IŠČEKIVANJE ŠKOLE ZA DOKTORE: U ovom zdanju je počela istorija Medicinskog fakulteta u Beogradu

Ono što je tome prethodilo, kroz punih 60 godina postajanja ideje o osnivanju ovog fakulteta, tokom žustrog ubeđivanja malog broja lekara da nam je on neophodan, i još upornijeg i masovnijeg osporavanja, koje je dolazilo sa svih strana, pa i od njihovih kolega, pokazuje da višedecenijsko predvečerje Medicinskog fakulteta u Beogradu nije bilo ni izbliza akademsko, ni svečano kao atmosfera u kojoj je dr Miljanić održao svoje prvo predavanje. Ili, ova u kojoj bi, da nismo u pandemiji kovida 19, izazvanoj novim virusom korona SARS-KoV2, bilo proslavljeno 100 godina postojanja fakulteta. Iz zapisa hroničara tog vremena jasno se vidi da istorija pisana ljudskom rukom uvek nekako malo "sklizne" ulevo, ili udesno.

Vratimo se, ipak, u ono što je tebalo da bude predvečerje Medicinskog fakulteta, a potrajaće decenijama.

POČETKOM 1860. godine Popečateljstvo prosvete Kneževine Srbije formiralo je Odbor sa zadatkom da izradi plan osnivanja naučnih zavoda, kojim je rukovodio arhimandrit Gavrilo Popović, profesor Liceja, i njegov bivši rektor. Već u proleće u Odboru je pao predlog da su Srbiji potrebne osnovne škole za mušku i žensku decu, sveučilište u okviru kojeg bi bio i lekarski fakultet, uz druge škole. Verovalo se da bi se na tom fakultetu školovali lekari ne samo za potrebe Srbije, već i mladi pripadnici slovenskih naroda koji su se još nalazili u sastavu Otomanske imperije. Ovaj predlog propraćen je i računicom da bi se za lekarski fakultet, pored neophodnih "sprava", moralo obezbediti najmanje po 24.000 talira godišnje, pa je preporučeno da se za početak osnuje babička škola. U to vreme na Liceju, kasnije Velikoj školi, nekoliko lekara držalo je i predavanja iz pojedinih oblasti medicine: uporedne anatomije, fiziologije, higijene, sudske medicine. To su bili Lazar Dokić, Aćim Medović, Milan Jovanović Morski, Jovan Valenta, Milan Jovanović Batut, Đorđe Jovanović i Vojislav Đorđević.

Posle osnivanja Srpskog lekarskog društva, pod čijim okriljem je podizan stručni i naučni rad lekara, dr Josif Pančić predložio je 1876. godine osnivanje medicinskog fakulteta. Smatrao je da je to najbolji način da se u Srbiji obezbedi dovoljan broj lekara, ali za takav predlog nije bilo mnogo razumevanja, a uskoro će srpsko-turski ratovi pomeriti fokus na savim druge probleme.

ZDRAVSTVENE prilike u zemlji, što zbog nepostojanja jasne granice između medicinske prakse i nadrilekarstva, što zbog malog broja, uglavnom neuslovnih bolnica, i široko rasprostranjenih bolesti, posebno zaraznih, bile su takve da je školovanje lekara bilo važnije, možda, i od samog hleba. Tako je mislio i dr Laza Lazarević ukazujući da je zdravstvena služba, ili bar sve ono što se pod tim pojmom tada podrazumevalo, "pravo polje za varanje". Njegov oštar esej - "Obmanjivanje publike lažnim lekovima", objavljen je 10. oktobra 1879. godine. Dva meseca kasnije, 7. decembra, u Narodnoj skupštini prvi put se povela rasprava o osnivanju Medicinskog fakulteta u Beogradu, pod tačkom "Predugotovna radnja za reformu sanitetske struke u Srbiji".

Samo loš poznavalac ondašnjih prilika mogao je optimistički da pomisli da je tim uvođenjem diskusije u Skupštinu, zemlja bila bliže osnivanju medicinskog fakulteta. Zapravo, ništa se nije promenilo. Jeste narodni poslanik Vasilije Pavić tražio da se Velika škola digne na stepen univerziteta, pa da se tu "naši sinovi spreme za doktore, te da oni leče svoj narod". Njegova najveća bojazan bila je što su lekari u Srbiji uglavnom stranci.

DOGODILO se, međutim, da dr Vladan Đorđević, poznat kao jedan od najistaknutijih lekara - ospori predloge poslanika Pavića i definitivno zaustavi svaku dalju raspravu o osnivanju Medicinskog fakulteta.

Đorđevićevi glavni argumenti tokom diskusije, kojom je osporena svaka mogućnost da dođe do osnivanja fakulteta, bili su da to "zahteva ogromnu naučenjačku snagu, profesorski kor koji nemamo i ne možemo imati za još 30 godina, i ogromne i skupocene naučne zbirke kakve ne možemo za još dugo vremena dobiti, pa baš i kad bismo imali novac za to".

Udaljavajući tako zemlju od ideje da ima svoj medicinski fakultet, Đorđević je predložio da se po 20 do 30 pitomaca o državnom trošku šalje na strane univerzitete na lekarske nauke. Iako u segmentima, ova rasprava dovoljno dobro oslikava da nije postojao jasan nacionalni interes o brizi za zdravlje nacije.

GODINE 1879. donet je Zakon o narodnom sanitetskom frontu, a 1881. Zakon o uređenju sanitetske struke i zaštiti narodnog zdravlja, kojim je predviđeno da se do 1888. osnuju Škola za lekarske pomoćnike i Škola za babice (ali ni to nije realizovano), dok formiranje medicinskog fakulteta - nije ni pomenuto.

Punu deceniju posle pomenute skupštinske debate, tokom koje je sahranjena ideja o medicinskom fakultetu, trajalo je ćutanje. Tišina je narušena kada su "Srpske novine" 24. maja 1888. godine uputile oštru kritiku novoimenovanom "nosiocu prosvetnog portfelja" koji u svom prvom istupanju kaže da se "boji, da mi još za čitave decenije nećemo biti u stanju da ostvarimo našu živu želju - da našu Veliku školu podignemo na stepen Univerziteta".

Odlukom Narodne skupštine Kraljevine Srba 1898. osnovana je komisija sa zadatkom da pripremi predlog o podizanju Velike škole na stepen univerziteta. U to vreme dr Milan Jovanović Batut, čije ime nosi Nacionalni institut za javno zdravalje, posle jalovih decenija, ipak, uspeva da zasadi zdravo seme, iz kojeg će, ali ne tako brzo, "proklijati" Medicinski fakultet u Beogradu. On je pišući studiju "Medicinski fakultet Srpskog univerziteta" pokušao da odgovori na tri pitanja: da li Srbiji treba medicinski fakultet, ima li kod nas mogućnosti za medicinski fakultet i da li bi medicinski fakultet stvorio u zemlji lekarski proletarijat?

Tom studijom Batut je pokazao da nikakav zakon, ni "najbolje izrađeni, ne može doneti koristi, ako nema dobrih i brojno dovoljnih izvršilaca za svoje ciljeve".

SUTRA: Srbi se dele i oko zdravlja