GAŽENJE PRAVA SRPSKOG NARODA: Ćosić iznosi teške optužbe na račun "vladavine mladih karijerista i beznačajnih ljudi žudnih vlasti i bogatstva"
KNjIGA U tuđem veku je poslednje za života objavljeno delo Dobrice Ćosića. Ona sadrži dnevničke zapise od početka 2000. do sredine marta 2003. Početak novog veka i novog milenijuma Ćosić je po mnogo čemu smatrao tuđim što se, osim u naslovu, vidi i iz psihološke nelagodnosti da u početnim zapisima stavi brojku sa tri nule.
Dobrica sa unukom Milenom i unukom Nikolom / Foto Iz knjige "Pisma sa dvostrukim dnom"
Tako, prvi zapis s početka novog doba ima temporalnu oznaku 4. januar 1999+1, što traje tokom čitavih dvanaest meseci. Nule se pojavljuju tek na 121. strani, iznad beleške pod datumom 1. januar 2001. godine. Ćosićevo raspoloženje vidi se iz prve rečenice tog zapisa:
"U meni beznađe, mrzovolja prema novoj civilizaciji koja nastaje". Novo "srpsko vreme", kako napominje, on ne može smatrati i svojim dobom. "Ja sam čovek dvadesetog veka, a moj vek je minuo."
OVA knjiga je deo možda najimpozantnijeg dnevničkog opusa u istoriji srpske književnosti; Ćosić vodi dnevnik više od šest decenija! U tim zapisima registrovani su i komentarisani prelomni, a često i najkritičniji trenuci novije srpske političke istorije. U najdirektnijem vidu, to se odnosi i na period omeđen spomenutim datumima. U dnevničke zapise objavljene u knjizi U tuđem veku uneta je prva ozbiljnija i metodološki utemeljena kritika postoktobarske paradigme. Iako je cenio Đinđićev dinamizam, inteligenciju, hrabrost i energiju koju unosi u obavljanje javnih poslova, Ćosić u ovom dnevniku, ne bez gorčine, iznosi teške optužbe na račun "vladavine mladih karijerista i beznačajnih ljudi žudnih vlasti i bogatstva". Đinđić je - piše Ćosić 31. maja 2001. -"u svom nedomišljenom pragmatizmu pao u besprincipijelnost dajući vojvođanskim autonomašima Čanku i mafiji vlast u Vojvodini". Oko sebe je, u kabinetu, okupio "ljude sumnjive prošlosti". Nova vlast pokazuje nesposobnost na mnogim društvenim područjima, petooktobarska lažna revolucija "kadrovski je obogaljila Srbiju pretvarajući je u multipartijsku, ali partitokratsku državu" (zapis od istog datuma). Oštar prema sebi i prema drugima, Ćosić veoma kritički piše o Đinđićevom timu "mladih lavova" u vlasti, najoštrije ipak o Mlađanu Dinkiću. "Čitavom državom, ustanovama i privredom zavladali su ljudi nesposobniji od onih koji su smenjeni".
Za Đinđićevo "reformisanje Srbije" (navodnici su Ćosićevi) pisac dnevnika kaže da ga zbog izrazite podrške Nemačke podseća na Stojadinovićevo! Zamera srpskom premijeru što se ne oslanja na domaću nauku već na inostrane "eksperte". Piše Ćosić: "Kriminalizovan Miloševićev režim, "patriotski" pokriven sankcijama i blokadom, Đinđić je ogolio i prekrio tranzicijskim reformisanjem i oslanjanjem na mlade koruptivne lavove". S posebnom mučninom Ćosić registruje i komentariše nedostojanstveno ponašanje dela srpske inteligencije, "njeno ropsko ulizivanje i dodvoravanje srpskim neprijateljima, njen rajinski duh". U nastavku beleži:
BOLEST LEVOG OKA
TOM "U tuđem veku" počinje zapisom od 1. januara 2004. godine, kad je, umesto na doček Nove godine, Ćosić morao na bolničko lečenje na VMA. Priznaje da je njegov najdublji strah ipak dolazio od bolesnog levog oka, na koje nije video još od sedme godine života. Čitavog veka čitao je i gledao na jedno, desno oko. Priseća se prijateljske opaske B. Mihajlovića Mihiza: "Sreća je za srpsku književnost što Dobrica vidi samo na jedno oko. Da vidi na oba oka, šta bi on knjiga naroljao!"
