OPRAVDANJE ZA POLITIČKU DOKTRINU: Medijska “nacifikacija” srpskog naroda (15)

Karakterističan napis osvanuo je u "Njujork tajmsu", ponosu američkog poimanja novinarstva: "Predsednik Klinton nasledio je mnogo problema ali nijedan nije brutalniji od ovog: 70.000 Bosanaca koji su prisiljeni da budu u 135 srpskih koncentracionih logora. Srpski oficiri su obećali pre pet meseci da će zatvoriti logore i pustiti zatočenike. Nisu. Zatvorenici su ubijani, ostali pate gorko od oštrih zimskih vetrova, manjka, ionako ograničenih, obroka hrane i mučenja!"

Pored toga, u pomenutom članku se imputira i da se logori nalaze i "preko granice" - u Srbiji i Hrvatskoj. Kao nepristrasni "krunski svedok" uzima se "izvor" koji je sve samo ne objektivan - US Inteligence, dakle neka od organizacija koje potpadaju pod obaveštajnu zajednicu SAD. Navodi se da je izveštaj neimenovane obaveštajne agencije naveo brojku od 170 logora, od kojih su, dakako, 135 pod upravom Srba, i to u Bosni i, kako smo napomenuli, i u samoj Srbiji. "Njujork tajms", tim člankom, snažno se zalagao za "međunarodni pristup logorima i spasavanje preživelih".

MEĐUNARODNA dimenzija je veoma važna jer je trebalo opravdati političku doktrinu "humanitarnog intervencionizma" koju su promovisali mnogi internacionalno povezani krugovi o kojima će biti više reči u narednim poglavljima.

Naravno, postavlja se pitanje kako je novinaru, makar on bio i spoljnopolitički dopisnik "Njujork tajmsa", dozvoljeno da vidi nešto što je po definiciji rada tajnih službi označeno određenim stepenom poverljivosti. Osim ako i novinar nije od posebnog poverenja?

Kako proizlazi iz prethodnih primera, nakon određenih britanskih medija, u "otkrivanju" srpskih "logora smrti" ekspresno su reagovali pojedini mediji SAD, Turske, Holandije itd. Tome se pridružuju i drugi mediji Evrope i sveta: "...Naš kolega je razgovarao s ljudima koji su uspeli da pobegnu iz užasnih srpskih koncentracionih logora (ne navodi se kako im je to uspelo). Ono što su tamo videli i doživeli, užasno je. Stepen divljaštva koji su dostigli pojedinci koji sebe nazivaju borcima, prevazilazi sve granice izopačenosti; oni koji su preživeli govore o ljudima koji su živi spaljivani (istorijska reminiscencija inkvizicije), o silovanju žena, o batinjanju od kojih čovek gubi razum, o kastriranju muškaraca, pa čak i o prisiljavanju na kanibalizam."

PRED kraj 1992. i početkom 1993. godine, takođe u vreme odmora, odnosno božićnih i novogodišnjih praznika u hrišćanskom svetu, nastalo je pravo "takmičenje" ko će izmisliti grozomorniju priču i plasirati je kao tačnu informaciju.

Slične storije donele su svetsku slavu nemačkoj novinarki Aleksandri Štiglmajer koja je svoje "ekskluzivne" tekstove objavljivala u uglednim listovima kao što su "Štern", "Dojče algemajne zontags blat", ciriški "Veltvohe".

Marta 1993. godine Borislav Herak, pripadnik Vojske Srba iz Bosne, osuđen je zbog nedela koje je nazvano "masovno silovanje", a njegov saborac Sretko Damjanović za navodno ubistvo braće Asima i Kasima Blekića ("svedok" tog ubistva bio je upravo prvooptuženi Herak). Slučaj je zavredeo ogromnu pažnju svetskih medija i bio je kao naručen da bude u funkciji "dokaza srpske bestijalnosti".

