SVOJIM BESEDAMA MIRIO CRNU GORU: Šta je bio prvi zadatak za Amfilohije po dolasku u CG
PODIZANjE duhovnog života na razvalinama komunizma - bio je prvi zadatak vladike Amfilohija po njegovom izboru na svetom arhijerejskom saboru 1990. godine i ustoličenju za mitropolita crnogorsko-primorskog.
Foto Glas Holmije
Svest o pripadnosti narodu, veri i crkvi Amfilohije je budio i podsticao radom, nebrojenim putovanjima, kao i nebrojenim besedama koje je držao gotovo do poslednjeg daha.
Obraćao se gotovo svakodnevno: sa amvona, posle liturgija - za trpezama ljubavi, pored puteva sa običnim ljudima, prazničnim poslanicama, nebrojenim izjavama i intervjuima medijskim kućama. Po ugledu na Svetog Jovana i vladiku Nikolaja Velimirovića i njega su zvali "zlatousti" i "leporeki".
Baštineći svetinju izgovorene reči tipičnu za tradiciju Crne Gore, vaspitan na Njegošu i "Gorskom vijencu", sa jekom gusala u žilama, Amfilohije je, poput apostola, pronosio reč Božju i slovo jevanđelja širom opustošene i obezverene Crne Gore. Na ovom putu nadahnjivao se narodnom epikom, ali i ruskim književnim delima, posebno Dostojevskim.
NA ISTI način bio je sabesednik srpskim patrijarsima, svetovnim vladarima, rimskim papama, ali i slučajnim saputnicima - starcima i čobanima iz Morače, Katunske nahije, Primorja ili ma gde da se zatekao. Govorio je i da s godinama sve manje inspiracije za propovedi i pisanje pronalazi u književnim delima, a sve više u običnom narodnom govoru, prirodnoj i neiskvarenoj misli i rezonu.
Amfilohijeva reč, ma gde da je izgovorena, bila je uvek tačna, ponekad oštra i neprijatna, ali uvek istinita i lekovita.
Poslednji put vernom narodu obratio se iz bolesničke postelje tri nedelje pred smrt. Sa kreveta sobe Kliničkog centra Crne Gore u Podgorici, vidno iscrpljen i iznemogao, poručio je da rado nosi namenjeni mu krst, ali i da jedino Bog daruje večni život.
"Sveti vladika Nikolaj koji je održao čuveni govor na Lovćenu prilikom prenosa moštiju Petra Drugog Lovćenskog Tajnovidca, poslije rušenja od strane austrougarskih okupatora 1916. godine Crkve Svetoga Petra, rekao je, između ostalog, da se Bog stara i brine o djeci i bolesnicima, a cetinjskom mitropolitu je podario krst da nosi. I zaista cetinjski mitropolit se trudi da nosi i svoj krst i krst Mitropolije crnogorsko-primorske, učestvujući i ovom bolešću u patnjama i stradanjima miliona ljudi širom svijeta", kazao je Amfilohije u poslednjem obraćanju pastvi.
OBOLELI vladika osvrnuo se i na globalnu zarazu virusom korona, koja ni njega nije mimoišla. To je dalo osnova piscu i novinaru sa Kosova i Metohije Žiki Rakočeviću da kaže da je prirodno da mitropolit strada od epidemije, jer je ceo život delio muke i patnje naroda kome je pripadao.
Mitropolit je iz bolnice poslao i pouku da je Bog poslao patnju čovečanstvu da bi ga iscelio od mržnje, samouobraženosti, egoizma, samoživosti... To se gotovo savršeno uklapa u reči koje je tokom ovozemaljskog života bezbroj puta ponovio - Slava Bogu na svemu!
- Ovakva stradanja i podsećaju na ljudsko dostojanstvo, vječno i neprolazno, jer čovjek je biće stvoreno za vječnost, a ne za prolaznost i ništavilo. Bog koristi ta sredstva da nas podsjeti da smrt nije poslednja riječ ovoga života, nego samo priprema za ono što je vječno i neprolazno - za vječno Carstvo Boga ljubavi - Oca i Sina i Duha svetoga. U to ime ja pozdravljam i blagosiljam svima onima koji se brinu za moje zdravlje, moleći da se brinu i za zdravlje svih koji stradaju, ne samo ovdje u bolnici u Crnoj Gori nego širom svijeta - poručio je vladika crnogorski u svojoj video-poruci, sedeći na bolničkom krevetu sa braunilom na ruci.
