PATRIOTIZAM BEZ GRANICA: Vojnik istine i pravde

Jedna mala vrpca u rupici njihove sure uniforme kazivala je da su bili srpske rase. Poverenje koje su im ukazivale vlasti, čini ovima veliku čast, ali ja sam se često pitao da li im to nije, kadgod, bilo vrlo rđavo vraćeno. Doista je bilo i suviše lako kazati se Srbinom - o Jugoslovenima se još nije govorilo u tom času - i ostati u duši crno-žut. Svakako, video sam mnogo ovih zarobljenika "Srba" kasnije u našim redovima na Solunskom frontu, ali da su svi oni koji su isticali srpsku trobojku u početku neprijateljstva pošli za njihovim primerom, mi bismo imali ne samo jednu jugoslovensku diviziju nego jednu silnu jugoslovensku vojsku na položajima Sokola, Vetrenika i Kožuha.
Valjevo je bilo glavni stan srpske vojske i ceo Generalštab tu je bio koncentrisan. Veliki šef, vojvoda Putnik, bio je nevidljiv. On gotovo nikada nije izlazio iz svoje kancelarije, smeštene u belom sasvim novom zdanju okružnog načelstva. Video sam ga samo jednom u Valjevu kad sam mu učinio posetu iz učtivosti odmah posle moga dolaska.

NOVINE su mnogo govorile o ovom čoveku i ja sam bio radoznao da vidim ovog šefa kojega su smatrali za veliki autoritet. Priznajem da mi je prvi susret s njim ostavio osećanje razočaranja. Omalen, sa licem obraslim gustom i sedom bradom, potkresanom u šiljak, on je govorio tihim glasom, mučno, i njegove rečenice bile su često ispresecane nastupima kašlja. Činio mi je utisak jednog starog, vrlo bolesnog profesora. Uostalom, naš kratak razgovor bio je od najbanalnijih. Ja sam bio za njega jedan od onih mnogobrojnih stranaca koje je on video za vreme balkanskih ratova. Nisam ga izbliže poznavao. Tek kasnije mogao sam da se uverim o izvanrednoj vrednosti ovog čoveka koji je crpeo u svom patriotizmu bez granica snagu da se odupre smrti i da stavi sve svoje znanje i svoj izuzetni dar u službu spasavanja otadžbine. Malo vremena pre nego što će nastupiti tragični dan jeseni 1915, video sam ga ponovo i, tada je naš razgovor bio življi i intimniji. Tada sam znao ko je on bio i isto tako dao mu prilike da me upozna.

Njegova desna ruka pukovnik Živko Pavlović, podšef Generalštaba, bio je protivnost od svoga šefa. Lep čovek, visok i snažan, sa herkulskim stasom i neumoran radiša, on je umeo da postupa sa svojim teško oronulim starešinom gotovo kao što majka ume da postupa sa svojim bolesnim detetom. Živko Pavlović, sa jasnoćom za divljenje, nije nikad znao za umor, da bi zadovoljio Švajcarca koji je došao da pomaže njegovu zemlju. U toku rata postali smo odlični prijatelji.

JEDAN drugi čovek, isto tako u Generalštabu, učinio mi je takođe, i to u našem prvom susretu, dubok utisak. To je bio general Živojin Mišić. Instinktivno, imao sam utisak da imam pred sobom nekoga najprvoklasnijeg. Nisam se prevario, jer je Mišić postao heroj od Kolubare i pobednik sa Dobrog polja.

Sa drugim oficirima iz Generalštaba viđao sam se svakodnevno u "menaži" smeštenoj u nekoj vrsti barake koja je podsećala mnogo na kakvu nekadašnju staju. Njen upravnik je bio pukovnik Antonio Mitrović, debeo i čestit čovek koji je imao laku ruku za sirote ordonanse i koji je bio vrlo gord što je govorio savršeno italijanski. Uslužan, učinio nam je često lepih usluga u Valjevu, Kragujevcu i Solunu. Sudbina mu nije dozvolila da se vrati u svoju dragu oslobođenu Srbiju.

