MITROPOLITOVA VERA U KNJIŽEVNIKE: Imao je nerv da nepogrešivo oseti ko je talentovan pisac a ko nije

- Nikada nije propustio nijednu izbornu skupštinu, nikada nije rekao da ne može biti član žirija. Objavio je ogromna dela, to su hiljade stranica. Uvek je imao vremena da porazgovara sa nama piscima. Da obespravljenom da snage da nastavi. Uvek je govorio da se među piscima čuje glas razuma da se dobro razumemo i da ne sme biti omraze. Cenio je to što su pisci u značajnoj meri uvrzli sebe u duhovno biće Crne Gore. Mi nemamo danas književnika koji nije posvetio pesmu našem mitropolitu. I sve one govore na svoj način kakav je mitropolit bio kao čovek. Maleni smo mi da govorimo o njegovoj drugoj dimenziji - vladičanskoj. Mi smo njegova pastva koja ga je poštovala i uvažavala i kada sada govorimo o njemu potrebno ga je sačuvati merom. O njemu će da progovore njegova dela snažnije nego što će neko od nas reći. On je bio tvrđava svih monaha, svih vernih. On je dunuo u dušu našeg naroda. Bio je neverovatan neimar. Mislim da od Nemanjića do danas takvog neimara nismo imali. I oni koji su govorili kako im nije dobar tek će da razumeju ko je bio mitropolit Amfilohije. Nama obično kasno neke stvari dopru do pameti, i nadam se da će tada doći do pomirenja ovog naroda nad moštima našeg vladike - kaže Đurić.

NA VEST o smrti cetinjskog arhiepiskopa najpre sam osetio neizmernu tugu, a potom i neku vrstu radosti, prisetivši se da je za života "mitropolit sve ostvario".

- Kada sam ga jednom prilikom pitao, da li će stići da obnovi kapelicu na Lovćenu, odgovorio mi je. "Ti kao da mi ne veruješ... Ja ću je podići!". I verujem snagom svoga duha, mitropolit će je vratiti tamo gde je bila i gde pripada. Mitropolit je razumeo Hristove poruke. I šta čovek više da uradi, kada pomiri jedan narod, kada mu preda slobodu za koju se toliko iskreno borio. Prolazio je koz mnoge patnje i muke, kroz čudesa, kamenovanja, omalovažavanja od strane vlasti, hapšenja. I sada mi smo slobodni, ali i on koji je otišao onome kome pripada. I tu je ta radost.

Đurić otkriva "drugačije lice" vladike Amfilohija.

- Bio je monah, pesnik sa dušom deteta. Nisam nikada video nekog da toliko voli decu. Zato je napravio Dečji sabor, gde dođe hiljade dečaka i devojčica. Ko nije video s kojom radošću oni hrle mitropolitu onda je mnogo u životu propustio. Svakom detetu je bio u prilici da nešto podari

- kaže Đurić.

O MITROPOLITOVOM književnom stvaralaštvu kaže da je bilo ogromno i da je iza sebe ostavio pravo bogatstvo u delima koja će tek zaokupljati pažnju.

- Kada se pročitaju njegove pesme onda čovek ne može da veruje da to piše onaj vladika, onaj monah, onaj dobročinitelj naroda. Sve njegove službe bile su neverovatna poezija. Njegove molitve su bile poezija, mogli smo da ih slušamo satima. Imao je nerv da sluša pisce i nepogrešivo je procenjivao šta je dobro a šta nije. Ali nikada o tome nije govorio javno. Kada bi mitropolit seo, prekrstio ruke i zažmureo, to je bio znak da mu se to što sluša mnogo dopadalo. A kada bi polako tapkao nogom onda mu je to značilo ono - "dobro, da to što pre završi". Ali i za to loše napisano kod njega nije bilo prekora. Umesto toga on je govorio piscima kako treba nešto ispraviti. U svim manastirima sva vrata su bila otvorena za pisce.

UČINIO je sve da obnovi "Svetigoru" kao jednu od najvećih izdavačkih kuća. Pa časopis "Svetigoru", Radio Svetigoru, da pokrene jednu televiziju. On je u svim izdavačkim poduhvatima pomagao članovima Udruženja književnika. Da nije bilo izdavačke kuće Književne zadruge Srpskog narodnog veća i mitropolitove pomoći, mnogi rukopisi književnika srpske orijentacije u Crnoj Gori ostali bi neobjavljeni. Radovao se svakoj knjizi.

Nekoliko dana pre nego što će mitropolit osetiti bolest izašla je knjiga eseja Novice Đurića "U tebe se uzdam", a predgovor je napisao upravo mitropolit Amfilohije.

- On se gotovo više obradovao pojavi knjige od mene samog - veli Đurić. Nikada radost na svom licu nije mogao da skrije, ali samo ko ga je dobro poznavao mogao je da oseti kad je vladika ljut. A znao je da bude ljut... Mitropolit je znao da cela literatura, kultura i osobenost Crne Gore počiva na Njegošu. Zato je sebe obrazovao na Njegošu, on je bio njegova zavetna misao. I uvek je to svakom čoveku predočavao. Za njega Njegoš je bio glava Kosova.

TEŠKO se Amfilohije mirio sa činjenicom da je crnogorska vlast 2008. godine priznala takozvanu državu Kosovo. Zbog toga je iz njega izbijala neverovatna tuga. Bio je spreman sve da oprosti bivšem režimu samo da nisu priznali Kosovo. Govorio je da je to najveća sramota jednoga naroda, da je priznanjem te fantomske države pokušano da se unize vekovi slavne istorije Crne Gore.

Govorio je da u Crnoj Gori nema protivnika Crne Gore. Ali ima protivnika nečega što nije časno, što sramoti naše velike pretke od Vojislavljevića do Petrovića. Ne počinje Crna Gora od juče. Ni od pre deset godina. Naše generacije su se obrazovale na Njegošu, a primeri su bile narodne epske pesme. Mitropolit je na hiljade stihova znao iz tih narodnih pesama. I jednom prilikom je rekao: "Tu sam ja ponikao. Tu sam se odmah obrazovao." Toliko je bio širok da je sve oko njega bilo maleno. A sve je hteo da uvrze u literaturu.

- AMFILOHIJE je tvorac ideje da se ustanove priznanja i književne nagrade: "Jelene Balšić" koja se dodeljuje piscima u manastiru Beška, manifestacije "Trg od ćirilice", "Njegoševi dani", "Đurđevdanski dani poezije" oko Njegoševog ognjišta... Jednom mi je rekao na račun vlasti - "Oni nisu svesni šta nisu smeli da priznaju." I zato je tražio opravdanje. Ne postoji čovek kome nije oprostio. A Kosovo je ostalo zavet Njegošev. I najveća mitropolitova rana. Znao je da kaže: "Kada su oburdali Lovćen, stalno sam se pribojavao da će oburdati i Kosovo." I dogodilo se, u pravnom smislu - podseća Novica Đurić.

Mitropolit Amfilohije je bio glas naroda i onda kada to nisu mogli političari.

- I kada se nije smelo, njegov glas se čuo. Od Beograda do Pariza i Kosova Polja. Mitropolit se javno suprotstavljao svim omalovažavanjima Petrovića, Njegoša i te slavne Crne Gore. Borio se protiv svih političkih primitivizama. I zbog toga je neumorno, do poslednje životne ure radio na obnovi duhovnosti, obnovi čojstva - poručuje Đurić.

SUTRA: U ŽIVOTU SE MORA SVE PRAŠTATI