PRAVI DUH SRPSKOG VOJNIKA: Prijateljstva stvorena u ratu pred neprijateljem su jača od mirnodopskih

Isto tako, ovo nije ono što se naziva istorijskom knjigom. Istorijske opise pojedinosti ostavljam onima koji su kompetentniji od mene. Ali pošto sam živeo kao verni prijatelj s vojskom od početka do kraja rata, hteo sam da zabeležim anegdotsku stranu ratnog života, stranu koja crta, možda bolje nego najveća istorijska dela, pravi duh srpskog vojnika. Na moju veliku žalost, morao sam izostaviti strahovitu, a ipak tako slavnu dramu povlačenja kroz Albaniju. Taj predmet je suviše velik, od suviše dubokog zamašaja, da bi se o njemu moglo govoriti u jednom po nuždi ograničenom poglavlju jednog dela koje obuhvata ceo rat.

Ali čak bez albanskog povlačenja, predmet ovog dela bio je tako opširan da sam morao da izdvojim mnoštvo stvari. Bio sam primoran da načinim niz jedne vrste slika. Iskoristio sam svoje beleške koje sam vodio iz dana u dan, tokom celog rata, dopise koje sam slao švajcarskim, francuskim, holandskim listovima...i uspomene koje su mi se zadržale u sećanju.

UZDRŽAO sam se, koliko je bilo moguće, da ne dajem opis samih bitaka. To je deo koji bi trebalo da bude rezervisan jedino za vojna lica od struke. Video sam dosta bitaka, prisustvovao sam njima, ali priznajem da nisam bog zna šta razumeo. Ipak sam razumeo jednu stvar: da bi se pobedilo, treba ići napred, i to mi je dovoljno, jer ja nisam bio vojskovođa.

Isto tako sam izbegavao, koliko se moglo, da opisujem neizrecive ispade koje su učinili neprijatelji. Nisam uvek mogao da se uzdržim da o njima ne govorim; na primer, pričajući utiske sa mačvanskog fronta, bio sam primoran da ih pomenem, jer je austrougarsko ratovanje u jesen 1914, po zverstvima koja su izvršili vojnici, dobijalo sasvim naročito značenje, koje je udarilo svoj pečat celom ratu.

NISAM ulepšavao istinu, jer je dugujem svojim drugovima. Neki će se možda namrštiti zbog moje iskrenosti. Ali vreme je da iščeznu izvesne legende, korisne za vreme mučnih časova da bi se održao moral.

Neka mi moji ratni prijatelji čije sam originalnosti karaktera ocrtao sa nekoliko reči, oproste, takođe, ovu slobodu, jer baš zbog ovih originalnosti oni su stekli trajna prijateljstva. Uostalom, prijateljstva stvorena u ratu pred neprijateljem obično su jača od posleratnih intriga. Kad neko može da kaže da je solunac, više vredi u očima gotovo svih starih boraca nego da je, na ne znam kako istaknutom položaju u miru. Zaista, malo njih je zaboravilo svoja prijateljstva sa fronta, da bi trčali za novom srećom koja će im se otkriti kao himerična.

OD AUSTROUGARSKOG ultimatuma Srbiji živelo se u Švajcarskoj u grozničavosti, jer se vrlo dobro osećalo da je ovaj ultimatum bio samo jedna prikrivena objava rata. Ovaj put, svet je bio ubeđen da će Austrougarska, ohrabrena i podstrekivana od Nemačke, pokušati da potčini balkanske zemlje koje su se opirale njenoj želji za ekspanzijom na Istoku. Duboko razočarani ishodom balkanskih ratova 1912. i 1913, Austrijanci koji su živeli u Švajcarskoj, nisu nimalo prikrivali to razočaranje i gledali su samo u jednom pobedničkom ratu protiv Srbije lek za ovu situaciju, koju su smatrali nesnosnom. Tako, nekoliko meseci pre sarajevskog atentata, austrougarski konzul u Lozani, kazao mi je jedne večeri: "Pazite, kod nas se u Austriji više ne može. Svet je nervozan, nezadovoljan, unižen. Jedino jedan pobednički rat može nas izvući iz ovog stanja."

S druge strane, isto tako se osećalo da se Nemci spremaju u potaji. Opšte mišljenje kod nas u romanskoj Švajcarskoj bilo je da ako Austrougarska napadne Srbiju, Nemačka sigurno neće ostati neaktivna i da će planuti opšti rat. Ono se nije prevarilo! I onda, da li će mala Švajcarska moći očuvati svoju neutralnost? Da li neće biti preplavljena bujicama neprijateljskih vojski?

POSLE austrougarskog ultimatuma došla je brzo objava rata koju su bečki maloumnici - oni su već uobražavali da su pobednici i gospodari Balkana - učinili toliko prezrivom i bezočnom koliko se više dalo.

Kamen je bio otisnut niz nizbrdicu i morao je neizbežno da za sobom krene i druge na toj strmoj nizbrdici. I, zaista, 1. avgusta, oko podne, dobošar je počeo da dobuje lozanskim ulicama da objavi opštu i neposrednu švajcarsku mobilizaciju. Nemačka je takođe bila naredila opštu mobilizaciju i znalo se da objave rata između Nemačke, Francuske i Rusije imaju doći nekoliko sati kasnije.

Po lozanskim ulicama i trgovima guralo se gusto mnoštvo sveta. Prodavci novina vikali su naročita izdanja novina. "Kocka je bačena, srca gore!" - počinjali su uvodni članci u listovima. Izvesno, svet je bio uznemiren, ali je bio rešen da brani nezavisnost i slobodu Švajcarske. Novim duhom počeli su da dišu svi oni koji su imali srce na pravom mestu.

Odlučio sam da ću svoje usluge ponuditi saveznicima. To sam i učinio. Bilo mi je svejedno da li će me upotrebiti da nosim nosila ili kao saradnika u službi francuske kontrašpijunaže - sa svojim slabim zdravljem nisam se smeo nadati da budem primljen kao borac na frontu - tek samo da mogu sarađivati, ma i u najmanjoj meri, na onome što sam smatrao tada i što još i danas smatram za odbranu prava i slobode.

PREGOVORI su bili započeti, kad me je jednog jutra, krajem meseca avgusta, moj stari prijatelj Nikola Petrović, srpski generalni konzul u Ženevi, telefonski zamolio da svratim do njega što pre mogu, da mi saopšti sadržinu jednog telegrama. Pošao sam, dakle, u Ženevu, gde me je Nikola zamolio, u ime srpske vlade, da pođem da izvršim anketu o austrougarskim zverstvima koje je počinila vojska Njegovog apostolskog veličanstva na mačvanskom frontu.

Jedna anketa ove vrste padala je u moju specijalnost i, povrh toga, u zamašaj usluge koju ću tako moći učiniti saveznicima. Smesta sam prihvatio ponudu. Kad treba da se krenem? Odmah, ako je to moguće. Toga dana bio je četvrtak. U subotu ujutro putovao je jedan kontingent švajcarskih lekara koje je angažovala Srbija da nadoknadi oskudicu u svojim sopstvenim lekarima. Ja ću im se pridružiti.

Te subote ujutro u 9 sati otputovao sam iz Lozane sa pet lekara i sa dve žene lekarke, od kojih je većina ostavila kosti u lepoj srpskoj zemlji.

SUTRA: PROBAO SARMU I OSTAO U SRBIJI