RASPLITANJE BOSANSKOG ČVORA: Koje razloge je Ćosić imao da se bavi ovom temom

U Vladu Strugaru, dobrom poznavaocu istorijskih činjenica iz povesti dvadesetog veka, pa i iz prošlosti naroda Bosne i Hercegovine, Ćosić je imao prisnog i pouzdanog sagovornika. U tim razgovorima, u klubu i kabinetima Akademije, najčešće su im se pridruživali Milorad Ekmečić, Vasilije Krestić.

Osim načelnih, Ćosić je imao i druge razloge da se podrobnije bavi rasplitanjem bosansko-hercegovačkog čvora. Njegova porodica poreklom je iz Hercegovine, u koju je, naročito u poznim godinama, rado odlazio. I u Hercegovini i u Bosni Ćosić je imao mnogo sledbenika među piscima, naučnicima i javnim radnicima. Neki iz kruga "velikih Bosanaca" bili su njegovi bliski prijatelji - najpre Andrić, a potom Meša Selimović, Skender Kulenović, Branko Ćopić i Milorad Ekmečić. Istoričara Ekmečića smatrao je za najsvestranijeg poznavaoca dvadesetog veka ne samo u srpskoj, već i u evropskoj nauci.

Divio se njegovoj radinosti, pouzdanosti i moralu. "Istoriju je shvatao kao nauku i suprotstavljao se svakom ideološkom tumačenju".

KAD su Muslimani u Sarajevu, na početku građanskog rata u BiH, uhapsili i pretukli Milorada Ekmečića, Ćosić se založio za njegovo oslobađanje i prebacivanje u Beograd, gde je dobio posao na Filozofskom fakultetu.

Od javnih ličnosti i stvaralaca poreklom iz BiH ili rođenih u tom kraju, Ćosić se družio s Ljubomirom Tadićem, Ljubišom Rakićem, Aleksom Buhom, Momom Kaporom, Rajkom Petrovim Nogom, Miodragom Perišićem, Emirom Kusturicom, Gojkom Đogom i drugim.

Kad je bio predsednik Savezne Republike Jugoslavije, Ćosić je učestvovao na više međunarodnih konferencija čiji je cilj bio okončanje Bosanskog rata (pored ostalog, na konferenciji u Londonu, 26. marta 1993). U svojim javnim istupanjima Ćosić je otvoreno govorio o ustupcima koje, zarad mira, treba da naprave sve tri zaraćene strane. Od Hrvata, Ćosić je posebno tražio da povuku svoje regularne jedinice iz BiH i napuste vojnu koaliciju s Muslimanima. Od vođstva Srba u BiH, Ćosić je u više navrata zahtevao da učine Muslimanima odgovarajuće teritorijalne ustupke i time stvore zdravu osnovu za buduće unapređenje na temelju sporazuma tri konstitutivna naroda. Pred Muslimane, koji su imali snažnu podršku zapadnoevropskih zemalja, SAD i Turske i onda kad njihovi zahtevi nisu bili opravdani, Ćosić je stavio tri zahteva: da napuste težnju za političkom hegemonijom u BiH, da prestanu s neprekidnim opstrukcijama u pregovorima za postizanje političkog sporazuma sa Srbima i Hrvatima, i da se odreknu težnji za konfesionalnom i vojnom internacionalizacijom građanskog rata u Bosni i Hercegovini.

