NE POSTOJI SAMO JEDNA ISTINA: Proročke reči likova iz dela Dobrice Ćosića
VLADO Strugar u knjizi Jugoslavija u knjigama istoriografskim sačinio je precizne, dobro zaokružene portrete istoričara i javnih radnika svog vremena - od Jovana Marjanovića, Mihaila Lalića i Ljubomira Tadića, preko Branka Petranovića, Veselina Đuretića i Jelene Guskove, do Čedomira Popova, Dragutina Vukotića i Radivoja Papovića.
Foto: Iz knjige "Pisma sa dvostrukim dnom" V. Vuletić
O širini njegovih opservacija, na svoj način govori i fragment izrečen na promociji knjige Neđa Danilovića Snaga morala, predstavljene 1. juna 2003. u dvorani (tadašnjeg) Centralnog doma Vojske Jugoslavije:
"Neka naša Otadžbina, koliko igde može, otklanja severnoatlantske ruševine; ali jednu, središnju, na blagu prestoničkom i prema prozivci državnu, neka ostavi nepopravljenom, samo najprostijom ogradom uokvirenom; dakle, dve zgrade, naspramne, Generalštaba vojske i Ministarstva odbrane. Nagrđene pogocima bombarderske avijacije, Beogradu važiće zauvek da su velelepne građevine iako postadoše napadačev spomenik, baš utvara što iz sumora neprestano odvija poruku: grdna šupljina kojom zjapi sa iskomadanih vrata i prozora, od probijenih spratova, neka trajnom ostane kao grehota, kao opomena svakako, kao poslednji obronak razorstva nabijen zakonima ubojne sile na zemljištu Evrope".
U DELIMA istoričara Strugara i pisca Ćosića, kao i u njihovoj prepisci, sreće se množina najrazličitijih likova. Kod prvog autora, reč je pretežno o istorijskim ličnostima čije su reči ili dela od značaja za razmatranje tema koje ga kao povesničara okupiraju; kod drugog - književnika i tribuna - uz stvarne ličnosti pojavljuje se i galerija fiktivnih, izmaštanih likova, kojima romansijer stavlja u usta rečenice i radnje koje su određene uslovnostima žanra i potrebama priče, a ne logikom stvarnog života.
Neki Ćosićevi likovi - bilo da su stvarni ili izmišljeni - zadobili su u njegovom romanesknom pletivu zaokružene portrete, dok su drugi dati samo u naznakama, ili jedva zavredeli pokoji kratak iskaz ili repliku. Pojedini važni istorijski junaci kod Ćosića postaju nevažni statisti, ali i obrnuto; pojedini velikani iz istorije kod Ćosića ne izgovaraju ni reči - tu su da bi se dočarala atmosfera političke konfuzije ili ratne klanice, odnosno da bi se čitaocu približilo davno prošlo vreme.
Vukašin Katić: Sve što smo u ratu stekli, izgubili smo u miru. A u miru smo stekli samo nove neprijatelje
Postupci, gestovi, crte fizičke pojavnosti, boja glasa i odežda Ćosićevih književnih junaka čija se imena i istorijska pozicija poklapaju sa stvarnim, pokadšto se razlikuju od onoga što smo učili u istoriji.
UZ JUNAKE, pojavljuju se i antijunaci (omiljeni književni fenomen novije prozne literature); oni često nose obeležja suprotna onima koja predstavljaju oličenje morala i vrline. U nekim Ćosićevim likovima objedinjene su karakteristične crte mnoštva različitih ljudi. Pisac je bio slobodan da im nametne kontekst koji zahteva priča. Ćosićevi junaci tumaraju prostorom koji je on, oslanjajući se na svoje romansijersko, ali i političko iskustvo, prenaselio "energijom zablude" i "egzistencijalnim nespokojstvom".
U Vremenu smrti tako se jedan junak, koji tragično gine, i bukvalno zove - Danilo Istorija. Neki drugi mladić, po imenu Ivan Katić, koji se kao anonimni dečačić pojavljuje još u romanu Koreni, da bi u Vremenu smrti bio student dobrovoljac (jedan od 1.300 kaplara), posle zarobljavanja na Suvoboru i teških muka u logoru Nađmeđer, vraća se u roman - ovoga puta u trilogiju Vreme zla - kao zatočenik Golog otoka i potonji svedok izopačenja ideala s kojima je ušao u borbu! Ćosić mu stavlja u usta rečenicu koja je u saglasnosti s njegovim gledanjem na prošlost: "U istoriji ne postoji samo jedna istina..."
