MITROPOLIT SE SRODIO SA HRAMOM: Amfilohije je primao i prosjaka i bogatog, pomagao je ljudima u volji i nevolji

- U Nikšiću, mom ateljeu, zatekla me tužna vest o upokojenju mitropolita Amfilohija. Nisam mogao da verujem da je on smrtan. Jednostavno to me zbunilo. Loše zdravlje me sprečilo da budem na sahrani, a kao da sam i bio jer sam ga ovde, među skulpturama kojima se divio, ožalio uz upaljeno kandilo - priča Ratko Vulanović, akademski vajar i dugogodišnji prijatelj mitropolita Amfilohija.

NjIHOVO višedecenijsko poznanstvo pratili su mnogi događaji.

- Mitropolita znam još dok je bio episkop banatski i stolovao u Vršcu. Bio je mlad, viđali smo se na izložbama i čudio sam se uvek šta će pop na izložbi savremene umetnosti. I upoznali smo se na jednoj od njih, kada je već o meni dosta toga znao. U to vreme često se družio sa Milićem Stankovićem, slikarom, koji je poznatiji kao Milić od Mačve i bio je atraktivna i samosvojna ličnost. Čak mu je na mitropolitovu preporuku dato da oslika jedan hram na Voždovcu gde je pokazao potpuno drugačiji pristup u odnosu na pravila koja je Crkva uglavnom primenjivala. Tako je on za apostole i crkvene velikodostojnike izabrao nikog drugo do svoje seljake! Sećam se da je tada u crkvenim krugovima došlo do komešanja i nezadovoljstva, ali je mitropolit Amfilohije delovao smirujuće odigravši svojim autoritetom ključnu ulogu. Bio je u pravu i dozvolio umetniku da pokaže svoje viđenje. Jer umetnik ne sme biti poslušnik. Ja sam jedan od retkih koji je tada Milića od Mačve branio od pravila, a on svoj pogled na umetnost. Kasnije sam se vratio u Crnu Goru, mitropolit takođe, kada je i počeo da se gradi hram u Podgorici. Vladika me je angažovao da radim na njemu, iako sam mu rekao da ne znam kako će sve da se odvija jer sam ja neposlušan čovek. Mitropolit mi je tada rekao: "Takav mi i treba!", prenosi davna sećanja Vulanović.

UMETNOST i sebe nisam izneverio, nastavlja ovaj vajar čiji je "Kamen grad" dugo krasio Adu Ciganliju u Beogradu - Ali jesam mnoge druge, jer se nisam pridržavao pravila i novih kanona. I danas mislim da je stari kanon, kojeg sam se ja pridržavao u svom delu, jedino ispravan. Protiv mog rada uglavnom su bili sveštenici. Hram stoji drugačije i velika je zagonetka za mnoge. To su govorili vladika Amfilohije i glavni arhitekta Peđa Ristić, koji je takođe imao izvesne rezerve prema mom viđenju konačnog izgleda bogomolje, ali mi je na kraju ipak dozvolio da radim po svome. Sveštenici su mislili da treba to da bude drugačije prepoznatljivo, da se pečat umetnika ne vidi nego da se kanoni poštuju. To mi je izgledalo da ako je neki hram ovakav ili onakav da takav ili sličan treba da bude i ovaj, podgorički. Bio sam protiv toga, kao uostalom i svakog prepisivanja.

SABORNI hram u Podgorici je podignut po crkvenim pravilima, ali je obučen u drugačije ruho, onakvo kakvo odgovara crnogorskom kraju i brdskom podneblju. I u njemu je mitropolit našao sebi mir. Ja mislim da ovaj hram liči na mitropolita. Mnogo je doprineo da ovo delo postane onakvo kakvo sam želeo da bude. I dok je protivljenje popova, ali i građevinaca postajalo sve jače, Amfilohije me nije ostavio, motivisao me ulivajući snagu rečima: ""Zidaj ti Ratko!" Bio je uz mene čak i u nekim kritičnim trenucima, kada su neki popovi ne shvatajući moj umetnički rad čak ucenili vladiku: "Mi ili Vulanović!" Visokopreosvećeni je smirivao strasti onako kako je i umeo - snagom svoga vedrog duha, dajući mi i tada bezrezervnu podršku. A ja sam se već bio pripremio za odlazak ostavljajući drugim umetnicima zavet da svojim zapisima ne remete ekspresiju pećine. Jer je hram započet iz pećine, a završio se sjajem zvezda.

VULANOVIĆA je impresionirao mitropolit i kao pesnik.

- I Njegoš je pre svega to bio, pa tek onda teolog. Tako je i mitropolit Amfilohije bio konstantno uključen u neku božansku energiju. U našoj crkvi poput njega bila su još dvojica velikih pesnika - Justin Popović i Nikolaj Velimirović. Njih trojica su se izdvajala svojom poezijom, originalnim viđenjem sveta - navodi Vulanović. - Dolazio je mitropolit ovde u moj atelje u Nikšiću, sedeo tu prekoputa mene među skulpturama. I tu mi je rekao: "Ratko, hoću da mi sazidaš hram kao što si ovo sazidao ovde", pokazujući rukom na "Kameni grad" kojeg više nema voljom lokalnih moćnika. Te njegove reči čuo je i arhitekta Ristić.

I posle dugih godina Saborni hram Hristovog Vaskrsenja postao je podgorička lepotica, simbol pravoslavne Crne Gore.

- KAO što ljudi ne liče jedni na druge, takvi smo i mi. Ličimo na sebe. Takav je naš đed, prađed, takva je naša baba, naši potomci, takav je zapravo bio i mitropolit. Pomoćnik u ovom poslu bio mi je, zamislite - pesnik! Kostu Ninkovića uveo sam u graditeljski poduhvat jer je on umeo lepo, rečima, da sve to objasni drugima. Govorio je: "Fasada hrama biće po ugledu na mitropolitovu bradu!" I bi tako. Hram je zaista bio veliki izazov za umetnike.

Priseća se Vulanović još jednog zanimljivog događaja uz prisustvo danas blaženopočivšeg srpskog patrijarha Pavla.

- Pozvao mitropolit patrijarha Pavla da dođe u Podgoricu i vidi šta mi to počinjemo da radimo. Kad je došao, sve lepo posmatra, ćuti, ne progovara reč, dok u jednom trenutku nije izustio: "A šta ti je ovo, čoveče? Šta to radiš?" Odgovorio sam mu da ne znam, da bi on reagovao rečima: "Neka ti je Bog u pomoć!", i pomilovao me po glavi. Umetnost ne može da se zna. Kad se nešto zna onda je to napravljeno, a kad se ne zna onda je ono rođeno. Hram u Podgorici je rođen!

SUTRA: ODLAZAK IZ ČAMOTINjE I NEMIRA