BILA je to čudna sredina, uostalom, ta "menaža" u Valjevu, gde se svake večeri, kao na barometru, čitalo na licima pukovnika u začelju, Milivojevića, Milojevića, Lešjanina, Špartalja i ostalih, da li su operacije na frontu bile povoljne ili ne. Tu su se, takođe, nalazili saveznički vojni atašei, francuski, engleski, ruski i crnogorski. U ovoj "menaži" jeli su takođe ugledni gosti. Tu sam se upoznao sa američkim doktorom Rajanom, čudnom osobom polunaučnika i poluavanturiste, kao i sa Krofordom Prajsom, bivšim studentom medicine, zatim s predstavnikom nemačkih i mađarskih kuća u Bitolju i Solunu pod Turcima, a koji je najzad bio unapređen kao ratni dopisnik "Tajmsa" za vreme balkanskih ratova.

ODELjENjE za štampu bilo je smešteno u lokalu - dve sobe - jedne male banke. Njim je upravljao moj stari prijatelj, profesor Slobodan Jovanović, velika inteligencija i divan čovek, koji je, po katkad mogao biti ljući od sirćeta, i to uvek sa osmehom. Njemu je pomagao profesor Brana Petronijević, filozof i metafizičar, koji nam je često držao, francuskom vojnom atašeu pukovniku Furnieu, ruskom vojnom atašeu pukovniku Artamanovu i meni, predavanja iz strategije, koja su nas ostavljala zbunjene i zamišljene. Bančina sobica pozadi, pretvorena u "presbiro" glavnog stana, bila je poslednji valjevski salon gde se pričalo i gde su se nalazili svi oficiri koji su mogli za nekoliko trenutaka da se oslobode svoga teškog posla.

Ima li koga od onih koji su bili u vojsci od početka rata, a da nije poznavao hotel "Sekulić" u Valjevu? Još nov, sa velikim pročeljem na ćošak. Po celoj kući se besprekidno ražnjalo gore-dole. Jedna od velikih sala dole bila je rezervisana za publiku, ali, u stvari, ona je služila za sklonište i za spavanje svim vojnicima na prolasku. Druga sala je bila pretvorena u primitivnu ambulantu, gde su istovarivali ranjenike, dovezene na volujskim kolima sa fronta, pre nego što ih evakuišu u razne bolnice.

NA PRVOM spratu zgrade bilo je mnoštvo malih, dosta čistih soba koje nisu bile nikada dovoljno mnogobrojne za bezbrojne oficire na prolazu. Ispred ovih soba, jedan dugačak hodnik, uvek zakrčen gomilom ordonanasa koji su tu živeli i spavali na patosu. I tako, kad je čovek hteo da ide u svoju sobu, posrtao je uvek preko tela zamotanih u ćebad, i koja su gunđala, jer su ih ometali u snu. Naravno, ceo ovaj svet nije bio ćutljiv. Trebalo je da čovek spava tvrdim snom da ga ne probude u svakom trenutku teški koraci onih koji su dolazili; psovke oficira koji ne nalaze svoje cipele očišćene pred vratima; izazivački smeh tobožnjih sobarica koje su bestidno hvatale svakoga ko je prolazio hodnikom, i gromke pesme - gde se ističu otegnute note Užičana - vojnika koji provode noć u velikoj donjoj sali i trude se da zavaraju umor pesmama iz svog kraja. I uza sve to, električno osvetljenje - hotel "Sekulić" dozvoljava sebi raskoš da bude osvetljen elektrikom - bilo je tako rđavo da je bilo nemoguće provesti besane noći u čitanju. Koliko bolje se spavalo na frontu, pod našim šatorima na Rovovskoj i Danilovoj Kosi, kao i pod šatorima pokrivenim snegom na Ivenu, ili u našim gotovo raskošnim "zemunicama" na Gruništu!

SUTRA: Škola za četnike u Valjevu