SVETAC DEČJEG SRCA I OSMEHA: U kontaktu sa narodom Pavle je plenio dobrotom, uvažavanjem i srdačnošću

Za to vreme bih u hladu, pod jednim drvetom u dvorištu, sedeo i čitao kakvu zanimljivu knjigu iz manastirske biblioteke. Posle ručka, vladika Jovan bi se odmarao u svojoj sobi. Za vladiku Pavla tada su počinjale "slobodne aktivnosti". Bio je stalno u pokretu i u nekom poslu, koji bi sam smislio. Izneo bi staru kožnu torbicu sa alatom i majstorisao. Popravljao bi brave, šarke, fasunge od sijalica, električne prekidače i šukoe, frižidere i šporete u kuhinji, pričvršćivao držače oluka i rasklimatane nogare od stolova i stolica. Džepnim nožićem i makazama orezivao bi ruže, podsecao neplodne grančice na voću koje su štrčale iz stabla.

Nije vladika Pavle tražio niti očekivao ičiju pomoć, ali sam išao u stopu za njim, šegrtski revnosno, i pomagao mu u svemu. Pridržavao sam vrata, dodavao alat, odnosio orezane grančice od ruža i drveća. Iskoristio sam blizinu da stupim sa njim u razgovor. Kao dvadesetogodišnjak pokretao sam pitanja koja su tada zanimala bogoslove, studente bogoslovlja i uopšte mlade ljude. On je bio uvek otvoren i raspoložen za razgovor.

NAJVIŠE sam zapitkivao o poslednjem Božjem sudu, sa primedbom kako će Bog kao savršena ljubav dopustiti pakao i večitu kaznu za svoju grešnu decu. Sa pažnjom je slušao pitanja i čak bi dopunjavao i dodavao, ako bih ja negde zapeo sa formulacijom. Uvideo sam da su to bila pitanja koja su ga u mladosti, a možda i kroz ceo život, pritiskala i mučila. Odgovarao bi najpre citatima Svetoga pisma, potom bi citirao mišljenja svetih otaca i na kraju završavao logičnim zaključcima i uporednim primerima iz svakodnevnog crkvenog i narodnog života.

Uporno je ponavljao da Bog nije samo Bog ljubavi, nego i Bog pravde. Naglašavao je da Bog ne sudi svojoj deci, nego njihovim delima. Podsećao je da je naša državna himna, pre rata, počinjala molitvom Bogu pravde. Nisam ni ja popuštao. Tih godina, u "Teološkim pogledima" objavljivani su tekstovi velikih ruskih mislilaca i teologa, prilično liberalnih pogleda, shvatanja i tumačenja. Podsetio sam vladiku da Sveti Grigorije Nazijanzin i Sveti Maksim Ispovednik opominju da se apokatastaza - spasenje svih - "poštuje u tišini", i da "duhu gomile" ne treba otkrivati "nesagledive ponore Božjeg milosrđa". Nasmešio se blago i šeretski odgovorio: "A gde vi, oče đakone, sebe ubrajate?" "U gomilu", rekoh, "koja je bila te sreće da čuje ove utešne reči velikih svetih otaca. A pred vama govorim, Preosvećeni, jer vi ste sveti čovek". Oćuta neki trenutak, saže glavu, i više za sebe reče, bez imalo želje da ostavi važan utisak: "Kakav sveti čovek. Daleko smo svi mi grešni ljudi od toga. Niko nije svet osim jednoga Boga."

SVAKODNEVNI popodnevni razgovori bili su prava duhovna poslastica. Vladika Pavle nije govorio sa visine i kao "onaj koji vlast ima". Naprotiv, spuštao se na moj mladalački, skoro detinji nivo. Bilo je to, slobodno mogu reći "dečje čavrljanje" uz rad, o najsuštinskijim pitanjima naše vere i crkvenog života. Iako vrstan duhovnik i teolog, asketa i podvižnik, nije želeo da komplikuje pitanja, da se pravi važan, da ostavi utisak da sve zna i da mu je sve jasno. Naprotiv, pokazivao se kao sapatnik, deleći moju nemoć u poimanju uzvišenih tajni, a onda se trudio da sve objasni i što više približi. Ali to sve nekako detinje toplo, bez napetosti, jednostavno, kroz rad, kroz igru. Uvek bi govorio u množini: "Teško je nama ograničenim i ogrehovljenim ljudima da razumemo uzvišene Božje planove i tajne." Videvši da rado pominjem omiljenog pisca Dostojevskog, često bi podsećao na njegove reči: "Bog samo muči." Toliko je u razgovoru plenio dobrotom i uvažavanjem, nekom čudnom detinjom čednošću i srdačnošću, da sam ga na momente, usudio bih se reći, osećao kao druga u igri, brata, dragog čoveka iz komšiluka, bliskog prijatelja. Jednostavno, on je bio svetac dečjeg srca, duše i osmeha.

Jedne godine, krajem sedamdesetih, ne sećam se više koje, najviše smo se bavili izrekom jednog svetitelja koga je citirao Pavle Evdokimov, ne pomenuvši njegovo ime. Svetitelj je doslovce rekao ovako: "Vidiš, sinko, ukoliko bi umeo da se igraš sa Bogom, desilo bi ti se nešto najdivnije. Svi Ga uzimaju isuviše ozbiljno, usled čega On ispada ubitačno dosadan. Igraj se, sinko moj, sa Bogom, On je najbolji drugar u igri."

VLADIKA Pavle je, skoro sa sigurnošću, smatrao da je to rekao Sveti Serafim Sarovski. Mnogo je voleo tog svetitelja. Priznavao je da je izreka veoma smela i slobodna, i da se on nikad ne bi usudio da tako nešto kaže. Istovremeno, priznavao je da ona, na jedan čudesan način, otkriva samu suštinu bića naše vere. Objašnjavao je da Bog želi našu ljubav i bliskost, kao što zemaljski roditelji čeznu za iskrenom ljubavlju svoje dece. Podsećao je da se u Gospodnjoj molitvi Bogu obraćamo rečima: "Oče naš". Očinstvo je tajna roditeljske ljubavi, od koje nema veće u ljudskom životu. A onda je isticao primer velikog oca iz Hristove priče o bludnom sinu, koju je nazivao "jevanđeljem u jevanđelju". Zastao bi tad, prekinuo rad i svečanim bogoslužbenim tonom u glasu isticao reči: "Ugleda ga otac izdaleka".

"Vidite, oče đakone, otac nije sklapao oči. Neprekidno je gledao u daljinu sa ljubavlju i iščekivanjem da se zabludeli sin vrati. Stizali su glasi do njega o njegovom raspusnom životu. Bio je tužan, ali ga nada nije napuštala. I kad se sin pojavio, napravio je gozbu i vratio mu sinovsko dostojanstvo. To je slika Božje ljubavi prema nama ljudima."

Koristeći vladičinu ganutost, ponovo bih pokretao pitanje Božje ljubavi, milosti i praštanja. "E da, oče đakone, najveći grešnici kroz pokajanje postajali su najveći svetitelji i Božji svedoci. Pokajani razbojnik na krstu, samo za jednu reč: 'Seti me se Gospode, kada dođeš u carstvo Tvoje', zaslužio je raj." Onda bi nabrajao velike pokajnike među svetiteljima: Mojsija Murina, Mariju Egipćanku, mnoge i mnoge.

SUTRA:  TEŽAK I TRNOVIT ŽIVOTNI PUT