PATRIOTIZAM STUDENATA MEDICINE: Među 150 uhapšenih intelektualaca u novembru 1941, bilo je oko 30 profesora Univerziteta u Beogradu
U MASI demonstranata protiv pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, od kojih se tog martovskog dana, uoči nemačkog napada na Jugoslaviju, i samo nekoliko dana pre nego što će stići obaveštenje sa Univerziteta da se obustavljaju predavanja, nisu videle ulice Beograda, bili su i studenti medicine, uzvikujući "Bolje rat, nego pakt" i "Bolje grob, nego rob".
Ruševina Fiziološko-histološkog instituta
Dnevničke beleške Milića Bugarčića, koji je tada bio student druge godine medicine, pronašla je i objavila u "Hronici Medicinskog fakulteta u Beogradu 1920-2010", profesor dr Snežana Veljković, dugogodišnji šef katedre za sudsku medicinu, koja je početkom maja 2020. preminula od posledica virusa kovida 19.
- Bilo je to 26. marta uveče. Mi medicinari okupili smo se u krugu kliničkih bolnica. U manjim grupama odlazili smo Deligradskom ulicom na zakazano mesto na Cvetni trg, ispred Manježa... Demonstracije su zakazane tačno u 7 časova i trebalo je da otpočnu kratkim govorom koji je trebalo da održi jedan od drugova... Prostor oko Cvetnog trga, između Slavije i Oficirskog doma, bio je prepun. Trotoari su bili tesni... U gusto zbijenim redovima krenuli smo Njegoševom ulicom. Jedna grupa žandarma pokušala je da nas kundacima zaustavi...Pred gustim redovima demonstranata oni su se povukli...
BOMBE koje su koji dan kasnije, u nedeljeu 6. aprila bačene na Beograd, pale su i na bolnički krug na Vračaru, gde se nalazila većina zgrada Medicinskog fakulteta, koji je do tada, za 12 godina njegovog rada, završilo 1.635 studenata. Srušen je amfiteatar Patološkog instituta, vežbaonica, laboratorije, muzej sa oko 1.500 makroskopskih preparata... Gotovo potpuno razoren je i Histološko-fiziološki institut, oštećena zgrada Dečje klinike u Tiršovoj...
Opet je došlo vreme podela, samo što se lekari sad nisu kao decenijama ranije izjašnjavali za Medicinski fakultet ili protiv njega. Kada je 13. avgusta 1941. štampan Apel srpskom narodu, Ministar prosvete Velibor Jonić zahtevao je da ga potpišu svi značajniji intelektualci. Decenijama kasnije ispostaviće se da su od ukupno 408 uglednih Beograđana, koji su potpisali apel, 71. profesor Univerziteta, među kojima su i imena 12 profesora Medicinskog fakulteta.
U zimskom semestru 1940/1941. školske godine na Medicinskom fakultetu radilo je 147 nastavnika i saradnika, a bilo je upisano ukupno 2.025 studenata, među kojima i 150 stranaca. Fakultet čiji je dekan u to vreme bio dr Milivoje Kostić, a prodekan dr Kosta Todorović, organizovao je nastavu u 15 klinika i 12 instituta.
MEĐU 150 beogradskih intelektualaca koje je u novembru 1941. uhapsila Specijalna policija, bilo je oko 30 profesora Univerziteta u Beogradu. U svojoj hronici doktorka Veljković navodi da su među njima sa Medicinskog fakulteta bili: dr Matija Ambrožiđ, dr Dimitrije Antić, dr Ilija Dimitrijević, dr Petar Matavulj, dr Milutin Nešković, dr Uroš Ružičić, dr Milan Fotić i Ksenofon Šahović, i da su doživeli različite sudbine u zatočeništvu. Ostavila je i zapis o još nekoliko "politički tragičnih sudbina" - prof. dr Radenka Stankovića interniste, protivnika Trojnog pakta, koji je posle kapitulacije odveden u internaciju u Beč, a posle rata obeležen kao izdajnik i saradnik okupatora, osuđen na 17 godina robije uz gubitak građanskih prava. Zatim, o sudbini prof. dr Jevrema Nedeljkovića, upravnika Fiziološke klinike, koji je odbio da potpiše apel vlade o lojalnosti okupatoru i zbog toga otpušten iz službe 1942. godine, a posle oslobođenja vraćen i na kliniku, i na fakultet. U isto vreme, i iz istog razloga, sa fakulteta je udaljen i prof. dr Aleksandar Kostić, višegodišnji dekan, a sa Dečje klinike i fakulteta i njegova supruga dr Smiljka Kostić Joksić i docent dr Milivoj Svaran...