FRANCUSKI internacionalni radio (RFI) javljao je, iz Sarajeva, 16. marta 1993. godine:

"U toku je četvrti dan ovog suđenja, prvog te vrste u Bosni i Hercegovini od završetka Drugog svetskog rata. Posle tri dana Herakovog kazivanja i do najsitnijih detalja opisivanja zločina koje je, po vlastitom priznanju učinio, uz osećaj mučnine i gađenje u stomaku, stalno lebdi pitanje: zašto? ... Sud će odrezati kaznu. Ali, odgovor na pitanje 'zašto' morat će dati neko drugi, sociolozi i psiholozi prije svih. Za Heraka, rat je očigledno bio način i prilika da prvi put dođe do žene, do viskija i skupih cigara, do identifikacije sa nekim, samo njemu znanim idolom."

Priča o "masovnim silovanjima" muslimanskih žena od strane "besomučne soldateske bosanskih Srba" potekla je nešto ranije: na naslovnoj, udarnoj, strani "Njujork tajmsa", 27. novembra 1992, objavljena je senzacionalna storija o "priznanju" Borislava Heraka, zarobljenog pripadnika vojske bosanskih Srba da je sa, takođe zarobljenim, Sretkom Damjanovićem počinio zločine. Autor teksta bio je Džon Fišer Berns, jedan od "medijskih heroja Sarajeva".

REČ je o još jednom iz plejade angloameričkih novinara, nazvanog po mestu rođenja "Šerif iz Notingema". Kao i njegov "drug po peru" Roj Gatman, dobitnik je Pulicerove nagrade za novinarstvo 1993. godine.

Bernsova story bila je signal da se u delu medija Zapada otpočne široka kampanja o masovnom silovanju kao "strateškom oružju vojske bosanskih Srba". Počinje neverovatna licitacija brojem silovanih muslimanki:

- 20.000 ("Njujork tajms", 9. januar 1993);

- 33. 000 ("Džumhuri islami", januar 1994);

- 50.000 ("Vašington post", 13. januar 1993);

Bezbroj žena i devojaka ("Tagescajtung", 7. decembar 1992).

MEDIJSKE priče, osim što su se bavile razmerama "masovnih silovanja", dakle brojem i geografskom rasprostranjenošću obeščašćenih muslimanki, imale su i svoju "ličnu dimenziju", gde su se "analizirale sudbine silovanih" kako bi se recipijenti (čitaoci, slušaoci, gledaoci) našli što više izloženi psihološkim efektima identifikacije i kod njih izazvala, za političku dimenziju "slučaja", preko potrebna empatija.

Najgrozomornije priče plasirane su na takav način da to čak prevazilazi i morbidnu maštu pojedinih holivudskih producenata i režisera. Evo primera: "'Za jednu bosansku ženu je rečeno da je umrla nakon što su pokušali da je nateraju da rodi psa... Doktori iz srpskih koncentracionih logora kopiraju metode nacističkog ratnog monstruma Jozefa Mengelea', tvrdi poslanik u nemačkom parlamentu po imenu Štefan Švarc."

U CILjU istraživanja masovnih navoda o masovnim silovanjima u dobrom delu medija Zapada, "međunarodna zajednica" osnovala je istraživačku misiju kako bi se, kako je navedeno, utvrdile činjenice i istina.

Tu misiju predvodila je Dejm En Vorbarton, ali tek nakon što je mnogo snažnije ime na političkoj mapi Evrope i bivši istinski zatočenik u konc-logoru Simon Vej, predstavnik Vlade Francuske, podnela ostavku jer nije bila zadovoljna načinom i tehnikama kako se istraživanje sprovodi. Madam Vorbarton je nekada radila u Sekretarijatu NATO, i to baš u ranoj fazi njegovog postojanja. Takođe je radila i za bankarsku grupaciju "Braća Lazar". Nakon dobro položenih ispita u tim značajnim institucijama, bila su joj otvorena vrata diplomatije.

Postala je 1976. prva žena ambasador u istoriji Velike Britanije, i to u Danskoj, možda i stoga što se i danska kraljica Margareta školovala na "Lusi Kavendiš koledžu" Univerziteta Kembridž, na kome je predsednik svojevremeno bila upravo Dejm En Vorbarton.

SUTRA: NAJVEĆA novinarska patka