišena i Jurišić se tako istakao da je prošao celu vojnu hijerarhiju do najviših činova. Mladi potporučnik Šturm postao je ugledni general Jurišić, ađutant kralja Petra, i koji se mogao ponositi gromkim pobedama u balkanskim ratovima. Visok, rumen, vrlo vojničkog držanja, on još uvek ima nešto od pruskog oficira u svojoj spoljašnjosti, ali njegova duša je postala srpska sa svim žarom.
Malen, sa svojom gotovo belom bradom u šiljak, sa cvikerom, general Rašić ima pre izgled lekara nego vojnika. Ali kad ga čovek vidi gde raspravlja razložno sa svojim ađutantima, nagnut iznad karata; kad ga čuje gde izdaje kratke i precizne zapovesti i uvek mirnim glasom, čovek oseća da ima pred sobom šefa. Za danas, hteo bih da siđem u Loznicu koju bombarduju, kao i put koji tamo vodi. General se koleba da mi dade odobrenje. Nalazi da je to suviše rizično ako čovek nema da izvrši apsolutno neophodnu misiju. Ali, ja navaljujem, tako da mi on najzad, daje traženu dozvolu. Polazimo, dakle, i približavamo se jednom haubičkom položaju, obasutom krupnim brizantnim projektilima koji se rasprskavaju.
KOMANDANT položaja ne nalazi da je naš pothvat pametan, ali s obzirom na generalovu objavu koju mu pokazujem on ne može da se tome protivi. Pošto smo posmatrali neko vreme austrijsku vatru da se orijentišemo, krećemo na put. Treba da se spustimo niz ceo vis livadama i poljima gde nema nijednog drveta da nas zakloni i mi smo upravo pred topovima sa Gučeva. Spuštanje se vrši bez nezgode, ali čim smo dole stigli, kiša šrapnela rasu se iznad naših glava, bez ikakve štete uostalom. Sada smo u tučenom prostoru i Švabe nam šalju opet nove šrapnele, ovaj put sa više tačnosti. Lišće žbunja koje nas okružuje strada od njih; mi smo zdravi i čitavi. Put je sada potpuno zaklonjen. Nemamo se više čega bojati do Loznice. Blizu ove varoši, prolazimo pored jednog gotovog mosta, spremnog da bude bačen preko Drine. Postoji, dakle, namera da se učini jedna mala poseta na drugu stranu reke.
Evo Loznice, gde nema više nikoga sem jednog policijskog komesara koji ima junačko srce, i jednog kmeta koji neće da napusti svoju varoš, i dvadesetak vojnika koji nalaze da je večno bombardovanje potpuno dosadno. Bože moj, koliko je oštećena ova varošica!
SVAKOG dana vojnici njegovog bečkog veličanstva, pošto su je opljačkali od vrha do dna prilikom svog prolaska, bombarduju otvorenu varošicu, naročito sa fugasnim granatama koje svuda izazivaju požar. I tu su vandali pobili nevine stanovnike i odveli 160 talaca.
Pod uslovom da im se dade 30.000 kruna, oni su obećali da ne uzimaju taoce, ali kad im je novac bio u džepu, oni su ipak pokupili taoce za čiju sudbinu se ne zna. Sve vreme što šetam opustošenim ulicama, svakih deset minuta pada po jedna granata u varoš. Da se uzmognemo mirno vratiti, rešavamo se da pričekamo veče kad nas neće moći videti na otkrivenom putu. Dok čekamo da sunce zađe, vojnici nam donose rakije koja je izmakla pljačkaškim Švabama.
Po zalasku sunca, krećemo i idemo istim putem kojim smo i došli, i stižemo na Krst, a nisu nas pozdravile granate. Naš konak je ipak dalje. On je na divizijskom previjalištu kojim upravlja pukovnik dr Čeda Mihailović, u Gnjile koje je udaljeno dva kilometra od Krsta. Primljeni oduševljeno od strane pukovnika i njegovih lekara, večeramo pod prostranim šatorom i, posle kafa, vojnici Cigani sviraju nam i pevaju domaće melodije. Noć je prekrasna, a na visovima se vodi borba.
PUKOVNIK Čeda je udesio sve što treba. On je od granja dao napraviti kolibe koje se mogu ložiti. Čovek bi rekao da namerava da provede celu zimu u Gnjile. U jednoj od ovih koliba proveo sam odličnu noć, uspavljivan muzikom topova i mitraljeza koji neće da umuknu.
Brezjak, gde je neprijatelj počinio nedela koja se ne dadu opisati, nije daleko od Gnjila. Koristim se, dakle, prilikom da tamo pođem. Brezjačku opštinu sačinjavaju sela Slatina, Gornje i Donje Nedeljice. 54 stanovnika su pobijena na najraznovrsniji način. Ipak, većini su prosuta creva širokim pionirskim bajonetima. Kao i na drugim mestima, mnogi leševi su bili unakaženi. Naravno, sve je bilo opljačkano i ono što se nije moglo poneti, bilo je uništeno.
PREDSEDNIK opštine oženjen je sa jednom Berlinkom koja je dugo živela u Austriji. Ona mi je rekla da je bila sigurna da će se neprijateljski vojnici pristojno ponašati. Ipak, iz predostrožnosti, ona je pobegla sa svojim mužem kad su se oni približavali. Izrazila mi je takođe koliko se čudi i gnuša kad je videla, po svom povratku, šta su učinili Austro-Mađari. Iako su znali da je ona poreklom Nemica, sve su pokrali i upropastili po kući.
Oni su tražili i nju i njenu decu da ih poubijaju, a naročito su bili kivni na njenog muža kojega su hteli da "ispeku". "Nekad, sam bila gorda na svoju bivšu narodnost, a danas se nje stidim" rekla mi je. Kao zločinci od zanata koji nikad ne mogu da vide čist zid u zatvoru, a da po njemu ne pišu, vojnici "Kulture" prekrili su isto tako zidove zapisima koji su često toliko skaredni da se čovek buni. Hoch Oesterreich, Nieder mit den SchweineSerben! itd, trebalo je da svedoči o superiornosti njihove rase.
SUTRA: VEŠALA ZA SELjAKE U KRUPNjU