ZAPIS O ZLATOUSTOM RADOJU

To se najbolje videlo marta 2016, nepune dve godine posle Ćosićeve smrti, kad je neočekivano lako, bez argumentovanog obrazloženja, odbijen predlog da se Filozofsko-književna škola u Kruševcu, čiji je jedan od utemeljivača i redovni predavač bio Dobrica Ćosić, nazove njegovim imenom. Uprkos svemu, Ćosićevo obraćanje iz juna 2006, sa amvona ove škole, ostaje ključno za uobličavanje njegovog portreta gramšijevski angažovanog intelektualca, kao i za jasnije sagledavanje ključnih dimenzija Ćosićeve primenjene životne filozofije i stvaralačke poetike.

Na samopostavljeno pitanje šta će biti sa Srbima koje "žestoko boli Kosovo", i sa Srbijom koja se "odlaskom dukljanske Crne Gore" zgušnjava za opstanak - Ćosić je odgovorio: "Ako se priberemo, osvestimo istinama, zatrajemo kulturom, ponovo ćemo se uspostaviti kao slobodarski, moćan i istorijski narod."

POSLE velikoalbanskih demonstracija tokom marta 1981. na Kosovu, Ćosić sve otvorenije govori o razgraničenju u Pokrajini na etničkom i istorijskom principu. Ispod datuma "26. april 1981." Ćosić unosi u svoj dnevnik ovaj stav: "Ako nismo spremni ponovo da oslobađamo Kosovo - a nismo spremni - treba ga podeliti sa Albanijom. Uzeti srpske krajeve i manastire, a Albancima prepustiti ono što je albansko. Inače, ući ćemo u permanentni rat sa Albancima, koji ne možemo dobiti. U takvim ratovima uvek pobeđuju oni koji se bore za svoju slobodu, i kada su manji i slabiji." Povodom izlaska iz štampe njegove knjige Kosovo, u intervjuu "Politici" od 8. novembra 2004, Ćosić prvi put izgovora "najtežu rečenicu na srpskom jeziku", koju list stavlja u naslov teksta: "Oslobađajmo Srbiju od Kosova!"

DVE godine kasnije, povodom usvajanja novog Ustava Srbije (29. oktobra 2006), izražava nevericu u celishodnost preambule prema kojoj su Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije, "To je rečenica kobna za buduću srpsku politiku", unosi Ćosić u svoj dnevnik 9. novembra 2006, stavljajući u opticaj novu ideju za rešenje zamršenog kosovskog čvora - "predlog o podeli i spasavanju makar čiste etničke teritorije severno od Zubinog Potoka, Zvečana i Ibra sa Kopaonikom". Ćosićevi stavovi o razgraničenju naišli su na kritičke opaske niza naučnika i javnih radnika; posebno oštri bili su istoričar Veselin Đuretić, u knjizi Na braniku nauke i otadžbine (Beograd, 2017), i profesor političkih nauka Slobodan Samardžić, u nizu tekstova u "Politici" i listu "Danas".

IZ BEOGRADA, 22. novembra 2006. godine Vlado Strugar piše Ćosiću:

Dobrica, drugaru moj, brate,

Pre svega da kažem ono što je očas najvažnije, pošto sam pročitao Tvoju pripovetku "Zlatousti Radoje".

Velim: napiši nekoliko pripovedaka, sličnih ovoj, o ličnostima i zbivanjima u zavičaju, pa ćemo imati delo kao što je Tvoja knjiga "Prijatelji", dakle, izvornu povest o našem soju, rodu, sudbini.

Jer "Zlatousti Radoje" jeste doživljena i šire viđena stvarnost, savršeno opisom prikazana. Ne zameri mi, molim Te, Dobrica, zbog mojih zabeležaka na belini pored Tvoga štiva; to je po navici, davnoj, da uvek, s olovkom u ruci, čitam napise namenjene objavljivanju.

Ipak da napomenem sledeće:

Vojlovica je naziv manastira kod Pančeva;

Na strani 12, 7. red odozgo, izostavio bih reč Dobrica, zbog one reči prethodne;

Na strani 15, treći stav odozgo, datum je 14. jul 2006, a na strani 16 piše 14. jun 2006; isto i na kraju spisa.

Odlagao sam odgovor zbog nekoliko odlazaka, u međuvremenu, u Crnu Goru; inače pripovetku sam pročitao sutradan posle našeg susreta, zadivljen lepšim, čistim licem srpskog sela.
Pozdravljam Te, s osećanjem bratske odanosti.
Vlado Strugar

U OVOM Strugarovom dopisu reč je o rukopisu zapisa o Radoju Krstiću, seljaku i kamenorescu iz sela Popine, u pomoravskom kraju, koga je narod prozvao "zlatoustim Radojem". Ćosić je taj tekst dao Strugaru "na čitanje i ogled" pre objavljivanja, s molbom da stavi eventualne primedbe i kaže svoj sud. Osim prijateljskih, za komunikaciju ove vrste postojali su i drugi razlozi, pre svega zajednička odanost zdravijem delu našeg seljaštva, potom vera u životvornu snagu koja dolazi iz naroda, a možda i izvesna srodnost idejne prirode.

Prema Ćosićevim sećanjima, Radoje Krstić bio je seljak jedinstvene političke kulture i najbolji govornik "moravskog naroda" u decenijama pred Drugi svetski rat. Do 1941. bio je potpredsednik Zemljoradničke stranke Dragoljuba Jovanovića, a od avgusta 1941. član KPJ i zamenik komandanta Rasinskog partizanskog odreda. U poznu jesen 1942, kad je, beleži Ćosić, otpočelo četničko klanje pristalica i simpatizera narodnooslobodilačkog pokreta, i Radoje Krstić osuđen je na smrt klanjem. Presuda je uskoro izvršena. Za Dan Republike 1964, Dobrica Ćosić govorio je na otvaranju osnovne škole u Popini posvećene Radoju Krstiću. Ovako su glasile početne rečenice te besede.

"NA ČELO ove škole utisnuli smo znamen trpnje i patnje čovekove; na lice ove lepe škole stavili smo stari simbol hleba, žita i postojanstva - vodenički kamen. Na njemu smo napisali: Radoje Krstić. Da se pamti dok je škole, dok je kamena, da je Srbin, četnik, zaklao 1942. najpametnijeg seljaka i kamenoresca, najboljeg govornika moravskog čovečanstva..."

Pišući sredinom juna 2006. završne pasuse priče o "zlatoustom Radoju", Ćosić samokritički primećuje da je vera u jugoslovenski socijalizam bila iluzija, i da se ono što je on (Ćosić) obećao narodu i deci svog zavičaja - nije ostvarilo. I produžava: "Ja se te iluzije ne stidim i ne kajem se što sam nastavio da širim ideje zlatoustog Radoja Krstića u narodu moravskom i planinskom, jer ljudi koji su se kamama borili i zaklali Radoja Krstića, borili su se za nesrećne i opake ciljeve. I njih je, kao i Radojev odred, porazila Istorija."

Nema više ni vodenica na Moravi, pošto "ostatak seljačkog naroda jede industrijski hleb". Takav "progres" ni Radoje ni njegov sledbenik Ćosić nisu predvideli "u svojim snovima i veri u budućnost".