ASOVI STAROG KRALJA PETRA: Kako su srpske tobdžije bile jače od tri neprijateljska puka

Nekoliko probušenih zidova i nekoliko ogrebotina od šrapnela. Jedino crkva i nekoliko okolnih kuća prilično su stradale! Crkveni zvonik mogao bi biti osmatračnica i zato su vojnici Franca Josifa hteli da ga razruše. Ali njegove tobdžije nisu "asovi" kao tobdžije starog kralja Petra. Oni su ga promašali i porušili zidove mirnih susednih kuća. U Obrenovcu ima konjice iz nezavisne brigade i artiljerije prvog i drugog poziva. Konjički major Đorđević, čovek vrlo obrazovan i divan, koji je poginuo kasnije na polju časti, dočekao me je.

Pored sve blizine neprijatelja, obrenovački stanovnici nisu napuštali svoju dragu varošicu i kod jednog od njih spremljen je za mene gotovo raskošni ručak. Tu, i u mnogo drugih prilika za vreme Velikog rata, upoznao sam lepu starinsku gostoljubivost srpskog naroda koju je, čak u najtežim okolnostima, strogo održavao. Avaj, danas u ovoj ružnoj posleratnoj epohi u kojoj živimo, ona je našla utočišta na selu, napustivši velike varoši koje su postale egoistične i frivolne.

POŠTO smo se potkrepili, idemo da obiđemo položaje. Tu je najpre Šumarica, artiljerijski položaj. Četiri stara Debanžova topa koji pale samo jedan metak u minuti i koji odskaču unazad kao koza svaki put kad pucaju, brižljivo su zaklonjeni iza pravih zidova od zemlje. Ipak artiljerci su posvršavali lep posao sa svojim staromodnim topovima. Oni su sprečili tri neprijateljska puka da pređu preko Save. Vojnici su napravili kolibe od grudava zemlje koje su napola pod zemljom. Oni su veseli i dobro se hrane u svojim rupama.

Na nekoliko stotina metara nalazi se obala Save. U poljima kukuruza koji još nije obran, pešadija je iskopala duge zmijolike rovove. S druge strane reke, jedva na 500 metara, Švabe su se ukopale isto tako. Treba se kriti u kukuruzu, ne govoriti glasno i, kad padne mrak, ne pripaljivati cigaretu, ako čovek ne želi da bude odmah nišan puškama Njegovog apostolskog veličanstva. S vremena na vreme sa obeju strana se opali po neki metak. Mislili su da nešto vide i pucanj ima da obavesti neprijatelja da se ne spava, a u isto vreme i da kaže drugovima kako treba biti na oprezu.

PALA je noć, vraćamo se u Obrenovac gde nas čeka obilata večera kod našeg odličnog domaćina i uglednog čoveka gospodina Mišića. Čovek bi pomislio da je u Francuskoj ili kod nas u Švajcarskoj, jer ceo svet govori francuski i po zidovima vise lepe fotografije Lozane i Ženeve. Rezervni poručnik Jovanović, danas visoki činovnik u ministarstvu finansija, svira nam na klaviru do kasno u noć bulevarske pesmice i srpske melodije.

Pored dobrih kreveta - čovek nije često nalazio takve za vreme rata - ustajemo rano i krećemo za Zabrež na obali reke. Tu su neprijatelji hteli da pređu, vodeći sa sobom pet baterija. Železnička stanica i carinarnica napola su razrušene od projektila koji su ih pogodili. Svuda rovovi i tragovi kanonade i puščane paljbe pokazuju ogorčenost borbe.

Austrijski rovovi su s druge strane vode i oni su puni vojnika. Ne treba se pokazivati, jer Švabe pucaju na sve, bili to vojnici, žene ili psi. Vojnici su napravili celu mrežu hodnika gde čovek može prolaziti samo pognut, istina, i doći do rovova ili zgrada koje, sa svojim izbušenim zidovima, čine odlične osmatračnice. Zaista, odatle pogled zahvata rovove s druge strane i, često, vide se plave kape.

OD ZABREŽA put nas vodi u Skelu. Skela je jedan od jakih položaja. Ovde su, pošavši od ovog sela, srpske trupe prešle Savu i držale devet dana pristojan deo mađarskog zemljišta. Isto tako, u Skelu trupe su se povukle, jer srpska vojska nije bila dovoljno mnogobrojna da sebi dozvoli raskoš da može da pređe granice svoje sopstvene zemlje.

Jadno selo Skela! Uzastopna bombardovanja porušila su ili veoma oštetila sve kuće iz kojih je, uostalom, evakuisano stanovništvo. Tako je 1. avgusta palo na selo i neposrednu njegovu okolinu preko 2.000 granata. Sada je zatišje. Izgleda da, preko, u Kupinovu, nema više mnogo sveta. Ima, po austro-mađarskom običaju, osmatračnica na seoskom zvoniku, ali naši ne vole da pucaju na crkve. U Skeli se svet slobodno kreće, pored sve neprijateljske osmatračnice, i vojnici pecaju ribu da im prođe vreme.

U Zvečku se nalazi štab nezavisne konjičke divizije. Da čovek tamo stigne, treba ići Savom nekih od pet do šest kilometara, sasvim pod okom neprijatelja. Oni ne pucaju i mi se iskrcavamo kod pukovnika Antića i njegovog pomoćnika, potpukovnika Marinkovića. Tu ne ostajemo dugo, jer još treba stići do Debrca, gde logoruje glavnina brigade s njenim komandantom, pukovnikom Babićem koji nam dolazi u susret. Debrc je malo selo, sasvim nalik na ostala mačvanska sela. Njegovi stanovnici nisu napustili svoje kuće, pored sve blizine neprijatelja, i kad ne bi bilo vojnika s njihovim konjima, čovek bi mogao verovati da živi usred mira. Naravno, deca su radoznala i hoće da sve vide. Ona žive u velikom prijateljstvu sa konjanicima koji ih puštaju da se penju na njihove konje, dok ih čiste.

Najprostranija kuća rezervisana je za pukovnika Babića i za oficirsku "menažu". Ja stanujem kod popa koji mi je spremio krevet u svojoj najboljoj sobi. Za večerom, svi oficiri su na okupu. Moral je odličan, i konverzacija živa. Ostajemo dugo za stolom i, dok se ja zatim povlačim da legnem u udobni popov krevet, dotle nekoliko oficira ostaje da igra karata do kasno u noć.

SUTRA: Austrougarska zverstva u Šapcu