ŠUMADIJSKO I DINARSKO SRPSTVO: Aleksandar Karađorđević - monarh iz naroda

Potomak Karađorđa, osnivača oslobodilačke Srbije, i predvodnik njenog prerastanja u državu Srba, Hrvata i Slovenaca, Aleksandar je, po oceni ovog istoričara, bez premca u predstavljanju narodnih vrednosti i valjanih poduhvata i uspeha svoje zemlje. Ilustrujući ugled koji je Aleksandar imao među srodnim plemenima i rasama na Balkanu, Strugar navodi reči Aleksandra Stambolijskog, predsednika bugarske vlade, izgovorene 10. novembra 1922. prilikom posete Beogradu: "Bugarska i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca treba da se ujedine, stvore personalnu uniju s Karađorđevićima na čelu, jedinom čisto slovenskom, narodnom dinastijom."

O ujedinjenju Jugoslavije i Bugarske bilo je reči i prilikom susreta kralja Aleksandra s bugarskim kraljem Borisom na Dedinju, u Beogradu, decembra 1933. "Sav bugarski narod je za sporazum s Jugoslavijom", rekao je bugarski kralj. Francuska diplomatija podupirala je ove ideje kako bi se popravili odnosi dveju država opterećeni u periodu pre i tokom ratova 1912-1918. godine.

O ALEKSANDRU Karađorđeviću istoričar Strugar piše kao o vladaocu koji nema stranku, ali ima svu Otadžbinu, što ga obavezuje na "redovnu doslednost u zakonitosti i opštu nepristrasnost u rodoljublju". Bio je vladar i domaćin, prvak i zapovednik, obaveznik i odredilac, vrhovni starešina. Tokom presudnih bitaka u Prvom svetskom ratu, dok su vrhovni komandanti drugih vojski boravili u prestonicama, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević je, piše Strugar, jedini među suverenima bio skoro neprestano s ratnicima, na vatrenim položajima i u marševskim kolonama. U trajni moralni arhiv srpskog vojevanja za slobodu mogli bi da uđu brojni dokumentovani fragmenti o odlukama i ponašanju Aleksandra, među kojima Strugar izdvaja i ovaj:

Pri dolasku srpske vojske na albansko primorje, krajem 1915, na predlog francuskog generala da iz Skadra, već ugroženog približavanjem austrougarske prethodnice, odmah pođe u pristanište Lješa i odande otplovi brodom u bezbedan Drač, Aleksandar je odgovorio: krenuće onda kad svaki njegov vojnik tamo ode... Stigao je u Drač 24. januara 1916, a potom zajedno s Vrhovnom komandom, 5. februara uveče, i na grčko ostrvo Krf.

GOVOREĆI u više navrata o kraljevom poreklu, Strugar je redovno podsećao na to da je Aleksandar po očinstvu "čedo šumadijskog Srpstva kojem su svojstva: samopouzdanje, radinost i trpnja, neraskidiva sraslost sa zemljom, raspevano poistovećenje sa Otadžbinom", a po majci - Aleksandrov iskon je u dinarskom Srpstvu, "u ljudstvu što ustaje pameću i strašću: nagon podjaruje volju, razum ne okleva, junak se zaklinje obrazu; darovitu bistrinu neustrašivo sledi osiljena žud, ohola pamet ne pita za tajnu, borac hrli ne bojeći se magline". Navode se reči kralja Petra, Aleksandrovog oca,(majka Zorka je kćer crnogorskog knjaza i kralja Nikole): "Đorđe je moja krv, a Aleksandar krv Nikole Petrovića."

Vlado Strugar govorio je na pomenu kralju Aleksandru, u crkvi Svetog Đorđa na Oplencu, 9. oktobra 1990. To je prvi pomen jugoslovenskom kralju, ubijenom 1934. u Marselju, posle pola veka; prethodni komemorativni skup održan je 1940. U toj besedi, čija se integralna verzija nalazi u navedenoj Strugarovoj knjizi, podseća se da je kao međunarodno-pravno priznato samo ono jugoslovensko područje na koje je stupio srpski vojnik i stavio ga pod svoju zaštitu.

STRUGAR tada (1990) dalekovido ukazuje na opasnosti koje prete ljudima i prostoru tako stvorene Aleksandrove države, od kojih su najveće - "žeđ za razbojničkom osvetom" i "uskipela borbenost naroda nezadovoljnih ondašnjim dobicima". Istoričar Strugar podseća da Aleksandar Karađorđević nije svojevremeno prihvatio savet da odseče Hrvatsku i Sloveniju, da im od osam županija ostavi mesta i krajine u kojima su Hrvati većinsko stanovništvo, a predele u kojima su Srbi većina ostavi u Jugoslaviji. Iako su ga predlagači uveravali da bi takvo izdvajanje rasteretilo Jugoslaviju razornog pritiska hrvatskog nacionalizma, Aleksandar je odlučio da lično preuzme odgovornost i brani "pregolemom žrtvom stečenu tekovinu". Strugar smatra da je takva odluka državnički ispravna i etički dovoljno pokrivena.

Potkrepljujući svoje ocene moralnog i državničkog lika Aleksandra Karađorđevića, Strugar navodi brojne slikovite stavove ondašnjih naučnika, diplomata i političkih prvaka, među kojima se izdvaja onaj iz izveštaja britanskog poslanika Nevila Hendersona svojoj vladi 1932. godine: "On je veliki radnik, načitan je, govori tečno francuski i ruski, a nešto slabije nemački i italijanski. Kralj, dakle, ne oskudeva u vrlinama koje su potrebne jednom velikom vladaru. Jugosloven, vođa svoga naroda, pobednički general, čovek velike inteligencije, hrabrosti i ličnog šarma, veliki radnik, do kraja odan dobrobiti svoje zemlje. On je čovek visokih ideala. Njegova doktrina jugoslovenstva nije pragmatičan lek za konsolidaciju Kraljevine. To je koncepcija, bila ona dobra ili loša, nadahnuta najvišim ciljevima."

O NIKOLI Pašiću, dugovečnom političaru koji je kralja Petra bio upoznao još na studijama u Francuskoj, ali sa Aleksandrom nije mogao da uspostavi pravi kontakt, Strugar je pisao u nekoliko navrata. Bez sumnje je reč o jednom od najistaknutijih političara novije srpske istorije. Zajedno s Aleksandrom, dok je ovaj bio regent i vojskovođa, Pašić je osmišljavao ratne ciljeve Srbije u Prvom svetskom ratu na tragu ideja duhovnih velikana te epohe (Cvijić, Skerlić, Žujović, Jovanović), a ponekad išao samo svojim, suprotnim putem. Kao posebni savetnik i recenzent ambicioznog projekta Srbi koji su obeležili HH vek, realizovanog 2006, Strugar se dodatno založio za to da u obimnoj knjizi budu objektivno prezentovane stvaralačke biografije Nikole Pašića i kralja Aleksandra Karađorđevića (u tom projektu bio sam urednik za oblast radija i televizije). Tekst o Pašiću napisao je Dragan Nedeljković, a o kralju Aleksandru - Dragoljub Živojinović. Strugarovi zahtevi bili su dovoljno uverljivi, pa ih je većina uredničkog sastava prihvatila.