DOSLEDNI LEVIČAR: Junaci Dobrice Ćosića objedinjeni su oko nacionalne ideje

Time je znatno dopunjena prethodna Ćosićeva knjiga sa sličnim zapisima, objavljena 2005. pod naslovom Prijatelji. Povest o jednom vrednom i darovitom seljaku tako je trajno našla mesto u vencu Ćosićevih portreta za istoriju važnih i njemu dragih ljudi iz umetnosti, nauke i javnog života - od Miće Popovića i Antonija Isakovića, preko Meše Selimovića, Mihaila Markovića i Ljubomira Tadića, do Mome Kapora, Jovana Raškovića, francuskog generala Pjera Mari-Galoa i monaha Mitrofana iz Hilandara.

Iako je Dobrica Ćosić izvorni pripovedač srpskog sela, a pripovetka jedan od najvažnijih rodova srpske književnosti, zapis o Radoju Krstiću samo uslovno spada u taj žanr. U njemu se mešaju elementi lirskog eseja, analitičkog komentara i biografske pripovesti. Ima u tom zapisu šireg prikaza ne samo jedne ličnosti, već i jedne sredine i jednog vremena uključujući i presek povesnih posledica nastalih pola veka kasnije.

SUDEĆI po preciznom beleženju imena, toponima, datuma i događaja u sledu koji je neupitno istinit (na šta neistorijski, fikcionalni narativ ne pretenduje), reklo bi se da se ni Ćosić nije previše obavezivao ograničenjima žanra, niti je želeo da piše pripovetku po zakonima vrste kojoj bi ovaj tekst, po Strugarovom prvom čitalačkom reagovanju, intencionalno mogao pripadati.

Plodni romansijer Ćosić je, doduše, počeo kao pisac priča. Njegov prvi tekst takve žanrovske pripadnosti nosi naslov Iz carstva kame, i objavljen je u četvrtom broju omladinskog lista "Mladi borac" aprila 1944. Kao što se iz naslova može zaključiti, priča govori o teroru četnika nad civilnim stanovništvom i simpatizerima partizanskog pokreta na jugu Srbije. List je bio štampan na šapirografu, a Ćosić se potpisao pseudonimom "Gedža", kako su ga i kasnije oslovljavali njegovi ratni drugovi i bliski prijatelji.

FEBRUARA naredne godine (u broju 18) isto glasilo objavilo je Ćosićevu priču pod naslovom Pismo. Bila je, premijerno, potpisana punim imenom i prezimenom. U broju 51 od 10. oktobra 1945. objavljena je treća Ćosićeva priča iz tog perioda (po svemu sudeći, poslednja ikada napisana). Njen naslov je Vodnik Ranko. Nagrađena je prvom nagradom na konkursu lista "Mladi borac". U osvrtu na konkurs, član žirija Čedomir Minderović rekao je da se Ćosićeva priča ističe "izražajnom snagom". Usput je dao i ovu sugestiju: "Ćosić da bi se dalje razvio mora da usavrši kompoziciju i da psihološki produbi ličnosti koje nose dramatične događaje njegovih pripovedaka, ali ne na način kako to čini u nagrađenoj priči".

Posle toga, mladi pisac se sasvim okrenuo romanu kao dužoj proznoj naraciji, žanru koji mu omogućuje da izrazi epski pogled na celinu života i sveta i sudbinu pojedinca u njemu. Prema klasifikacijama novije teorije književnosti, Ćosićevi romani su po temi istorijski, a po značenju, smislu i dominantnom diskursu - filozofski i poetski.

ISTRAŽIVAČ Milan Radulović, do čijih je ocena Ćosić mnogo držao, smatra da je ovaj naš pisac - uz Andrića, Selimovića i Pekića - "najbolji pisac istorijsko-filozofskih romana u srpskoj književnosti". Postoji i stav prema kojem je Ćosić - uz Crnjanskog, Lalića i Pavića - kreator srpskog modernog poetsko-kulturološkog romana. U prva četiri romana, uključujući i tetralogiju Vreme smrti, Ćosićevi junaci objedinjeni su oko nacionalne ideje i napora da se prevaziđe tragična sudbina srpskog etnosa; u potonjim romanima pisac se bavi zabludama i nesporazumima koji od vernika utopijskih ideja pravi grešnike, otpadnike i izdajnike.

O Ćosićevoj preokupaciji romanesknom formom, i izvesnom žalu za prvotnom energijom i vremenom u kom je pokušavao da piše priče, svedoči i iskaz koji mi je, dok smo zajedno radili u Radio Beogradu, više puta ponovio Danilo Nikolić, plodni pripovedač i romansijer, bliski Ćosićev prijatelj.

U najkraćem, dijalog dvojice pisaca ispričan i na svečanosti povodom "Ninove" nagrade Danilu Nikoliću za roman Fajront u Grgetegu, januara 1999. u beogradskom Aeroklubu, izgledao je ovako:

Ćosić: "Dačo, meni je san da napišem kratku priču kao ti..."
Nikolić: "A meni, Dobrice, da napišem tomove romana, kao ti..."

Ćosićev romansijerski venac, koji za njega nije samo najpogodnija prozna forma već i životno opredeljenje, takoreći pogled na svet (povremeno i žanr u kom se može izvesti humanistička kritika i "suđenje Istoriji"), sadrži devet romana u 16 tomova.

VOJLOVICA je prigradsko naselje, deo Pančeva. Istoimeni manastir Sv. arhangela podignut je u doba Stefana Lazarevića (XV vek). Sredinom XVIII veka dograđena je priprata, a 1836. spoljna priprata i zvonik. Ikonostas je iz 1798. godine. U već spomenutoj knjizi Itaka i komentari Miloš Crnjanski piše da su mnogi njegovi preci bili popovi i kaluđeri (tada su se prezivali Cernjanski), a da je jedan od njih, po imenu Teodosije, i sahranjen u manastiru Vojlovica, "gde mu se nalazi nadgrobni spomenik i slika".

U Vojlovicu je krajem 1942. bio interniran vladika Nikolaj Velimirović, zbog besedničkog dara nekad nazvan "zlatousti Nikolaj". Kao mladić, dok se, uoči Drugog svetskog rata, još mučio oko svoje vere, Dobrica Ćosić slušao je pomno obojicu zlatoustih Srba i ipak se, pod dramatičnim okolnostima, opredelio za misao i ideju Radoja Krstića; odlučio je i da postane član SKOJ-a i potonji komunistički revolucionar.

Posle Vojlovice, vladika Nikolaj tamnovao je i u logoru u Dahauu; potom se preselio u Ameriku, gde je nastavio svoju pastirsku, besedničku i propovedačku delatnost bez premca među Srbima. Umro je u SAD 1956. godine; njegovi posmrtni ostaci preneseni su u Srbiju 1991. i pohranjeni u rodnom selu Leliću, u valjevskom kraju.

SUTRA: RODOLjUB zaklet na vernost