DRŽAVNI POLITIČKI MARKETING: Medijska “nacifikacija” srpskog naroda (2)

Zbog toga je trebalo u međunarodnoj javnosti i njenom javnom mnjenju "fabrikovati pristanak" da sve ono što se preduzima, i što će se preduzeti, prema srpskom narodu u političkoj, ekonomskoj, socijalnoj i drugim oblastima bude legitimno. Ne po svaku cenu i legalno. Jer, legalno znači: zakonski, zakonit, zakonom dozvoljen, pravni, pravovoljan; neskriven, javan; zakonski, po zakonu, putem zakona.

Metode i tehnike psihološkog pritiska su upravo proporcionalne mašti holivudskih producenata. Metoda (smišljeno i plansko postupanje pri radu zarad postignuća nekog uspeha - određen put i način rada, mišljenja i kazivanja) ima ogroman broj, ali se čitava mreža "vena i arterija" može podvesti pod osnovne, ključne, odrednice, na koje se grana nepregledan niz tehnika kojima treba uticati na domaću i međunarodnu javnost. A javnost (stručna i demokratsko-laička) jedna je od temeljnih stavki moderne demokratije, uz moderni izraz "transparentnost".

METODE psihološkog pritiska jesu planske i organizovane teorijske i praktične aktivnosti usmerene na promenu kognitivne mape u individualnoj i "kolektivnoj" svesti, kako bi poimanje određenih događaja, pojava i procesa bilo u skladu sa namerama, očekivanjima i, pre svega, političkim i ekonomskim ciljevima onih koji te metode sprovode. Usmerene su prema:

"sopstvenoj, domaćoj, javnosti (opravdavanje akcija i obezbeđivanje 'rezervoara podrške');
"javnosti Srbije ('objašnjavanje' akcija u cilju "apelovanja" na građane da uvide 'šta je bolje za njih');

"međunarodnoj javnosti (u cilju sticanja simpatija i 'globalnog legitimiteta')."
Osnovne metode psihološkog pritiska, primenjene (in)direktno prema srpskom narodu bile su i jesu:

"demonizacija političkih predstavnika i celog naroda;

- stereotipovi i mitovi;

- revizija istorije;

- javna diplomatija;

- fabrikovanje pristanka;

- oblikovanje stvarnosti."

DEMONIZACIJA političkih predstavnika i celog naroda našla je svoje uzore u izuzetno efikasnoj britanskoj propagandi tokom Prvog svetskog rata, kao i, na tom uzoru zasnovanoj, nacističkoj propagandi tokom Drugog svetskog rata. Pored toga, veoma su bila važna američka iskustva iz rata u Vijetnamu kada je "previše transparentno" izveštavanje domaćih, američkih novinara, ali i delovanje tadašnje levice i hipi pokreta, stvorilo takvu klimu u SAD da je američka vojska morala da se povuče i, faktički, prizna poraz. Demonizacija (satanizacija) političkih predstavnika srpskog naroda svodila se upravo na poistovećivanja srpskih vođa (političke elite) sa nacističkim vođama.

Stereotipi i mitovi o srpskom narodu zasnivali su se na tipičnoj holivudskoj matrici o "dobrim" i "lošim" momcima (kaubojima sa belim ili crnim šeširom). Srbi su bili (u velikoj meri i ostali) sa "crnim šeširom". Bio je i ostao stereotip o Srbima kao "ruskom elementu" u Evropi, "panslovenima", "caroubicama", "varvarima" - mit o Srbiji kao "agresoru".

REVIZIJA istorije kada je u pitanju srpski narod sprovodila se u četiri osnovne ravni:
"umanjivanje uloge u Prvom i Drugom svetskom ratu i antifašističkom, odnosno antinacističkom pokretu;

- povećavanje uloge u procesu 'samouništenja Jugoslavije' i, što je ključno, odgovornosti za rat na prostoru nekadašnje SFRJ;

- datiranje proučavanja 'uzorka Trećeg balkanskog rata' kasnih osamdesetih i ranih devedesetih godina 20. veka, kako bi se prikrila uloga secesionističkih republika i pokrajina bivše SFRJ tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka;

- TV i filmski 'prikazi' ratova na prostoru bivše Jugoslavije."

