VARNICA IZ KUĆE ĆIRA RADOVIĆA: Risto se molio Bogu da ga ne prime u Bogosloviju

Pošto se rodio na Božić, dobio je ime Risto, jer u tom kraju Hristosa su zvali Ristos.
Budući mitropolit rastao je u patrijarhalnoj porodici, koja je ostala verna pravoslavlju i zavetima, uprkos narastajućem ateizmu, po diktatu novopristigle komunističke vlasti.

Stasavao je tu, na obzoru manastira Morača, i upijao iz njega poruke prošlosti. Njegov sabrat, po viđenju i doživljaju sveta, pesnik Matija Bećković će u slovu "List Crne Gore" opisati vreme sazrevanja dečaka koji će život posvetiti Hristu.

"Sa ognja moračke Lavre pala je varnica na kuću težaka Ćira Radovića i nije je sagorela već u njoj razgorela istinsku veru.

ONIH godina kada je Ćiro odveo sina da ga upiše u Bogosloviju nije bilo užega puta kojim se neko zaputio ni težega bremena da je uprtio. Ličio je na put mimo vremena i sveta pa se tad od sveta i moglo čuti 'bolje da ga je na vatru naložio'. Svi su krenuli jednim smerom, a samo jedan suprotno od svih.

Pričao mi je današnji crnogorski mitropolit kako je idući s ocem u Beograd molio Boga da ga u tu školu ne prime. Ali Risto je bio jedno od najbistrije dece i najboljih đaka, pa je uskoro zahvaljivao Bogu što je ispunio želju njegovom ocu, a ne njemu. A Ćira Radovića sam slušao kad govori: 'Da imam devet sinova pa da su mi svi sveštenici bio bih najsrećniji!'
Te reči su se u crnogorskim brdima mogle čuti samo od njega. Savremenici čvrsti u svojoj logici i jasnoj računici glasno su ga prekorevali što je unazadio onakvog momka, koji bi, da je pošao kud i ostali, daleko dogurao samo da nije izabrao mantiju između tolikih uniformi.

VEĆINA sveštenika u Crnoj Gori zajedno sa svojim mitropolitom postradala je u Drugom svetskom ratu. Neki od onih koji su preživeli postali su svrzimantije koje su na javnim zaboravima ispovedale novu veru podsećajući pastvu kako su je lagale i varale, a nikad nisu verovale.

Retki koji su ostali u svom činu nisu smeli nositi mantiju, a kamoli bradu. Jedan se usudio da nosi mušicu brade pod donjom usnom. Pričalo se zato da je može sakriti u usta pri susretu sa lokalnim policijskim kabadahijama.
U jednom selu sahranjivali su Boga, u drugom zakopavali crkvu, u trećem magarcu oblačili odežde, u četvrtom sedlali popa, najčešće u crkvi spraćali goveda ili je pretvarali u magacin i ostavu za alat."

SVEDOČEĆI o svom životnom izboru i svojoj sudbini mitropolit Amfilohije je ispričao:

- Došlo je do toga blagodareći mome čestitome ocu Ćiru Radisavljevom. On je mene podstakao i vaspitao u tom duhu. Predlagao je i mojoj starijoj braći. Međutim, bilo je takvo vreme, oni nisu, a ja prihvatih taj njegov predlog.

I evo, ostao sam, hvala Bogu, veran tome.

U to vreme, kada je majka bila mnome noseća i sa mojim ocem 1937. išla peške na poklonjenje od Morače do Svetog Vasilija Ostroškog, pa kad se vratila otuda, moj đed koji ju je mnogo voleo - bio je sam, imao je sina jedinca, a ona mu napunila kuću decom - joj kaže:

"Nevjesta, ako to što nosiš bude muško, to će biti moj pop."

To je meni majka kazala kad sam bio na kraju studija.

Pita me: "Šta ćeš ti sad, dijete?"

Kažem: "Idem u kaluđere."

Još nisam bio rešio, ali sam to kazao.

Kaže ona: "Nećeš, ne dao Bog, ti u kaluđere, šta ćeš u kaluđere?"

Rekoh: "Slušaj, imaš još šest sinova i dvije kćeri, pa će ti oni potomstvo roditi."

"Bogumi, majci je milo od svakoga", kaže majka. "A i znaš šta je tvoj đed rekao."

I tek mi je onda to kazala. Kažem ja: "Mama, ima pop ženjen i neoženjen."
Ispostavilo se ovako, hvala Bogu.

U BESEDI na Sajmu knjiga, povodom izlaska njegovih sabranih dela, Amfilohije opet spominje čestitog oca Ćira:

"U ovom kratkom ovozemaljskom životu imao sam sreće da se sretnem sa izuzetnim ljudima. Prije svega to je bio moj otac od koga su u ona posleratna vremena tražili da bude nastavnik, pošto su pobili mnoge profesore i sveštenike. Međutim, on je to odbio uz obrazloženje da neće da uči djecu bezbožništvu. To je bio njegov razlog da ne prihvati da bude nastavnik u osmogodišnjoj školi u Morači i zahvaljujući njemu ja sam krenuo ovim putem. On je to predlagao mojoj starijoj braći. Oni nisu hteli, ja sam prihvatio. Nije to bilo jednostavno. Trebao sam da idem u Prizren ali su u Kolašinu u vojnom odseku zabranili da tamo idem uz reči: šta će ti ta škola, ona je davno propala, toga boga nema.

Onda su mi odredili da idem u mornaricu. Zašto, pitao sam? Treba da te prevaspitamo, odgovorili su mi. Onda sam došao u Beograd sa ocem. I tako idemo od Cvetnog trga prema Patrijaršiji, a ja se molim Bogu da me ne prime u Bogosloviju. Nije uslišio moju molitvu, primili su me."

SVEŠTENIČKU karijeru, tada još Risto Radović započinje pet godina po sticanju diplome teologa, pošto je u međuvremenu magistrirao na Istočnom pontifikalnom institutu, kao 29-godišnjak, u Grčkoj pravoslavnoj crkvi. Zamonašio ga je 1967. Prokopije Menoutis, mitropolit kefalonijski GPC. Dobiće grčko ime Amfilohije ("dva voda vojske"). Ubrzo postaje i arhimandrit i nekoliko godina opslužuje parohije Spata i Koropio.

O tim godinama Amfilohije je govorio:

"Imao sam mnogo nevolja. Bio sam smatran, kako se to danas kaže, opozicijom od 1953. godine, evo čitav život. Zbog toga sam morao da idem u inostranstvo. A s mukom sam išao. Prvo mi nisu davali pasoš. Jedva sam uspeo, i to preko nekih udbaša, mojih rođaka, koji su mi to omogućili, da odem u Švajcarsku, pa u Rim, Grčku. Jednom sam bacio pasoš. Bio sam deset, dvanaest godina lasse passe, što se kaže. Bio sam bez pasoša. Bio sam tako u Grčkoj, posle u Francuskoj. Posle sam tražio da se vratim i vratio sam se."

SUTRA: Duhovna obnova Crne Gore