NOVA PROFESIJA - MEDICINAR
ZAHVALjUJUĆI novinaru Milošu Jeftiću ostala su zabeležena svedočenja o ratnim godinama Medicinskog fakulteta. Akademik Borislav Božović, internista, redovni profesor, u tri mandata i dekan, upisao je studije 1932, a diplomirao 1938:
"Mene je rat zatekao na Trećoj internoj klinici. Bio sam dežuran u noći bombardovanja...Posle bombardovanja otvorili smo nasilno apoteku i formirali punkt za previjanje, snabdeli se zavojima i drugim materijalom. I grupa teških ranjenika iz Karađorđevog parka i okoline prošla je kroz moj punkt-previjalište, koji sam spontano sam formirao..."
Profesor dr Borivoje Radojičić, neuropsihijatar, upisao je studije medicine 1938, a diplomirao 1948:
"Okupator je zatvorio Univerzitet...Mi smo ostali bez svog rada - studiranja. I bili smo prinuđeni da radimo u bolnicama gde po struci pripadamo. Nije se smelo biti nezaposlen, pošto je takve okupator vodio na prisilan rad u Nemačku. Tako je nastala nova profesija - medicinar: Ni lekar niti bolničar, ali koristan za bolesnike. Plata nije bila dovoljna ni za jedan ili dva kilograma proje, ili za nekoliko paklica cigareta. U bolnici se mogla dobiti neka hrana, retka čorba i proja. Ipak, i to je bilo nešto...
Teško je i zamisliti da su ratne godine prošle bez srpskih podela, koje kao da su nam genetski usađene. Prebrojani su, ipak, samo pobednici, pa se u nekim izveštajima navodi da je u Narodnooslobodilačkom ratu učestvovalo 158 lekara i 103 studenta Medicinskog fakulteta, koji je dao 28 narodnih heroja: pet lekara i 23 studenta medicine...
HRONIKA doktorke Veljković mnogima na Medicinskom fakultetu ni danas nije baš omiljeno štivo, možda i zbog njenog osporavanja posleratne pobedničke retorike da su, uprkos nastojanjima okupatora da stvori privid normalnog života, i pokrene nastavu, koja je posle vojnog puča 27. marta 1941. zvanično obustavljena na Univerzitetu, "rodoljubive i napredne tradicije Univerziteta u Beogradu nadjačale sile mraka".
U tim prigodnim govorima, uglavnom povodom važnih godišnjica, isticalo se da tokom okupacije - nijedan nastavnik nije seo za katedru da drži predavanje, nijedan student nije upisan, samo su s vremena na vreme studenti polagali zaostale ispite da bi se zadovoljili zakonski zahtevi za završetak studija.
Doktorka Veljković je, međutim, pozivajući se na interne akte fakulteta, zabeležila da je Medicinski fakultet za vreme okupacije imao studente, nastavnike, Savet fakulteta, da je za postojeće studente organizovana skraćena nastava u vidu tečajeva, ali po svemu sudeći i vežbe, nadoknade vežbi, seminare i konsultacije. Kao i da je Medicinski fakultet, iako na mermernoj ploči u Dekanatu, na spisku dekana postoji pauza između školske 1939/1940. i 1945/1946. godine, i tokom okupacije imao dekane: prof. dr Milivoje Kostić (1940/1941. i 1941/1942., prof. dr Milovan Milovanović (1942/1943.) i prof. dr Vojislav Arnovljević (1943/1944.), navodeći da su oni potpisali 314 diploma Medicinskog fakulteta stečenih u periodu okupacije.
Posle oslobođenja, školske 1945/1946. upisano je ukupno 11.440 studenata na Univerzitet: 4.259 starih i 7.181 novih, od kojih na medicinu više od 1.000.