"To jeste srpska sramota: tradicionalna spremnost pojedinaca da se ulaguju i 'ljube skute' srpskim neprijateljima,sa današnjim izgovorom da je to dokaz emancipacije i demokratije; to su oni koji tvrde da predstavljaju nekakvu 'Drugu Srbiju' i koji su ravnodušni prema patnji srpskog naroda, a čine to u ime svog antinacionalizma, a na strani su svih srpskih neprijatelja. A to nije beznačajan deo srpske inteligencije danas. Reč je o gaženju istine, pravde i prava srpskog naroda. Reč je o nerazumevanju uzroka njegovog stradanja i pristajanja da on postane američka i nemačka kolonija na Balkanu, deo nekakve 'evroatlantske integracije' bez nacionalnog i državnog suvereniteta, kao anahronizma koji ugrožava globalističku 'demokratiju'! Ono što izaziva očajanje jeste to što ljudi od značaja i ugleda ne dižu glas protiv intelektualnog ološa koji čitavoj naciji nagrđuje lik svojim slugeranjskim ponašanjem i saradnjom sa mrziteljima srpskog naroda. Srbofobija je njihova ideologija. Na njihovu nesreću, to su nedaroviti ljudi."
U svojim zapisima Ćosić se očituje u višestrukosti svojih funkcija i raznolikosti sopstvenih likova. Za razumevanje njegove složene i višeslojne ličnosti otuda je veoma znakovit autorov osobeni, intimni i ispovedni diskurs u kom se prepoznaje njegovo najdublje unutrašnje biće. Pisac, za mnoge neočekivano, imenuje predstavnike kulturnog života koje je svrstao u "intelektualni ološ". Među njima, pravo govoreći, nisu samo nedaroviti ljudi već i neki pisci, reditelji, univerzitetski profesori i novinari kojima su pripale najuglednije javne nagrade i odličja.
Ćosićeva knjiga U tuđem veku bila je najprodavanije izdanje "Službenog glasnika" u 2011. godini. Štampana je, inače, u rekordnih 20.000 primeraka. Uprkos dobroj recepciji kod čitalaca, o ovoj knjizi se nije pisalo i govorilo u medijima. To je bio povod da u dnevnom listu "Pravda" od 11. avgusta 2011, u kolumni "Iz mog ugla", napišem sledeće:
Dugo sam mislio da je Dobrica Ćosić toliko značajan pisac i svedok dramatične epohe da se njegove knjige ne mogu ignorisati. Nažalost, udruženo ćutanje javnosti o Ćosićevoj knjizi dnevničkih zapisa "U tuđem veku", objavljenoj kod "Službenog glasnika", uverava me da je i to moguće.
Sadržaj knjige objasniće prirodu i poreklo ćutanja. Reč je o veoma gorkim i istinoljubivim zapisima, o perverzijama doba koje se smatra demokratskim, o naravima "političke bulumente" (Ćosićev termin) koja se najavila kao spasitelj Srbije i sudbinama onih koji su im poverovali. Tu vlast, u kojoj prednjače lažni domaći eksperti i pravi strani špijuni, u početku je, kako priznaje, podržao sam Ćosić. Kao pisac i javni delatnik umoran od laži, nepravdi i poniženja, on se iskreno kaje.
Zašto građani ne žele da se suoče sa svojim zabludama, čitaćemo možda u narednoj knjizi zapisa ovog pouzdanog svedoka.
Saznavši od nekog prijatelja iz novinarskih krugova (ako se ne varam, od Petra Mićkovića, urednika "Politikinog", vikend izdanja) za taj moj prilog, Ćosić mi se istog dana uveče javio telefonom, zadovoljan što je neko konačno primetio i javno obznanio "gluvi zid" oko njegovog dnevnika. Tada mi je dao do znanja da dnevnik više ne vodi, ali da je - uz Aninu pomoć - priredio za štampu drugi deo dnevničkih zapisa o srpskim porazima u veku koji je i drugima tuđ, a ne samo njemu. "Obavezao sam Anu da taj tom izađe iz štampe tek posle moje smrti", rekao mi je Ćosić, napomenuvši da se oseća kao čovek kome je biografija pretovarila život, i kome bogatiji dani izmiču, pa se neće dugo čekati ni uslov koji je postavio za objavljivanje nastavka dnevnika.
U proleće 2015, godinu dana posle Ćosićeve smrti, u izdanju beogradske "Lagune" pojavila se knjiga U tuđem veku II u tiražu od 30.000 primeraka. Osim o kulturnim i društvenim aktuelnostima, Ćosić u njoj iznosi i zanimljive detalje o svom detinjstvu i mladosti, o roditeljima, bolestima, sazrevanju, ratovanju, nadama i strepnjama. Njegova supruga Božica je, možda, najprisutnije ime u ovim zapisima.
SUTRA: U MNOGIM ŽIVOTIMA SMRT JE SPAS