POJAVA CRNIH SLIKA PROŠLOSTI: Medijska “nacifikacija” srpskog naroda (14)

Većina njih bili su muslimani, ali osim njih bio je i veliki broj Hrvata kao i nešto 'nelojalnih' Srba koji su bili pokušali da odbrane lokalno muslimansko i hrvatsko stanovništvo. Te brojke su gotovo sigurno preterane jer vlada u Sarajevu nije imala pristupa informacijama kojima se veruje u pogledu logora. U nekim slučajevima, pominjali su i izbegličke kampove u Srbiji (u koje je Međunarodni crveni krst imao pristup) kao 'koncentracione logore'. U slučaju najzloglasnijeg logora Omarska, u oblasti Prijedora, broj zatvorenih iznosio je između 3.000 i 5.000, prema brojkama koje su objavile međunarodne humanitarne agencije. Bosanska vlada je insistirala da je taj broj 11.000. Ovo ne zbog toga da bi se umanjila neizreciva patnja zatvorenika, već da bi poslužilo da se ilustruje kako je teško utvrditi istinu u ovoj zemlji."

Istinu je teško utvrditi u svakoj zemlji, ne samo u bivšoj Jugoslaviji.

NOVINAR Edvard Valijami, čiji su deda i majka bili poznate ličnosti u Velikoj Britaniji, autor je knjige "Sezona u paklu: razumeti rat u Bosni". U toj knjizi on decidirano tvrdi da se pomenuti mršavi čovek iz storije Aj-Ti-En TV, navodno, zvao Fikret Alić, kako bi se naglasio rasistički odnos Srba prema "muslimanskim zarobljenicima". Takođe se navodi da je "iza bodljikave žice Trnopolja" taj čovek postao "simbolična figura rata". Upravo je to i bio cilj pomenute trojke žurnalista: stvoriti medijski arhetip rata u Bosni.

Storije o navodnim konc-logorima u bosanskim mestima Omarska i Trnopolje pojavljivale su se sukcesivno 6, 7. i 8. avgusta 1992. na televizijama "Aj-Ti-En" (ITN News, novinarka Peni Maršal i snimatelj Džeremi Irvin) i "Čenel 4" (Channel 4, novinar Ian Vilijams), kao i listu "Gardijan" (The Guardian, novinar Edvard Valijami).

NA TELEVIZIJI Ei-Bi-Si (ABC News), 7. avgusta 1992, u večernjim satima, uz komentar o pojavi "crnih slika prošlosti", misleći naravno na nacističku neman, pojavila se priča o tome da su snimci "Aj-Ti-En" TV izazvali reakciju širom Evrope i sveta: prikazuju se snimci turske TV na kojima se, kaže spiker, govori o "koncentracionim logorima", holandske TV sa sličnom sadržinom, prikazuju se naslovne strane britanskih tabloida kao što su "Dejli mejl" (Daily Mail) i "Dejli miror" (Daily Mirror) na kojima se pojavljuju senzacionalistički naslovi poput "Dokaz", "Belsen 1992" itd.

Novinarka Peni Maršal, bilo kako bilo, za svoje izveštavanje "s lica mesta" dobila je sve prestižne nagrade, uključujući "Internešenel njuz avord", nagradu Kraljevskog TV udruženja, Emi itd.

ZNANjE je, kao i Roj Gatman, sticala na Londonskoj školi ekonomije. Kao i Roj Gatman, nakon što se proslavila kao spoljnopolitički izveštač i komentator, postala je predavač novinarstva, i to na Univerzitetu "Siti" u Londonu, gde se, inače, obučavaju budući pripadnici "sedme sile".

Za razliku od Gatmana, Peni Maršal, i pored očigledne konstrukcije događaja, ipak u svom prilogu "koji je potresao svet", navodi da "nije lako utvrditi istinu". Ali, i Maršal i Vilijams u svojim prilozima prikazuju slike torture koje su, navodno, prokrijumčarene iz pomenutih "logora". Nema nikakvih dokaza koga slike zaista prikazuju, koje je nacionalnosti osoba sa očiglednim povredama po telu, gde se to dešavalo, ali je slika implicirala da je to posledica onoga što Srbi rade, daleko od očiju "međunarodne zajednice".

