KORMILARIO U TEŠKIM VREMENIMA: Patrijarh je, istinski, svakodnevno patio zbog Kosova i Metohije

Do kraja njegovog ovozemaljskog života na tronu Svetoga Save, kormilariće srpskom crkvom između scile i haribde. I, samo je on, vodeći je mudro i hrabro, mogao da provede neokrznut srpski brod koji su, odasvud, vrebale skrivene stene.

- Svestan sam težine i odgovornosti ove počasti. Počast traži žrtvu. A, da li smo sposobni za žrtvu? Treba da budemo sposobni. Znajući kakav put predstoji, ne samo meni, nego i našoj Crkvi, pozivam braću arhijereje da nosimo krst. Naš krst je veoma težak. Zato nas Gospod poziva da ujedinimo snage i da krst zajednički nosimo, jer, blagodet je jedna u nama. I Crkva je jedna i zato moramo biti i u životu svome, jedni, između sebe.

GOVORIO je on, tako tih i smiren, a činilo se da reči zvone. Da probude dve godine užasne tišine koja se slegla na samoproglašeno nezavisno Kosovo.

- Imamo mnogo zadataka. Jedan od prvih i najsvetijih je da, kao Crkva, sačuvamo naše mučeničko Kosovo. Da pomognemo našoj državi da ga odbrani od onih koji hoće da ga prigrabe. I Crkva tu mora pomoći, ne žaleći truda, a, ako treba, čak i stradanja. Imamo i drugih obaveza. Jedna od najsvetijih je da naš raseljeni narod, a ima nas na svim kontinentima, sjedinimo i očuvamo. To je bio iskonski zadatak Crkve koja je u svim vremenima bila uz svoj narod, krepila ga, snažila, pomagala ga i pomogla da opstane i da se očuva.

Još se ni zeleno mastilo nije osušilo na patrijarhovim prvim potpisima, a on i Crkva, upravo na Kosovu i Metohiji, suočili su se sa problemima. Ne sa Albancima, već sa sopstvenim, unutrašnjim problemima: sa pobunom tadašnjeg episkopa raško-prizrenskog, Artemija, koji je video svoj put iz bespuća nove kosovske zbilje. Nemile scene na ulazu u portu manastira Gračanica potresle su srpsku javnost i otvorile još jednu ranu - istinu o podelama koje će se vući svih ovih godina kao planinske magle izmičući suncu.

DOK se bistrila pozadina ovih, za Crkvu neprimerenih slika i poruka, a u Pećkoj patrijaršiji započele pripreme za svečano uvođenje Irineja u tron srpskih patrijaraha, u Skoplju je na zahtev makedonske crkve, otcepljene od SPC, uhapšen vladika Jovan (Vraniškovski). Uhapšen je sa delom sveštenstva i monaštva koji je ostao veran Patrijaršiji u Beogradu.

Sa ovim bremenom patrijarh je ušao u drugu godinu stolovanja na čelu srpske crkve, a već početkom leta 2011. takozvano nezavisno Kosovo tražilo je od Komiteta Uneska za zaštitu kulturne baštine da se srpske svetinje: Gračanica, Bogorodica Ljeviška, Visoki Dečani i Pećka patrijaršija vrate Kosovu, kao njegovo "srednjovekovno dobro".

- Na Kosovu i Metohiji srpski narod doživljava užasnu tragediju i poniženje kakvo ni pod Turcima nije doživljavao - zavapio je patrijarh. - Uzimaju nam ono što je najsvetije. Uzimaju nam svetinje sa kojima je narod živeo. Za koje je krv prolivao. Danas mu to neko otima i daruje drugima. Strašna tragedija. I, mi, ne smemo ravnodušno da gledamo to stradanje našeg naroda i otimanje svetinja naših. Kosovo i njegove svetinje naša su sveta zemlja. Naš Jerusalim. A, mi, ako zaboravimo Kosovo, zaboraviće i nas Kosovo. Srbija bez svetinja kosovskih i Kosova, nije Srbija. Nego, kao što je telo lišeno duše, tako je Srbija lišena Kosova. Bez duše, bez uma i bez srca. Nažalost, ostali smo bez istorijskih prijatelja, zemalja u koje smo se nadali. Sada su mnogi pokazali pravo lice.

ZAPITAO se šta nam ostaje, i odgovorio:

- Da se uzdamo u Boga. Naša snaga je bila, a i jeste, u jedinstvu duha i vrednosti na kojima smo gradili našu istoriju i kulturu. Ako ne budemo svesni toga, svesni sebe i svojih vrednosti i onoga što treba da čuvamo, onda smo pomoćnici drugima da učine što žele. Iskušenje jeste veliko, ali nada nije izgubljena.

Jedanaest dana trajala je drama u Parizu, u središtu Uneska. Otimanje srpskih svetinja i pokušaj zatiranja našeg identiteta sprečeno je ponajviše zahvaljujući ugledu i upornosti profesora Darka Tanaskovića, predstavnika Srbije u svetskoj organizaciji. Blizak patrijarhu Irineju, on je kasnije posvedočio sa kakvim je bolom srpski prvojerarh prolazio tih dana i slutio da ga čekaju još mnogi izazovi.

I, bio je u pravu.

- Patrijarh je, istinski, svakodnevno patio zbog Kosova i Metohije. Ispoljavao je očinsku brigu za stradalni srpski narod i činio sve što je bilo u njegovoj moći da mu pomogne u opstajanju, kako kosovska metafizika ne bi opstala bez fizičkog uporišta. Uvek je isticao da su Kosovo i Metohija najteža i najbolnija srpska rana. Godine službe u Prizrenu smatrao je najdragocenijim periodom svog istovremeno duhovnog i nacionalnog stasavanja, kad je dubinski upio svest o nezamenljivoj vertikali kosovske dimenzije srpskog narodnog bića.

NAČINU njegovog pastirskog i društvenog delovanja, pored urođene ljudske blagosti, skromnosti i nenametljivosti, svojstveno mu je bilo nastojanje da se, u vremenima raznih ekstremizama, izbegnu sve krajnosti i da se, bez kompromisa u pogledu odanosti temeljnim načelima Hristovog učenja i vitalnim interesima srpskog naroda i svih građana Srbije u traganju za najboljim mogućim rešenjima, vazda ispoljavaju razumevanje savremene realnosti i otvorenost za dogovor o svemu o čemu se sa ljudima može i mora dogovarati. Bio je ubeđeni čovek dijaloga, koji se, kao toliki drugi, nije u njega samo deklarativno i licemerno zaklinjao, već ga istrajno vodio sa svima koji su za dijalog bili raspoloženi i istinski spremni.

Naredne godine doneće patrijarhu nove nevolje. Optužiće ga za ekumenizam. Za šurovanje sa vlašću, takođe, da je zaboravio patrijarha Pavla... Ove, sasvim neutemeljene optužbe, međutim, potisnuće velike jubileje srpske crkve i njenog naroda, koji će biti obeleženi tokom Irinejevog stolovanja na tronu srpskih patrijaraha.

SUTRA: LjUBAV LEK ZA SVE RANE