DILEMA IZMEĐU TOPOVA I ZDRAVLJA: U martu 1914. potpisana je odluka o osnivanju fakulteta
ZAKON o Univerzitetu donet je 12. marta 1905. godine, a u članu četiri navedeno je da Univerzitet ima pet fakulteta: bogoslovski, filozofski, pravnički, medicinski i tehnički. Bilo je predviđeno da redovno učenje na Medicinskom fakultetu traje 10 semestara, a na ostalima po osam.
Dr Vojislav Subotić, otac srpske hirurgije
Osnovana je i komisija za pripremu početka rada Medicinskog fakulteta - da u krugu Opšte državne bolnice odabere mesta za izgradnju instituta i klinika, i proceni šta je potrebno da se prikupi od materijala za nastavu. Tako se došlo do proračuna da bi se tokom dve-tri godine u budžetu moralo obezbediti po 200.000 dinara godišnje za fond za izgradnju klinika i instituta, a od Vlade je traženo 4.000 dinara za godišnje troškove. Od vlasti na to nije stigao ni odgovor, ni novac, a inicijative za osnivanje medicinskog fakulteta su opet utihnule, sve do 1910. godine kad je Milan Jovanović Batut u časopisu "Zdravlje" između ostalog napisao:
- Ja sam puno ubeđen da Srbija neće imati sve dotle potreban broj lekara da bi ih po potrebi mogla i po samom narodu rasporediti, dokle god ne dobije svoj medicinski fakultet.
STANjE u bolnicama na početku novog veka bilo je - jezivo. O tome svedoči beleška u Beogradskim opštinskim novinama od 28. novembra 1910. godine:
- Ko hoće da vidi jednu groznu sliku socijalne bede, treba da ode samo do Opšte državne bolnice. Tu treba da vidi kada dođu kola sa bolesnicima, koji iz sopstvene inicijative ili po nagonu sopstvene porodice, dolaze u bolnicu na lečenje - da vidi koliko muke i jada vidi bolesnik, dok dođe do jedne postelje u bolnici. Odeljenje za muške u Opštoj državnoj bolnici prepuno je i lekar mora bolesnika da prosto odbija. Tu su strašne i jezovite scene odigravaju. Ko je kriv za ovakvo stanje? Izvesno nije i ovde opština kriva već država?
Pojedinačnim istupanjima lekari koji su spas za zdravlje naroda videli u Medicinskom fakultetu, teško da bi prešli granicu do koje je stigao Batut. Ali okupljeni u Srpskom lekarskom društvu, koje je osnovano 1872, imali su su mnogo više šanse. Da nije bilo tog esnafskog udruženja, kojem i sada pripada više prava da učestvuje u kreiranju zdravstvene politike i medicinske prakse, nego što ih zapravo ostvaruje, sigurno ne bismo ove 2020. godine obeležavali stogodišnjicu postojanja Medicinskog fakulteta u Beogradu.
NA GLAVNOM godišnjem skupu Srpskog lekarskog društva 1909. godine doktor Mita Nikolić iznosi uverenje da "budućnost srpskog naroda ne leži u topu i pušci", prenoseći zahtev srpskih lekara da se u zemlji "stvore najpovoljniji uslovi za čuvanje narodnog zdravlja". Ali, mišljenja su, opet, podeljena. To se jasno vidi iz istupanja doktora Lazara Genčića, sanitetskog pukovnika. Na istom skupu, sutradan, drugog dana zasedanja on je rekao:
- Juče sam imao prilike da čujem od G. Mite Nikolića, inspektora saniteta, da budućnost našeg naroda ne leži u topu i pušci. Ja sam obrnutog mišljenja, naša budućnost leži u topu i pušci. U ovim prilikama mi moramo vojsku što bolje da naoružamo.
DALEKO OD EVROPSKIH STANDARDA
SRBIJA je u to vreme sa tri miliona stanovnika imala 300 lekara, a po evropskim standardima trebalo joj je 1.200. Prema računici da će Medicinski fakultet godišnje posećivati 250 medicinara: po 50 na svakoj godini, i da će školovanje završiti njih 60 odsto, projektovano je da će novi fakultet davati državi 30 lekara godišnje. I pod pretpostavke da medicinu svake godine u inostranstvu završi još pet "sinova Srbije", zemlja bi tek za 30 godina došla do onog broja lekara koji joj je već tad bio potreban.