KASNIJE, tokom 1997. godine, medijski se sporeći sa novinarima levičarskog magazina LM (kasnije ugašenog lista "Living marksizam"), koji su upravo tvrdili da je (crna) trojka britanskih novinara načinila klasični medijski falsifikat, najpre novinari Endrju Galf i Lik Harding, a potom i urednik Majk Džeremi, brane "kredibilitet" svog novinara Edvarda Valijamija. Urednik je ponovio ono što su svi oni zajedno i želeli da postignu, da je ono što je medijski prikazano iz Trnopolja "jedan od ključnih imidža rata u bivšoj Jugoslaviji".

Sam Edvard Valijami je bio veoma konsterniran time što je organizacija Amnesti internešenel dozvolila svetski poznatom i priznatom lingvisti Noamu Čomskom da podrži tekstove novinarke Dajane Džonston koja se usudila da kritički - "revizionistički" - razmotri priče o "konc-logorima".

VALIJAMI zbog toga piše: "Bez objašnjenja Čomski karakteriše Valijamov opis Omarske i Trnopolja kao 'verovatno' pogrešan, dok u isto vreme odobrava tvrdnje Tomasa Dajhmana i magazina LM da su Valijami, Peni Maršal i Ian Vilijams dali pogrešan uvid u situaciju u kampovima Prijedora kao 'verovatno' ispravne. Čomski ne poštuje nalaze Visokog suda za akcije klevete koji je - prateći dokaz doktora koji je bio zarobljen u logoru - potvrdio da su Valijami i njegove kolege rekle istinu."

Na osnovu naše analize dolazimo do nalaza da je izveštavanje određenih angloameričkih medija o takozvanim konc-logorima u Bosni bilo od samog početka usmereno ka postizanju određenih medijskih efekata i političkih ciljeva javne podrške "legitimnim snagama bosanskog predsednika Alije Izetbegovića". Zarad toga bilo je potrebno:

Šokirati javnost najpre SAD i Velike Britanije, a potom celog sveta;

Podvući nedvosmislenu paralelu između Srba i nacista;

Izazvati snažnu reakciju "svetske političke javnosti";

Uticati na rezultate Konferencije o BiH u Londonu;

Izvršiti "medijsku pripremu" za izbacivanje SR Jugoslavije iz OUN.

SVI medijski efekti i deo političkih ciljeva bili su ostvareni. Na Konferenciji o BiH u Londonu čak je i zamenik američkog državnog sekretara Lorens Iglberger, pokazuju rezultati naših istraživanja, podlegao zahtevima za "medijski linč" Srba. On koga su, zbog zalaganja za razvoj boljih bilateralnih odnosa i biznisa između SAD i Srbije, nekada zvali "Lorens od Srbije", po ugledu na čuvenog britanskog "junaka" iz Hedžasa o kome je snimljen i istoimeni veliki filmski hit - Lorens od Arabije - zauzeo je antisrpske pozicije.

Septembra 1992. tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji, odlukom Generalne skupštine OUN, pod pritiskom SAD, i primenom sistema "prazne stolice", faktički je onemogućeno - zemlji osnivaču - da iznosi svoje stavove pred OUN. Stalne članice Saveta bezbednosti OUN nisu ni pomišljale na stavljanje veta na tu odluku, u ime "velikog saglasja velikih" (Rusija, posle pada SSSR, i Kina nisu još imale dovoljnu "težinu" u međunarodnim odnosima, a za SAD, Veliku Britaniju i Francusku to nije ni bila tema). Protiv su bili: Kenija, Svazilend, Tanzanija, Zambija, Zimbabve i, naravno, SR Jugoslavija (46 zemalja je bilo ili uzdržano, ili odsutno).

SUTRA: OPRAVDANjE ZA POLITIČKU DOKTRINU