U ROMANU Grešnik, Vukašin Katić - možda najznačajniji lik u romansijerskom vencu Dobrice Ćosića - izgovara reči koje su kasnije, u više navrata pripisivane samom autoru: "Sve što smo u ratu stekli, izgubili smo u miru. A u miru smo stekli samo nove neprijatelje".
PRIČA O ŽIVOJINU MIŠIĆU
PIŠUĆI o istorijskom romanu za naučni skup koji je u ime Instituta za književnost i umetnost 1992. organizovao Miodrag Maticki, Ćosić je priznao da je u pripremi romana "Vreme smrti" razgovarao s mnogim ljudima koji su poznavali vojvodu Mišića. Većina je vojskovođu ocenila ovako: sposoban, svojeglav, strog, pravičan... U nekoj narednoj prilici, vojvodina ćerka Radmila kazala je Ćosiću da je o njenom ocu napisao "prave budalaštine". Na osorni komentar Mišićeve ćerke, koji je glasio "Ono u vašoj knjizi nije naš otac!", Ćosić je odgovorio: "Da, gospođo. To nije vaš otac. To je moj Živojin Mišić..."
Različita stanovišta istorijskih ličnosti kojima se - svako na svoj način, i uz pomoć različitih metodoloških alata i postulata - bave povesničar Strugar i romansijer Ćosić, mogli bi biti povod za detaljniju analizu.
Ono što je na prvi pogled vidljivo, odnosi se na slobodu pisca da u romanu istorijskoj ličnosti stavi u usta reči koje on javno ne bi nikad izrekao. Na primer, u Vremenu smrti vojvoda Mišić iznosi mračne prognoze sudbine buduće jugoslovenske države i protivi se "ujedinjenju sa onima koji ratuju da do tog ujedinjenja ne dođe".
U Vremenu smrti, istorijski i književni junaci bore se za Jugoslaviju, a u Grešniku (objavljenom 1985) zameraju Pašiću i kralju Aleksandru što su pravili državu sa Hrvatima i Slovencima - koji nisu iskreno zainteresovani za zajedničku državu, u najboljem slučaju vide je kao tranzitnu fazu; kasniji istorijski razvoj potvrdio je te Ćosićeve zebnje. Hrvati su počeli da ruše novu državu od časa kad je ona stvorena! Vrlo su zanimljive i Ćosićeve literarne ekskurzije o ulozi Srba Prečana u stvaranju jugoslovenske države, pa i o njihovoj odgovornosti za razistorijske ishode.
Istorijski razvoj događaja potvrdio je gotovo sve zebnje Dobrice Ćosića
PISAC u romanu, može i sme da radi ono što istoričaru nije dopušteno: da ulazi u skrivene prostore duše istorijskih junaka koji postaju fiktivne ličnosti; da po potrebi dograđuje karakterne crte, razrađuje i menja ideološka i druga ubeđenja i ostvaruje dublju karakterizaciju likova po zakonima romaneskne konstrukcije.
Budući da je i sam prozaista, doduše skromnijeg opusa i još nedovoljno utvrđenog dometa, Vlado Strugar ima razumevanja za način na koji Ćosić stvara književne likove izvanredne punoće, dubine, uverljivosti i složenosti - nezavisno od toga da li nose izmaštana ili stvarna istorijska imena i uloge. Čak bi se moglo reći da je Strugar sa simpatijama gledao na ovo plodno područje zagrljaja, ukrštanja pa i povremene konfrontacije istorije i književnosti.
O VEĆINI istorijskih likova iz Ćosićeve proze Strugar je dao svoj uravnoteženi sud istoričara, posebno o Nikoli Pašiću i kralju Aleksandru, s kojima u više prilika upoređuje pisca i javnog delatnika Dobricu Ćosića.
Strugarova ocena istorijske uloge kralja Aleksandra (o kome je, u izdanju SKZ, 2010. objavio i posebnu studiju pod naslovom Vladar Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca), mogla bi se svesti na sledeće:
Aleksandar Karađorđević je svoje vizionarstvo, znanje, moralne vrednosti, ličnu hrabrost, državničku mudrost, volju i sav napor usmerio ka samostalnom opstojanju Jugoslavije na jugoistoku Evrope, što je nalikovalo tome da se "ulazi čas u vatru, čas da se izmiče oluji".