Mauzolej-prokletstvo Crne Gore
UPOKOJENI mitropolit nije propustio da i u svojoj poslednjoj poruci verni narod podseti na svoju davnašnju želju - da Crna Gora obnovi Njegoševu kapelu na Lovćenu i time ispuni oporuku i amanet velikog vladara, vladike i pesnika.
- Zapanjujuća je parola "Nikada više 1918. godina". To znači nikada više oslobođenje, namjesto da se kaže Nikada više 1916. godina i kapitulacija Crne Gore. Niko neće da dira mauzolej koji je po duhu nastavak onog spomenika Franje Josifa, koga su pripremali da podignu 1916. godine, srušivši lovćensku crkvu i izbacivši Njegoša sa Lovćena.
Mauzolej je svjedočanstvo jednoga vremena i on će ostati mauzolej, ali će morati da se skine prokletstvo sa Crne Gore koje je ostavio Sveti Petar Drugi Lovćenski Tajnovidac. Prokleti bili ako me ne sahranite u ovoj crkvi koju sam ja ovdje sagradio - podsetio je Amfilohije.
On je naglasio i da je dužnost mitropolita crnogorskog da noseći svoj krst skine prokletstvo sa Crne Gore.
"Moramo da se iscelimo od okupatorskog duha koji je zavladao još sa Austrougarskom da bi zacario Duh Božji, Duh slobode, Duh Hristovog vaskrsenja", poručio je mitropolit u svojoj poslednjoj besedi.
ISPOSTAVIĆE se da će to biti poslednja poruka starog mitropolita vernom narodu. A bilo ih je - neprebrojivo. Za gotovo četiri decenije arhijerejskog staža Amfilohije je održao hiljade predavanja, obraćanja, poslanica. Upozoravao je i mirio, ukazivao i podučavao, citirao svoje prethodnike na cetinjskom tronu, znao ponekad i da ukori, pa i pripreti...
Kada bi se sve sabralo, Amfilohije je verovatno autor najvećeg broja beseda u istoriji Srpske pravoslavna crkve. Samo mali deo njih obuhvaćen je njegovim Izabranim delima, koja broje gotovo 40 tomova.
Zbog izgovorenih reči često je bio na meti kritika, napada pa čak i sudskih sporova. Od toga, međutim, nije bežao, a poneku težu reč pravdao je retorskim zanosom, ali i dinarskim temperamentom koji ponekad nadvlada i monašku smirenost.
Talenat njegovog besedništva nije ostao neprimećen još u ranoj mladosti. Njegovim rodnim krajem još se prepričava govor koji je kao mladi bogoslov održao u manastiru Morača, na dan manastirske slave Velike Gospojine. Bilo je to tmurno vreme komunizma, kada su pritisnuti stegama tadašnjeg ateističkog režima samo malobrojni dolazili na službe. Ispred manastira se okupljao narod, ali su samo retki znatiželjnici ulazili u hram na liturgiju.
"PROČULO se jedne godine da je mladi bogoslov Risto Ćirov Radović došao na liturgiju, pa i da će besediti posle službe", svedočio je Amfilohijev rođeni brat Pavić Radović. "I zaista, kada služba bi gotova, ljudi malo-pomalo počeše da ulaze u hram da čuju šta će da kaže taj mladi čovek, njihov rođak, saplemenik i zemljak. Iako veoma mlad, održao je tada izuzetno nadahnutu besedu. Rekao je tada:
- Uđite u svoj manastir, u svoju svetinju. Uđite, ako ni zbog čega drugog, a ono što je svaka ploča njegova zalivena suzama vaših majki i vaših predaka. Ne zaboravite da su se ovde molili da se vaši očevi i đedovi vrate iz ratova u kojima su bili. Uđite ovde vam je mesto - besedio je mladi student Risto.
Akademik Matija Bećković seća se da se sa Ristom Radovićem prvi put sreo u studentskim danima. Dolazio je, kaže, često u Studentski dom da se vidi sa svojim Moračanima koji su u Beogradu na studijama. Studirao je Bogoslovski fakultet, kao i klasičnu filologiju. Svaki susret bio je praznik reči.
POMIRENjE DO POSLEDNjEG DAHA