STRADANJA NIKA MILJANIĆA: Uticajni profesori vešto stvarali sliku o konfliktnoj ličnosti i “hroničnom parničaru”

Okolnosti su, što samim razvojem događaja, što sračunatim stvaranjem atmosfere, bile takve da je prvi predavač Medicinskog fakulteta, iako posvećen i nastavi i studentima, vremenom bivao sve dalje ne samo od želje da se bavi hirurgijom, nego i od same anatomije, čije temelje u nastavi je postavio.

Put Nika Miljanića od dolaska iz Pariza u Beograd da osnuje katedru za anatomiju, i sve što će se kasnije izdešavati, bio je sve sem put do zvezda. Posle smrti Đorđa Jovanovića, utemeljivača patologije, a dobrim delom i srpske onkologije, koji je izgleda bio snažan oslonac profesoru Niku Miljaniću, fakultetske vlasti su, navodno zbog potreba za smeštaj Klinike za kožne i venerične bolesti, 1. novembra 1932. ukinule Kliniku primenjene anatomije.

U KRILO zgrade Anatomskog instituta uselile su Kliniku za kožne i venerične bolesti, a Institut je podeljen na Institut za za deskriptivnu i topografsku anatomiju, koji je vodio B. Šljivić, i na zapravo nepostojeći Institut za primenjenu anatomiju, na čelu sa prof. Nikom Miljanićem.

Ljut, Miljanić je podneo ostavku, ali studenti, među kojima je bio omiljen, to nisu prihvatali. Prekinuli su nastavu, a njih 306 je potpisalo pismo podrške Miljaniću. Dekan Dimitrije Antić ni pretnjama nije uspeo da ih umiri, pa je Miljanić da bi pomogao studentima pristao da povuče ostavku. Uprava se primirila, pa je 1934. dobio mesto privremenog profesora hirurške propedevtike, a za privremenog upravnika odeljenja postavljen je Leon Koen.

Savet fakulteta je januara 1939. doneo odluku da se Klinika hirurške propedevtike smesti u Vojnu bolnicu, da se nastava potpuno uzme iz ruku prof. Miljanića i poveri ratnom hirurgu Daniću. Time je dekan Aleksandar Kostić, posleratna "žrtva" nepodobnosti režimu, pokušao da sprovede, uklanjanje Miljanića sa Fakulteta.

TAKO se sve do 1941. Miljanić, kako primećuje akademik Čolović, vrteo u krugu između dvojice uticajnih profesora hirurgije Milivoja Kostića i Leona Koena, fakultetske uprave kojom je dominirao Aleksandar Kostić, dekan od 1936. do 1939, po nekim izvorima i tokom okupacije, očigledno prema Miljaniću veoma neprijateljski raspoložen. Miljanić je zapravo bio žrtva dok se o njemu vešto stvarala lažna slika konfliktne ličnosti i hroničnog parničara, koji nikad nije zadovoljan i stalno se nešto žali, što će decidno biti rečeno i u odluci rektora o njegovoj suspenziji 1947. godine.

I pre toga Miljanić je i formalno izgubio mesto u nastavi anatomije, jer se tad tvrdilo da je hirurg, a kad je trebalo da dobije stalno mesto na hirurškoj katedri i odeljenje da je - anatom, a time i neodgovarajući kandidat. Ali, ono na čemu je on insistirao u nastavi i danas je najbolji savet koji profesor medicine može dati svojim studentima, i jedini put da se postane dobar lekar - naglašavao je veliki značaj anamneze, kliničkog pregleda i dobrog vođenja dokumentacije i istorije bolesti.

I pored svih prepreka na Fakultetu, Miljanić nije gubio kontakt sa hirurgijom, jer je sredstvima svoje supruge 1923. otvorio sanatorijum u Pašićevoj ulici 21, sadašnjoj Nušićevoj, koji je imao dve lepo opremljene operacione sale. Sa njim je tu radio Đorđe Nešić, ali i mnogi drugi hirurzi.

ALEKSANDAR Kostić je izgleda imao i lični animozitet prema Miljaniću. Verovatno mu nije bilo pravo što je Miljanić mimo njega, takođe francuskog đaka, osnovao Udruženje bivših francuskih đaka i bio na njegovom čelu, a i saradnja u oblasti medicine je na neki način bila pod patronatom ovog udruženja.

To je isto ono Udruženje koje je podiglo spomenik na Kalemegdanu, i verovatno malo ko zna da je za taj simbol zahvalnosti Francuskoj Niko Miljanić imao najveće zasluge. Pod okriljem Udruženja izlazio je jugoslovensko-francuski medicinski časopis u kome su sarađivali najugledniji francuski profesori i lekari, a Udruženje je jedno vreme u Miljanićevom sanatorijumu držalo francusko-jugoslovensku bolnicu. Sve to profesoru Kostiću nije bilo po volji, posebno takav "monopol na saradnju u oblasti medicine sa Francuskom".

SIGURNO je na spoticanja u karijeri uticalo i to što Miljanić nije prihvatao da se politički angažuje na strani režima i što je bio blizak studentima.

Prihvatanje funkcije predsednik Zemaljske antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Crne Gore i Boke kotorske u novembru 1943. godine, čime je automatski postao i član Avnoja, bila je jedina politička funkcija prof. Miljanića, ali ona nije bila mnotivisana političkim, već humanističkim idejama. Posle rata, koji je uglavnom proveo u Crnoj Gori, Miljanić se 1945. vratio u Beograd, "bez reči za pakosti koje su mu pre rata činjene". Dobio je mesto redovnog profesora hirurgije i Treću hiruršku kliniku, za koju se pretpostavlja da je bila mala i neuslovna s obzirom na to da se hirurškom praksom više bavio u svojoj Mediko-hirurškoj bolnici koju je brzo revitalizovao, jer je posle rata neko vreme bila dozvoljena privatna praksa.

POVOD za njegovu suspenziju 1947. godine bio je izbor kandidata na mesto docenta za ratnu hirurgiju, i njegova opredeljenost da će glasati po stručnosti, a ne za "režimskog kandidata". Suspendovan je bez prava na otpremninu, i s pravom na penziju tek kad ispuni zakonski uslov. Režim je odlučio i da nacionalizuje njegovu bolnicu. To rešenje je posle nepuna dva meseca stavljeno van snage, ali se Miljanićeva pozicija nije popravila. Penzionisan je 1954, ali je penziju odbio. Izdržavao se vodeći bolnice po unutrašnjosti.

Krajem 1957. Miljanić je krenuo na svoj prvi posleratni put u inostranstvo, i kako će se ispostaviti na poslednji životni put, u Meksiko Siti, gde se održavao 17. internacionalni hirurški kongres. Svratio je do Pariza i bio u Vašingtonu gde je prisustvovao dvema operacijama na otvorenom srcu koje su tek počele da se rade. Upoznao se i sa pejsmejkerom, aparatom koji služi lečenju bolesti od koje je on bolovao. Vraćajući se iz kongresne sale u meksičkoj prestonici, pao je na ulici, i sutradan preminuo u bolnici. Kremiran je u Meksiku, a urna je doneta u Beograd i pohranjena u porodičnoj grobnici na Novom groblju.