Novu inicijativu za osnivanje Medicinskog fakulteta pokrenuo je doktor Vojislav Subotić (stariji), čijom ulicom u Beogradu i danas prolaze svi koji se od Karađorđevog parka spuštaju ka Medicinskom fakultetu, u Srpskom lekarskom društvu. On je sve dosad ostao jedan od najzaslužnijih srpskih lekara, kojem se od njegovog dolaska u Beograd 1889. godine, pripisuju najveće zasluge za preporod medicine u Srbiji, pa i to što je "i pored uporne opozicije ova inicijativa urodila plodom i donošenjem rešenja za osnivanje Medicinskog fakulteta u Beogradu 1914. godine.
- OD VAJKADA je medicina važna grana kulturnog života naroda, a centri, u kojima se ona gaji i uči, izvori su upliva i uticaja koji dopiru često i do udaljenih pokrajina i naroda. Pitanje o osnivanju Medicinskog fakulteta na srpskom Univerzitetu značajno je po narod i državu ne samo s toga, što od njegovog povoljnog rešenja zavisi umnogome budućnost narodnog zdravlja, medicinskih znanosti i medicinskog staleža u Srbiji, nego i stoga, što je s njim tesno spojen pravilni razvitak srpskog univerziteta i srpske nauke uopšte - govorio je Subotić u martu 1911. godine u Srpskom lekarskom društvu.
Opet su se, međutim, lekari razvrstali na dve strane. Doktor Svetozar Marković tokom diskusije, protiveći se osnivanju fakulteta, napao je i političare "koji za ovih poslednjih 30-40 godina nisu brinuli o državi i njenim potrebama, nego o partijskoj politici".
- Bolje da nemamo Medicinski fakultet nego da ga imamo, pa da bude sakat, kao što imamo mnogo drugih sakatih stvari, takvih za koje narod daje mnogo novca, a od njih nema nikakve koristi - govorio je Marković.
Sastanak je protekao u mučnoj atmosferi, a završen bez ikakve odluke. Samo su se retki lekari zalagali javno za njegovo osnivanje, najupornije - dr Milan Jovanović Batut, dr Đorđe Nikolić, dr Miloš Popović, dr Ivan Lazarević, dr Jovan Lilić...
U JEDNOM od takvih istupa 1912. godine doktor Toma Leko, jedan od najdarovitijih lekara u to vreme, koji je stradao kao žrtva pegavca 1915. godine, piše da se opšti nivo naučnog obrazovanja našeg medicinskog sveta u Srbiji ne da podići ni najboljim radovima pojedinaca, i da je za to potrebno jedno medicinsko telo. Jedan Medicinski fakultet, ustanova koja bi ne samo sačuvala medicinske radnike u Srbiji od pogrešaka, nego bi im šta više stvarno pomogla da u istini zadovolje svoju plemenitu težnju za razumevanjem i otkrivanjem prirodnih pojava. Misleći verovatno na SLD on konstatuje da nažalost kod nas, i to na jednom merodavnom mestu, vlada duboko uverenje da nam je takva ustanova nepotrebna.
U jesen 1912. godine Narodnoj skupštini je predloženo da se iz Sanitetskog fonda izdvoji 1.500.000 dinara radi upućivanja 45 pitomaca na studije medicine i 18 lekara na specijalizaciju u inostranstvo. Po dobijanju ovog predloga, dr Lazar Paču, koji je rukovodio Skupštinskim odborom za finansije, postavio je pitanje zašto se ne bi pristupilo osnivanju Medicinskog fakulteta, kao racionalnijem rešenju. To je podržao i Stojan Protić, ministar unutrašnjih dela, napisana su obrazloženja i uskoro su Milan Jovanović Batut i dr Vojislav J Subotić dobili zaduženje da napišu nacrt za organizaciju rada Medicinskog fakulteta.
Ministar Stojan Protić "ceneći veliki naučni, nacionalni i kulturni značaj Medicinskog fakulteta za Kraljevinu Srbiju, potpisao maja 1914. godine odluku o otvaranju Medicinskog fakulteta u Beogradu. I da ubrzo zatim nije buknuo svetski rat, Univerzitet u Beogradu bi "stvarno imao i tada pored pravničkog, filozofskog, tehničkog još i medicinski fakultet".
SUTRA: TEKOVINE RATA SKUPO PLAĆENE