Nesumnjiv je kontinuitet falsifikovanja istorije srpskog naroda. Sam Adolf Hitler na sledeći način "tumači" događaje od 28. juna 1914. godine u Sarajevu, koji su poslužili kao povod za početak Prvog svetskog rata: "Kada se u Minhenu začula vest o ubistvu nadvojvode Franca Ferdinanda (sedeo sam upravo kod kuće i čuh samo nejasno o toku tog događaja), spopade me najpre briga da su meci mogli, možda, da potiču iz pištolja nemačkih studenata, koji su u ogorčenju zbog neprestanih slovenizirajućih poduhvata prestolonaslednika, hteli nemački narod da oslobode od ovog unutrašnjeg neprijatelja. Šta bi bila posledica takvog nečega, moglo se odmah i pomisliti: jedan novi talas progona koji bi sada bio 'opravdan' od strane celog sveta. Ko je poslednjih godina imao stalno prilike da posmatra odnos Austrije prema Srbiji nije mogao, takoreći, nijednog trenutka da sumnja da se kamen odronio i krenuo i da više nije moglo biti zaustavljanja ...

AUSTRIJA je na svojoj južnoj granici imala jednog ogorčenog smrtnog neprijatelja koji je u sve kraćim periodima provocirao monarhiju, i koji nikada ne bi popustio, dok konačno ne bi nastupio povoljan trenutak za razbijanje carstva ... Otpočela je oslobodilačka borba kakvu zemljina kugla u toj silini nije dosad videla. Jer tek što je sudba i započela svoj hod, došlo je već i najširim masama do svesti da se ovoga puta ne radi samo o sudbini Srbije ili Austrije, nego o biti ili ne biti nemačke nacije ... Da je bečka vlada onda ultimatumu Srbiji dala jednu drugu, blažu formu, ona time ne bi uopšte ništa promenila u situaciji, do možda u najboljem slučaju da bude zbrisana i sama pobunom naroda. Jer u očima širokih masa ton ultimatuma je bio još isuviše pun obzira i ni u kom slučaju tako dalekosežan, ili čak brutalan. Onaj ko danas pokuša to da ospori ili je zaboravni praznoglavac, ili sasvim svesni lažov. Borba u godini 1914. nije, tako mi boga, masama nametnuta, nego je upravo ceo narod za njom žudeo."

"OBJAŠNjAVAJUĆI" svoj stav prema Prvom svetskom ratu, budući firer nije imao dileme:

"Za mene, nije se sporila Austrija za neku satisfakciju u odnosu na Srbiju, nego Nemačka za svoje postojanje, nemačka nacija za biti ili ne biti, za slobodu i za budućnost. Bizmarkova tvorevina se sada morala tući za svoj opstanak; ono što su nekada očevi svojom junačkom krvlju u bitkama od Vajsenburga do Sedana i Pariza zadobili, morala je sada mlada Nemačka iznova da zasluži."

JAVNA diplomatija, termin u upotrebi od 1965. u SAD kada je više označavao transnacionalnu propagandu u oblasti kulture, predstavlja deo "rada s medijima", u smislu obezbeđenja podrške vodećih medija, na lokalnom, nacionalnom i internacionalnom nivou, funkcionalno-logistički i ideološki povezanih, vladama sopstvenih zemalja, ali i međunarodnim institucijama. Ona može biti personalna, institucionalna, otvorena ili prikrivena. Javna diplomatija je sofisticirana forma državnog političkog marketinga, u kriznim situacijama i propagande, ali i drugo ime za uspostavljanje legitimiteta smeranih i(li) učinjenih političkih poteza. "Danas vlade moraju da zadobiju podršku naroda u drugim zemljama, i njihovih lidera, ako žele da njihova politika bude uspešna."

SUTRA: TEHNIKE psihološkog pritiska