VIZIJE MORAČKOG JASNOVIDCA: Na pitanje zašto neće biti patrijarh, rekao je "zbog crkve u Crnoj Gori"
KRAJEM osamdesetih godina prošlog veka počinju da se osećaju rezultati dugogodišnje borbe srpske kritičke inteligencije koja je tražila ukidanje verbalnog delikta, uvođenje pravne države, uspostavljanje političke demokratije, puštanje političkih zatvorenika...
Foto Dokumentacija "Novosti" i "Borba"
Bilo je to vreme nastavka gradnje Hrama Svetog Save, pojave Memoranduma, uspon Slobodana Miloševića, putovanje moštiju cara Lazara... Gotovo preko noći na laičkim simpozijumima i naučnim skupovima primećuje se učešće crkvenih lica. U široj javnosti se sve češće spominju njihove besede, naročito mlađih školovanih episkopa Atanasija Jeftića, Irineja Bulovića i Amfilohija Radovića.
O ovom poslednjem je, skoro dve decenije, u određenim beogradskim krugovima, pričalo se o monahu vrhunskog obrazovanja, kaluđerskoj legendi u kojoj se stopila istorija Morače, đakovanje kod slavnog Justina Popovića i učenost sticana na prestižnim evropskim univrzitetima. A u tačnost ove legende intelektualni svet glavnog grada uveriće se po njegovom povratku 1976. godine kada postaje najpre docent, a potom redovni profesor na Bogoslovskom fakultetu Sv. Jovana Bogoslova u Beogradu.
POSLE završenog Bogoslovskog fakulteta odlazi najpre u Bern, a potom u Rim gde je 1965. magistrirao na Istočnom pontifikalnom institutu. Odatle odlazi u Pravoslavnu crkvu Grčke, tamo boravi sedam godina i odlučuje da se zamonaši - prima angelski obraz i sveštenički čin. U Atini je odbranio doktorat o Sv. Grigoriju Palami, koji je privukao pažnju ondašnje evropske teološke javnosti. Posle godinu dana provedenih na Svetoj Gori, put ga vodi u Pariz i postaje profesor na Pravoslavnom institutu Sv. Sergija u Parizu.
U Gradu svetlosti, posle susreta i druženja sa Matijom Bećkovićem, i 1976. godine definitivno odlučuje da se vrati u zemlju. Onog istog Matiju Bećkovića u čijoj je pesmi Amfilohije Hristov dvojnik, u kojoj se on na krst zakiva i samorazapinje, "da Hrista na krstu bar malo odmeni", pa tako ovaj može da predahne i odmori se od tegobnog položaja razapetog. Dočarao nam je Bećković još jednu mučnu situaciju u kojoj Amfilohije rado, samožrtvujući se, zamenjuje Hrista. On se istura ispred njega i na sebe prima kamenje koje na Božjeg sina baca bezbožna rulja: "Svaki kamen njemu, jedan Hristu manje."
ČESTO je Matija pričao o počecima drugovanja sa Ristom Radovićem, kako glasi mitropolitovo svetovno ime. Seća ga se, kaže, iz studentskih dana, kad su se viđali u Studentskom gradu, gde je Risto dolazio da poseti svoje drugove iz Morače. Studirao je dva fakulteta, klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu i bogosloviju. "Meni se činilo", priča Bećković, "da mu je prvi fakultet služio da prikrije ovaj drugi i važniji fakultet".
Seća se on Amfilohija i iz vremena kad je ovaj boravio u Francuskoj. Sreo ga je kad je prvi put bio u Parizu. To je bio trenutak kad je Amfilohije na njega ostavio neobično snažan utisak, kad ga je doživeo kao nešto najlepše što se pred njegovim očima tada nalazilo.
"Kad sam se vratio u Beograd i telefonirao majci", ispričao je Bećković, "pitala me je šta je najlepše što sam video u Parizu. Rekoh joj da je najlepše što sam video u Parizu Amfilohije Radović". Valjda je zato veliki pesnik u oproštajnom slovu prijatelja iz najranijih studentskih dana nazvao moračkim jasnovidcem.
ELEM, baš nekako u to vreme, početkom 1989. godine patrijarh German je slomio kuk i bio je to početak bolesti koja je trajala do kraja njegovog života. Za čuvara trona srpskih patrijarha imenovan je mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan, poslednjeg dana juna iste godine. On je zamenjivao obolelog patrijarha. Međutim, proneo se glas da će u patrijaršijsku stolicu sesti Amfilohije Radović.
