TEŽAK I TRNOVIT ŽIVOTNI PUT: Gojkovu želju da bude sveštenik i lekar omeo je Drugi svetski rat

Sa posebnim emocijama i sa suzama u očima, otac Rafailo je govorio svoja sećanja o "Svetom Deki", kako je nazivao vladiku Nikolaja. Ganut pričom, moj vladika Jovan zavodenio bi očima i uglavnom ćutao. Vladika Pavle se trudio da duhovno i racionalno tumači i razume vreme. Isticao je da je promena večna sudbina sveta u kome živimo i da Crkva mora izlaziti u susret mladima koji žele promene. Uvek je naglašavao da se osnovne istine vere, vekovno predanje, crkvena praksa i sveštena tradicija naših predaka moraju čuvati, jer to predstavlja temelj i kontinuitet crkvenog života. Govorio je da moramo biti svesni da mi, hteli ili ne hteli, polako klizimo kraju sveta, o čemu Hristos govori u jevanđelju, nabrajajući znake koji će se u tim vremenima javljati.

Tako su dragi blagoveštenjski dani u ovčarskoj Srpskoj Svetoj Gori. Mile uspomene mladosti. Ne bi bilo dobro da neko pomisli da predstavljam sebe kao doraslog sabesednika i zaslužno blisku osobu ovom duhovnom gorostasu, vladici Pavlu. Našao sam se tu nimalo svojom zaslugom. Bio sam sušti antipod ovom svetom Božjem čoveku. Prvi put sam bio u Blagoveštenju 1975. godine, kao dvadesetdvogodišnjak, sa nekoliko meseci đakonske službe. To je bilo doba "vesele arkadije" jedne mladosti Golobrad, bez dovoljno znanja i iskustva, bez "duhovnog bontona" za takvo sveto mesto i takav skup duhovnih veličina.

ŽIVOTNI put patrijarha Pavla, od rođenja do smrti, bio je težak i trnovit, prepun krsta i stradanja, kao i put njegovog naroda. O siročetu bez roditelja brigu je preuzela tetka Senka. Posle završene četiri godine osnovne škole u rodnim Kućancima, Gojko školovanje nastavlja u Tuzli kod strica i strine koji su imali osmoro dece. Tu se naučio odricanju, skromnosti i životu u zajednici. Posle završene male mature, pod uticajem tetke, upisuje šestorazrednu bogosloviju u Sarajevu 1930. i završava je 1936. godine. Potom upisuje četvorogodišnje studije na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu i diplomira u redovnom roku. Uporedo završava dva razreda gimnazije i upisuje medicinu. Želja mu je bila da bude sveštenik i lekar. Rat je omeo planove.

Posle fakulteta odlazi na odsluženje vojnog roka u Zaječar 1940. godine. Posle vojske kratko je radio u Ministarstvu vera. Početkom Drugog svetskog rata 1941, mobilisan je u sanitetsku jedinicu. Vojni slom i kapitulacija zemlje zatekli su ga u Višegradu. Odatle odlazi preko Sarajeva u rodne Kućance. Posetivši rodbinu, kreće odmah za Beograd. U Beogradu je radio razne fizičke poslove na građevini i železnici. Na železničkoj stanici susreće svog prijatelja, igumana Jeliseja, starešinu manastira Svete Trojice u Ovčaru. Videvši ga iscrpljenog od teškog fizičkog rada, iguman ga odvodi u svoj manastir na oporavak. U Ovčaru se sreo sa svojim profesorom, ocem Justinom Popovićem, koji se skrivao ispred progona fašista i komunista po ovčarskim svetinjama.

AVGUSTA meseca 1943. odlazi za veroučitelja izbegličke dece u Banju Koviljaču. Spasavajući jedno dete iz ledene vode Trbušničke reke ispod Gučeva na utoku u Drinu, razboleo se od teške upale pluća. Odatle odlazi kod svog prijatelja igumana Julijana u manastir Vujan, nadomak Ravne gore. U potpunoj karantinskoj izolaciji od ostale bratije, tu uspeva, zahvaljujući poznavanju medicine i Božjoj milosti, da se izleči od teške bolesti koja je već bila dobila blaži oblik tuberkuloze.

Iz manastira Vujan prelazi u manastir Blagoveštenje gde prima monaški čin, uoči Blagovesti 1946. godine, dobivši monaško ime Pavle. Iz ovčarske svetinje, u jesen 1948, odlazi u istorijski manastir Raču "ukraj Drine". Tu je obavljao razna poslušanja sa manastirskom bratijom u poljskim radovima, a jedno vreme bio je vodeničar u manastirskoj vodenici. Odlukom Svetog arhijerejskog sinoda, školske 1950/1951. godine, predavao je Crkvenoslovenski jezik i Crkveno pojanje u Prizrenskoj bogosloviji.

Ugledni beogradski prota Steva Dimitrijević, osnivač i prvi dekan Bogoslovskog fakulteta, dolazio je povremeno u manastir Raču i razgovarao sa svojim studentom jeromonahom Pavlom, nagovarajući ga da upiše postdiplomske studije iz oblasti Liturgike, u Atini.

PRIHVATAJUĆI protin predlog, sa blagoslovom patrijarha Vikentija, Pavle kreće u Grčku. Stigao je u Atinu krajnje skromno odeven. Ispod uboge monaške mantije nosio je stare zelene pantalone, verovatno nečiji skromni dar manastiru i plitke crvene cipele koje je sam preradio i ofarbao, ali su tragovi boje bili vidni. Preko mantije nosio je kratak zimski kaput od užičkog narodnog sukna. U Atini je proveo dve godine.

Vest o izboru za episkopa Raško-prizrenske eparhije zatekla ga je na hadžiluku u Svetoj zemlji, 29. maja 1957. godine. Hirotonisan je u Beogradu 22. septembra, a ustoličen za episkopa Eparhije raško-prizrenske u carskom gradu Prizrenu, 13. oktobra 1957. godine.

Arhijerejska služba na Kosovu i Metohiji bila je početak novog golgotskog puta vladike Pavla. I u crkvenom i u državnom pogledu odlazak na službu u ovu drevnu srpsku oblast, nažalost, značio je "odlazak u Sibir". Jedno je Kosovo kao simbol, zavet, zakletva, znamenje, mit, epopeja a drugo je život na Kosovu među Albancima, krajnje specifičnim narodom čudne ćudi, izraženog plemenskog mentaliteta, sa urođenom fizičkom i mentalnom ksenofobijom, uvek rezervisan, nepoverljiv i na distanci prema svim drugim narodima nealbancima, osobito prema Srbima. Nemoguće je onome ko nije živeo na Kosovu i Metohiji i upoznao tamošnje prilike, ni izbliza dočarati stvarnost življenja među albanskim narodom, čiji je mentalitet i način života sušta suprotnost svemu onome što odlikuje vrednosti evropske civilizacije.

KRAJ