PROSVETITELJ SRPSKE MEDICINE: Batut je proučavao tradiciju, običaje, potrebe i jezik našeg naroda

Čak i danas, u atmosferi gde mnogo šta važno za istoriju ovog naroda nekako tiho pada u zaborav, punih 80 godina od Batutove smrti, ne zaboravlja se da je on bio najveći prosvetitelj srpske medicine.

Zdravstveno prosvećivanje naroda bilo je najznačajnije životno delo dr Milana Jovanovića Batuta.

Na novoosnovanom fakultetu, za koji se decenijama uporno zalagao, iako nije imao dovoljnu podršku kolega lekara, Batut je bio i profesor higijene.

Rođen je u jesen 1847. godine u Sremskoj Mitrovici, pred Mađarsku bunu, u vreme kada će početi siromašenje njegovog oca Koste, trgovca kolonijalnom robom, koji je velikodušno pomagao Srpski pokret. Gimnaziju je Batut učio u Sremskim Karlovcima, kasnije Osijeku. Njegova predanost školi i svestranost mogle su, iako siromašnom, da mu obezbede sigurne studije, samo da je prihvatio uslov porodičnog prijatelja Svetozara Miletića, koji mu je za studije prava nudio stipendiju. Mladić, ipak, nije odustao od svoje opredeljenosti za medicinu, pa je zahvaljujući materijalnoj pomoći desetorice građana Mitrovice, koji su tokom te prve godine davali po dve forinte mesečno za izdržavanje, otišao na studije u Beč. Ali, već sledećeg semestra, bez novca, morao je da se vrati u Novi Sad, i tu je tri godine predavao u realci, skupljajući novac.

U AUSTRIJSKU prestonicu vratio se 1878. godine i završio medicinu na Bečkom univerzitetu. U to vreme ponovo mu se javila tuberkoloza, koju je u mladosti već bio preležao, ali posle nekoliko meseci provedenih u Opatiji, uspeo je da se oporavi.

Lekarsku praksu započeo je u Somboru, a 1980. godine je pokrenuo i prvi list sa higijensko-prosvetnim sadržajem na slovenskom jugu "Zdravlje". Na poziv tamošnje vlade otišao je u Crnu Goru na mesto načelnika Sanitetskog odeljenja tamošnjeg Ministarstva unutrašnjih dela i glavnog lekara Cetinjske bolnice. Zalaganjem dr Vladana Đorđevića 1982. došao je u Srbiju, i dobio državnu stipendiju za usavršavanje u inostranstvu. Nekoliko godina će provesti u vodećim medicinskim ustanovama Evrope toga vremena, u Minhenu, Berlinu, Parizu i Londonu.

U Parizu je upoznao slavnog Luja Pastera. Posebno je proučavao probleme higijene i bakteriologije, a nakon specijalizacije pozvan je da osnuje Katedru za bakteriologiju na Karlovom univerzitetu u Pragu. Odbio je ovu ponudu i prihvatio mesto redovnog profesora na Katedri higijene i sudske medicine na Velikoj školi u Beogradu, gde je 1892. izabran za rektora. Na njegovu inicijativu U Zakonu o Univerzitetu iz 1905, spominje se osnivanje Medicinskog fakulteta.

NADIMAK Batut uzeo je 1885. godine, po povratku sa stručnog usavršavanja po evropskim prestonicama. Razlog je bio u tome što su pored njega u srpskoj javnosti, u istoj društvenoj ulozi bila još dva Milana Jovanovića i to lekara. Sastali su se njih trojica i uzeli nadimke da bi ih društvo razlikovalo. Dr Jovanović, rodom iz banatskog sela Jarkovca prozvao se Morski (kao brodski lekar) ili Bombajac (po Indiji), drugi je uzeo srednje slovo A (po imenu oca), a treći Sremac, dr Jovanović - po prezimenu nekadašnjeg očevog trgovačkog kompanjona - Batut.

Nastavne i naučne delatnosti, nisu bile jedino što je zaokupljalo profesora Batuta: bio je predsednik Srpskog lekarskog društva, Jugoslovenskog lekarskog društva, Društva za čuvanje narodnog zdravlja, višegodišnji član i predsednik Glavnog sanitetskog saveta. Na njegovu inicijativu osnovano je Ministarstvo narodnog zdravlja posle Prvog svetskog rata. Takođe, bio je jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Sarađivao je sa Maticom srpskom, Srpskim književnim glasnikom...

UZ PRIVRŽENOST medicini Batut je bio i dobar poznavac narodnog života, vešt sa rečima, i u pisanju, kako će to zabeležiti biograf Ozren Nedeljković - prostudirao je potrebe, osećanja i jezik našeg naroda, i zato su njegovi spisi, puni pouka, pisani najčistijim narodnim jezikom, i prodrli toliko duboko u narod. Pisao je, kako je to primetio jedan književnik, "Vukovim jezikom", a "Dositejevim načinom".

Takav čovek sigurno bi i sada, u vreme pandemije kovida 19 mogao da nas mnogo čemu pouči, isto kao što je u doba smrtonosne epidemije pegavog tifusa 1914-1915, na mnogo manjem stepenu znanja epidemiologije i vakcinologije, razrađivao strategiju prevencije bolesti od koje je obolelo milion, a umrlo 150.000 ljudi. U tome ga je konkretnim predlozima podržavao i Vojislav Subotić, sa kojim će biti jedna od glavnih "poluga" osnivanja Medicinskog fakulteta.

Ta uloga, ipak, "Dositeju Obradoviću srpske medicine" neće zamagliti sposobnost da uoči pojave koje mu se, očito nisu dopale na samom početku rada fakulteta.

PRI DODELI prvih počasnih doktorata Medicinskog fakulteta, 27. novembra 1926. godine - dr Vladanu Đorđeviću i dr Milanu Jovanoviću Batutu, u govoru po prijemu najvećeg fakultetskog odlikovanja doktora "honoris cousa", Batut je ukazao na štetnu pojavu političke borbe, a još više strasne bezobzirne stranačke isključivosti koje su ovladale i jednim delom univerzitetske omladine i izazvali kod nje štetno ubeđenje, da za ocenu vrednosti jednog javnog ili privatnog radnika u našoj zemlji postoji samo jedno merilo, njegova partijska boja i delatnost. Svojim tadašnjim kolegama, ali i svim budućim generacijama lekara, Batut je tad održao patriotsku, a reklo bi se i životnu lekciju, kojima se ni sada ne bi imalo šta dodati:

- Iz usta svog besmrtnog učitelja Pastera čuo sam ove reči: istina je da je nauka internacionalna, ali svaki naučnik mora biti nacionalista, to jest čovek koga u svom naučnom radu zagreva ljubav prema narodu iz koga je ponikao i kome sve svoje snage duguje... Ne mora čovek imati krila genija da se popne nebu pod oblake. I odmerenim, smišljenim i istrajnim korakom može se uspeti na takve visine, na kojima će ga - bilo zahvalno, bilo zavidno - gledati i sadašnje i buduće generacije.

SUTRA: Tri temelja srpskog zdravstva