I tog, inače sparnog leta, kako to samo u Beogradu zna da bude, u zgradi Patrijaršije organizovan je okrugli sto o odnosu srpske crkve i srpskog naroda. Sala je bila pretesna da primi sve učesnike, novinare i ostale znatiželjnike. Svi su jedva dočekali pauzu. Nekoliko novinara odmah je opkolilo Amfilohija znatiželjnih da provere istinitost priče da li će zameniti Germana. Najverovatnije u to doba niko nije detaljno znao kako funkcioniše Srpska pravoslavna crkva i šta je to apostolski žreb.
A Amfilohije, tada već episkop banatski sa stolovanjem u Vršcu, onakav kakav je bio, otresit, i najčešće bez dlake na jeziku, kratko veli: "Da je po mom ja bih najradije na Cetinje kada za to dođe vreme."
I trideset godina kasnije, kada je kao mitropolit crnogorsko-primorski bio zamenik patrijarha Pavla od 2007. do njegove smrti 2009. godine, pitali su ga, sad već neki drugi novinari, da li sebe vidi kao novog patrijarha, Amifilohije, je odgovorio - "neće me se Crnogorci tako lako ratosiljati".
Kako je Risto postao Justinovac
NA PRVOJ godini fakulteta, Risto Radović, stanovao je u domu, u okviru Bogoslovije, na Karaburmi. Jednog dana pronela se vest da će Justin iz Ćelija doći na sahranu Anke Barlovac, čuvene dvorske dame. Ona je između dva rata bila i Justinova duhovna ćerka. I odemo nas nekolicina da ga vidimo i slušamo. I zaista je došao ali, naravno u pratnji policije... I sećam se njegove besede kada se savio do zemlje:
"Sestro, pozdravi Svetoga Savu i kaži da je njegovo ime prognano sa njegovog univerziteta i njegov lik je izbačen."
Tada ga je prvi put video i taj susret odigrao presudnu ulogu u njegovom životu. Posle toga odlazio je kod njega u Ćelije.
Dopisivali su se dok je boravio u inostranstvu. Iz Rima, uputio mu je pismo da je rešio da se konačno zamonaši. Dobio je odgovor od svetog Ave da se raduje što je "sagledao sebe sa tačke gledišta večnosti", kako je napisao. Posle doktorske disertcije Amfilohije je odlučio da ostane u Svetoj Gori i zatražio je Justinov blagoslov. Stiglo mu je pismo: "Ipak, vi treba da se vratite, pa kako nama, tako i vama."
A na pitanje: Zašto ne biste voleli da budete patrijarh? - rekao je: Zato što je ovo moja mera. S druge strane, iskreno rečeno, zbog crkve u Crnoj Gori. Osećam da je to moje zvanje i prozvanje...
NjEGOVA želja da dođe na Cetinje ispuniće se mnogo ranije nego što je očekivao. Već 1. oktobra te 1989. godine prvi put besedi pred manastirom, prilikom prenosa moštiju kralja Nikole i izgovara sledeće reči: "Danas su se na Cetinju 'uzigrale duše prađedovske'. Danas se na njemu raduje prah svih onih koji su vjekovima služili toj svetoj i velikoj istini i život svoj njoj prinosili. Vesele se i raduju. Jer, evo dočekujemo danas na Cetinju gospodara Crne Gore i Brda, kralja Nikolu I, sedmoga i posljednjega vladara iz svetorodne loze Petrovića. Izdanka one loze koja je svojim djelima i podvizima takođe posvjedočila gore navedenu istinu, za koju rekosmo da je mjera dostojanstva."
DVA meseca kasnije, iako je dotadašnji mitropolit Danilo Dajković još bio živ, zbog duboke starosti i teške bolesti, odlukom Svetog arhijerejskog sabora SPC episkop banatski Amfilohije je decembra 1990. ustoličen za mitropolita crnogorsko-primorskog, zetsko-brdskog i skenderijskog, egzarha sveštenog trona pećkog, kao i arhiepiskopa cetinjskog.
Tako se Amfilohije, posle više od tri i po decenije "stranstvovanja", vratio u Crnu Goru i postao njen Đedo.
SUTRA: Varnica iz kuće Ćira Radovića