DOBAR SLUGA, ALI LOŠ GOSPODAR: Kako su mediji u Srbiji znali da se vređaju, ali i stanu jedni uz druge
MADA su bile neprestano u svađi, stalno se hvatale za gušu, vređale se i nipodaštavale, redakcije listova umele su da ponekad ustanu u odbranu jedna druge - kad je bilo u pitanju vršenje presije na pojedine listove, kad je bila ugrožena sloboda štampe od strane vlasti.
Foto arhiva
Przničavi "Odjek" je, na primer, ustao u odbranu "Opozicije" i "Narodnog lista" (najzagriženijih protivnika režima uspostavljenog posle prevrata 1903. godine), iako ih je svrstavao u "nedostojna glasila javne reči, rugla srpske štampe, kojima ništa nije sveto i koji bezočno i drsko pljuju na sve što je čestito u Srbiji".
Povod "Odjeku" da ustane u odbranu ovih listova bio je upad policije u njihovu štampariju u nameri da spreči njihovo izlaženje. "Ako ovi listovi", bio je stav "Odjeka", "napadaju današnje stanje, tu smo mi da ga branimo. Narod ima da ceni, pa ako velika većina bude na njihovoj strani, neka propadne današnje stanje; njega neće spasti policija, kao što nije spasla ni ono stanje, za kojim ti listovi uzalud kukaju. Policija je za to da vrši zakone, a nikako da ih ona gazi".
OD NOVINA kojima se nije moglo prebaciti da predstavljanju samo "đozbojadžiluk" i "buzdovanluk", i da kipte od "preispoljne gluposti", posebnu pažnju na sebe skretale su "Radničke novine", organ Socijaldemokratske stranke. Pored ostalog i zato što su one, češće nego mnoge druge novine, svoje razorne strele upućivale i na adresu dvora...
U proleće 1912. godine ove novine su pisale, da je dvor dokazao "da mari za narod isto toliko koliko i za lanjski sneg, a da mu je parlamentarizam deveta rupa na svirali, ili još tačnije kost u grlu. Već i po ovakvom načinu pisanja 'Radničke novine' su se razlikovale od većine drugih dnevnih političkih listova. A njih je (u maju 1911. godine) bilo ravno petnaest".
Dve godine ranije, 1909, međutim, izlazila su 23 politička lista... U ovo vreme Beograd je bio najmanja prestonica na Balkanu - manja od Sofije, koja je imala 83.000 stanovnika i Bukurešta 290.000. Prema popisu od 31. decembra 1907. godine glavni grad Srbije imao je 79.110 stanovnika, nekih pet hiljada više nego Zagreb. Istina, ti toliki listovi nisu se mogli podičiti naročito visokim tiražima. Štampani su u po 300 do tri hiljade primeraka prosečno. Tri dnevna lista, "Politika", "Pravda" i "Mali žurnal", 1908. godine, dnevno su rasturani u 24.000 primeraka.
U BEOGRADU, u kojem se oduvek sve znalo, sve bilo manje-više javna tajna, bilo je dobro poznato ko stoji iza kojih novina, ko ih finansira i instruiše ne samo o čemu, već i kako da pišu. Za list "Tribuna", koji je među prvima obavestio javnost o postojanju Crne ruke, pričalo se da je "kućni list" Milovana Milovanovića (1911. godine predsednika Vlade i ministra spoljnih poslova) i da je imao obavezu da agituje za njegove lične stavove, da "plasira u javnosti ono što on nije smeo i nije mogao da kaže protiv svojih kolega u Vladi... Jedno vreme, ovaj list je stajao i u službi prestolonaslednika Aleksandra. To je, navodno, nehotice obelodanio galavni urednik "Tribune", Naim Dimitrijević, pohvalivši se velikim poverenjem prestolonaslednika prema njemu. Na vest o ovome, "Tribuni" konkurentski "Mali žurnal" ovako je reagovao:
"Mi sumnjamo da je prestolonasledniku Aleksandru moglo pasti na misao, da u Naumu i njegovoj politici potraži oslonca, u toliko pre, što je položaj prestolonaslednika, po našem Ustavu, pasivan i najmanje ima potrebe da stvara kompromise s političkim ljudima.