NEŠTO pre nego što je dobio Strugarovo pismo (objavljeno u prošlom nastavku feljtona), Ćosić je posetio Banjaluku, gde je promovisana druga knjiga Vremena vlasti, u kojoj se obračunavao s "velikim obmanjivačem Brozom i njegovom harizmom". U Banskim dvorima primljen je i pozdravljen ovacijama - ne samo kao pisac, već i kao državnik koji se borio za nacionalna i ljudska prava prekodrinskih Srba, za stvaranje Republike Srpske, za koju je govorio da je velika iako preskupa pobeda srpskog naroda, nepovoljnim okolnostima uprkos. Te okolnosti nerazumno su stvarali i pojedini srpski političari, omogućivši povratak Turske na Balkan. Godinu dana posle Strugarovog pisma, tačnije, 20. oktobra 2009, Ćosić unosi u svoj dnevnik neveselu konstataciju o "kapitulaciji Srba pred osmanskom agresijom", optužujući Borisa Tadića, tadašnjeg predsednika Srbije, da je tzv. Istanbulskom deklaracijom "overio povratak Turaka na Balkan". Srpski javni delatnici, kao ni srpska štampa - registruje Ćosić - nisu se, "zbog samocenzure", dotakli ove "istorijske regresije". Oglasio se jedino Darko Tanasković, uzalud opominjući na opasnost od obnove neoosmanizma i pretnje balkanskim narodima. SVOJE strahove Ćosić ilustruje fragmentima iz predavanja koje je Ahmet Davutoglu, turski ministar inostranih poslova, održao 16. oktobra 2009. u Sarajevu. Davutoglu vidi u Bosni i Hercegovini samo jedan narod, koji naziva Bosancima: "Turska s Bosancima deli istu sudbinu. Šta god da se desi na Balkanu, na Kavkazu i Srednjem istoku, to je naše. To je naša istorijska dubina.

Želim da pokažem solidarnost s Bosancima. Sarajevo je minijatura osmanskog nasleđa.

Ako ne razumete Sarajevo, ne možete razumeti otomansku istoriju. Sarajevo je prototip otomanske civilizacije. Sarajevo je prototip uspona Balkana. Naša istorija je zajednička. Naša sudbina je zajednička. Naša budućnost je zajednička. Za Tursku je sigurnost Sarajeva jednako važna kao sigurnost i prosperitet Istanbula." Komentarišući ove reči, Ćosić je zapisao: "Od postanka Jugoslavije 1918. godine, na njenom tlu nijedan strani diplomata i državnik nije održao takav osvajački govor u zemlji gde je gost.

Srpski državnici prećutali su ovaj istorijski revanšizam i turske revandikacije. Oni su bili domaćini koji mole za posredovanje između sukobljenih Ljajića i Ugljanina."

NEZADOVOLjAN odnosom srpske štampe prema gorućim društvenim temama, i fenomenom anesteziranja javnosti u kom novinari i te kako učestvuju, i sam u mladosti žurnalista, Dobrica Ćosić često je govorio na sav glas da bi ga bolje čuli, i nemilosrdno otvoreno.

Iste jeseni 2008, dva meseca pre Strugarovog pisma, Ćosić je zapisao u svoj dnevnik da se sloboda, pa i sloboda štampe, danas najvećma zloupotrebljava, i da novinari ne umeju da postavljaju mudra pitanja. A "mudrost se dokazuje postavljanjem pitanja", beleži Ćosić, i nastavlja: "Sloboda štampe upotrebljena je da se od javnog mnjenja stvori smetlište banalnosti i beznačajnosti. Novinari su stalež koji je u srpskom društvu najbrže ostvario nihilistički cilj: ukinuli su razlike između dobrog i zlog, pametnog i glupaka, darovitog i nedarovitog, poštenog i pokvarenog, vrednog i bezvrednog, lepog i ružnog.

Srpski novinari, a valjda su imali uzor u svetskom novinarstvu, uspeli su da ostvare javno mnjenje u kom smo svi bezvredni i svi beznačajni osim intelektualaca 'mondijalista' i 'Evropljana', estradnih umetnika i umetnica, pevača i pevačica. A to je postulat i masovne, potrošačke kulture: plastika ima funkciju hrastovine, orahovine i ebanovine; srpski 'slobodni' i 'nezavisni' novinari samo kukaju za slobodom, a ne pada im na pamet Kamijeva opomena da 'sloboda ne pretpostavlja samo privilegije, nego pre svega pretpostavlja obaveze'. Za srpsku štampu podjednako su značajni patrijarh Pavle i neka estradna zvezda, Vojislav Koštunica i neka pevačica; fudbaleri su značajniji i zanimljiviji njihovim čitaocima od naučnika i stvaralaca. Da ne kvarim hartiju adekvatnijim primerima."

SUTRA: DUHOVNI temelj Republike Srpske