CETINJE GA NIJE PRIHVATILO: Kako je Amfilohije vodio žučne polemike sa vojvođanskim autonomaškim rukovodstvom

U tom prestonom gradu Crne Gore je stolovao, u njemu, gde je inače najjači crnogorski separatistički pokret, smirivao je strasti, preklinjao, molio, pozivao ljude na mir i razum, bratsku slogu.

- To je pravoslavna opština u kojoj je pobedila Demokratska partija socijalista kao naslednica komunističkog pogleda na svet. Ipak Mitropolit je voleo taj grad, poštovao je njegovu istorijsku ulogu. Zato je ulagao u Cetinje. Koristio je svaku priliku da za bolnicu pribavi neki skupoceni aparat, organizovao je narodnu kuhinju. Dovodio je mnoge istaknute ličnosti u taj mali devastirani grad, koji su urušavali i zatvarali fabrike, ostavljali narod bez posla, isti oni ljudi koji su zagovarali politiku i ideologiju koja se borila protiv crkve. Mitropolit je bio humanista, praštao je ljudima. Svedok sam njegove ljubavi prema tom gradu koji mu nažalost nije znao da uzvrati. Mislim da taj grad nije znao ko u njemu stoluje i da će tek, možda buduće generacije Cetinjana biti svesni značaja ličnosti mitropolita Amfilohija, kaže dr Budimir Aleksić, profesor Bogoslovije na Cetinju.
NjEGOVO prijateljstvo sa cetinjskim arhiepiskopom dugo je 34 godine, od 1986. kada je upisao Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve u Beogradu.

- Amfilohije je na prvoj godini predavao predmet koji se zovao Uvod u bogoslovlje. Dobro se sećam: sedam je sati uveče, on kao episkop banatski dolazi na predavanja, učionica je uvek bila prepuna naših studenata i kolega sa drugih fakulteta Beogradskog univerziteta, koji su dolazili da čuju njegovu živu reč. On je već tada bio izuzetno popularan kao intelektualac, učesnik brojnih tribina u Studentskom gradu, Domu omladine, zgradi patrijaršije, učestvovao je na promocijama knjiga, u mnogim debatama, okruglim stolovima. Gde god bi on gostovao privlačio je poput magneta intelektualce željne žive reči. Njegovi najčešći sagovornici su bili Nikola Milošević, Vladeta Jerotić, Dimitrije Kalezić, Vojislav Koštunica, Žarko Trebješanin - priseća se dr Aleksić.

O ODNOSU mitropolita prema naletu crnogorskog separatističkog pokreta ovaj profesor kaže:

- Amfilohije je bio Srbin koji je sledio Njegoševu srpsku integralističku misao, neprikosnoveni borac za jedinstvo Srpske pravoslavne crkve i njen kanonsko-pravni predak koji su određene strukture htele da naruše. Uvek je znao da prepozna i u naučnom i u stručnom intelektualnom domenu prave vrednosti. Mnogo je naših stvaralaca iz društvenih i humanističkih nauka koje je on sačuvao od zaborava, a još više je onih koji su afirmisani sa njegovim blagoslovom.

Još u Vršcu, dok je bio episkop banatski, imao je problema sa autonomaškim pokrajinskim rukovodstvom, jer u Pančevu, Vršcu, Zrenjaninu organizovao je javne tribine i predavanja na razne bogoslovsko-filozofske i književne teme. Polemisao je sa autonomašima koji nisu birali sredstva da bi satanizovali i marginalizovali SPC i sprečavali svaki oblik njene misije.

PROFESOR Aleksić svedoči i o jednom neobičnom događaju koji se dogodio 2013. godine kada su zajedno putovali, sa vladikom Kirilom i dr Aleksandrom Stamatovićem, u Kosovsku Mitrovicu na veliki međunarodni skup, povodom proslave obeležavanja dva veka Njegoševog rođenja.

- Novopodignuta srpska crkva u severnom delu Mitrovice nalazi se na brdu iznad grada i da bi se došlo do nje mora se preći veliki uspon. Stara crkva Svetog Save ostala je u južnom delu grada. Automobil koji je vozio vladika Kirilo odjednom je stao na uzbrdicu. Vladika je sa žaljenjem konstatovao da su otkazali svi mehanizmi i da je nemoguće nastaviti put. Više puta je pokušavao da upali vozilo, ali bezuspešno. Obraćajući se mitropolitu, rekao je da moramo izaći da nekog zovemo, ali se sa njim mitropolit nije složio već je rekao: "Ništa ne brini. Ajde, blago meni, pokušaj još jednom. Upaliće." I ne dugo potom, nakon što je dva-tri puta verglao, auto se "probudilo" i pređosmo uspon i dođosmo do crkve. Vraćajući se u Crnu Goru vladika Kirilo reče da auto otkazuje i da bi trebalo naći drugi način da stignemo u Podgoricu. Ali mitropolit je opet progovorio: "Ma ne sekiraj se, samo ti polako vozi, stići ćemo." I zaista je tako bilo. Kada smo došli u Podgoricu nešto malo pre našeg cilja putovanja automobil je definitivno stao i više nije mogo da se pokrene - priča Aleksić.

DR Budimir Aleksić je i svedok Amfilohijevog trodecenijskog rada na duhovnoj obnovi u Crnoj Gori, a posebno na obnavi crkava i manastira. Najpre se, počelo u zetskoj Svetoj Gori - manastirima na Skadarskom jezeru koji su gotovo svi bili pretvoreni u štale. U tom procesu obnove posebno mesto zauzima manastir Zagrađe u Pivi.

- Sećam se da smo zajedno tadašnji jeromonah ostroški Jovan Purić, kasnije episkop niški i vikarni episkop dioklijski, sveštenik Radomir Nikčević, mitropolit, ja i pesnik Kosta Radović obišli porušeni srednjovekovni manastir Zgarađe, iznad Šćepan Polja u podnožju Soko-grada, grada Hercega Stefana. To je bila 1984. mitropolit je imao najviše kondicije pa iako najstariji, bio je hitar i lako se ispeo na tu veliku visinu sa koje se vidi ceo prostor doline Tare i Pive. Tu je doneo odluku o obnovi ostataka nekadašnje velike crkve.

Kasnije su po njegovom blagoslovu došli monasi, sad je tamo otac Lazar i tamo je ogroman manastirski kompleks koji imponuje i zaista je veličanstveno zdanje. Obavljena je služba i kod crkve Šćepanice na Šćepan Polju koja je još za vreme Turaka bila prekrivena zemljom. Šezdesetih godina akademik Vojislav Korać je otkrio i otkopao sa grupom arheologa i istoričara umetnosti. I tu je mitropolit služio svetu arhijerejsku liturgiju, maltene posle 500 godina. Prvi put.

SUTRA: ODNjIHAN na narodnoj poeziji