Uopšte ne bi bilo to ni najmanje ni taktično, jer jedan budući vladalac treba da bude potpuno nezavisan i nevezan ni za jednu partiju... Mi ne znamo da li ko o ovome vodi računa, ali izgleda, da se ono, što se dogodilo s kraljevićem Đorđem, sada ponavlja i kod prestolonaslednika Aleksandra. Iste prijatelje, sa istom ili jednakom moralnom snagom viđamo danas pored prestolonaslednika Aleksandra, kao nekad pored prestolonaslednika Đorđa. Kad su ga survali, onda su se obrnuli prestolonasledniku Aleksandru..."
Ko stajao da stajao iza kog lista, tek svi listovi zajedno, toliko mnogo njih za mali Beograd i malu Srbiju, sa sadržajem koji često samo da nije eksplodirao u rukama čitalaca, bili su velika glavobolja za celo društvo, ali pre svega za Vladu i dvor.
MNOGO istine bilo je u tome, da nije bilo lako upravljati Srbijom pri postojanju tolikog broja listova često raspojasanih do neodgovornosti, ali i finansiranih iz inostranstva.
To je valjda najbolje znala Radikalna stranka Nikole Pašića. Ona je zbog štampe bila na velikim mukama. Stalno na vladi, ona je istina imala nož u rukama, ali da seče - nije se usuđivala. Iz mnogo razloga. Unutrašnja situacija bila je permanentno rovita, a ni spoljnopolitički položaj Srbije nije bio kako treba...
Izađi iz busije i kaži ko si
VREMENOM, čitalačku publiku više je počelo zanimati ko se krije iza kojeg pseudonima, nego li sam članak potpisan pseudonimom. Pogotovu je to bio slučaj sa napisima u kojima se napadala neka javna ličnost... I za same napadnute ličnosti bilo je najvažnije da saznaju ko stoji iza kojeg pseudonima. Te i takve (napadnute) ličnosti su po pravilu izbegavale da odgovaraju na napade, pozivajući autora pod pseudonimom da prvo "iziđe iz busije", i kaže - ko je.
Pseudonima je bilo svakojakih. Pisci u konzervativnim novinama, na primer, koji kao da su i samim izborom pseudonima hteli da pokažu da su nešto drugo nego "škrabala" u ostalim listovima...
Dardanus je bio pseudonim Stojana Novakovića, Garrik - profesora Živojina Perića, Mileta St. Novaković potpisivao se sa - Foh, a Milutip Čekić, urednik "Nedeljnog pregleda", sa - Brutus.
Problemi sa štampom pratili su radikalske vlade još od 1904. godine. O tim problemima govorio je u Narodnoj skupštini, u svojstvu predsednika Narodne skupštine, Ljuba Jovanović - Patak, na sednici od 14. marta 1909. godine. Ja znam, rekao je on tada, "da je naša štampa slaba, ja znam da je prošla kroz razne nevolje, i da prema tome ne možemo mnogo od naše štampe tražiti. Ali kao god što oni traže od nas da mi budemo bolji tako isto imamo i mi prava da tražimo od nje da i ona bude bolja".
Da bi štampa postala bolja, pojedini političari mislili su da bi trebalo doneti strože propise o štampi. Za to su bili i neki najistaknutiji prvaci Radikalne stranke, sem - Nikole Pašića. On je imao specifično gledanje na štampu (gledao je na štampu kao i na vatru: dobar sluga ali loš gospodar). Od časa kada je prvi put došao na vlast (prvu Vladu obrazovao je 24. februara 1891. godine), on je nastojao da štampu ima na svojoj strani. Nikad, pa bio na Vladi ili u opoziciji, on na štampu nije gledao tako kao da je ona samo za to tu da trubi čas jednu čas drugu istinu, već kako se to kad od nje traži.
SUTRA: Pašić brani slobodu štampe