POLITIKA RAZARA PRIJATELJSTVA: Prepiska sa dvostrukim dnom

 "Politika" je tekst Ljube Tadića "Hrast i rastinje" odštampala na neuglednom mestu sa nadnaslovom "Jedno viđenje Dobrice Ćosića". Đinđić, kao ideolog evropeizacije, odnosno germanizacije Srbije, rečeno mi je, namignuo je svom agitpropu da se prećuti moj jubilej i iskaže distanca od nacionaliste Ćosića. Zapisujem ovaj Đinđićev bojkot mog rođendana ne zbog povređene sujete; zapisujem ga kao drastičan primer driblerske, prevratničke politike Zorana Đinđića, njegovog sitnog, dnevnog, prolaznog pragmatizma. Ta neprincipijelna, vazalna "realpolitika" vrlo je opasna po budućnost srpskog naroda.

NjENA kulminacija biće mart, odnosno, 1. april, kada ističe američki ultimatum Srbiji da preda Haškom sudu optužene za ratni zločin i smeni generale Pavkovića i Lazarevića zato što su bezopasno pucali na bombardere NATO-a. Taj događaj može biti odlučujući za DOS, odnosno za odnos između Koštunice i Đinđića. Iduća godina biće vrlo dramatična: Srbija će morati da se odlučuje između Koštunice i pljačkaške mafije, pod Đinđićevom zaštitom, koja je osvojila vlast i kupuje u bescenje društvena preduzeća.

Možda je Mićunović, kao središnja politička figura, čovek kompromisa, rešenje za Srbiju, ali pod uslovom da ne koketuje sa "mondijalistima" i "evropejcima", što on čini na crnogorski način. Možda je Slobodan Gavrilović čovek sa autentičnim demokratskim kapacitetom. On mi je najodaniji demokrata.

VRLO sam spokojan što se "nova vlast" distancira od mene i obezbeđuje mi stari položaj - opoziciju. I moj Mile Perišić mesecima više ne ulazi u moju kuću. Žao mi je Mileta, on je najpošteniji među njima. Želim i moram da umrem kao opozicija vlasti u mom vremenu... Završavam svoj radni život. Osim zapisa i tekstova o prijateljima, roditeljima i dedi Jeftimiju, nemam ništa značajno da kažem. Ove zime napisaću tekstove o Luletu i Protiću. Na leto ću o onima koji su me stvorili.

Mile Perišić je, u stvari, Miodrag Perišić, književnik i javni radnik iz redova Demokratske stranke. U saveznoj vladi Milana Panića (koja je izabrana 14. jula 1992), bio je ministar za informacije. Kasnije je bio ambasador SRJ u Kanadi, gde je i umro 2003. u 54. godini.

Lule je Antonije Isaković, plodan romansijer i pripovedač, bliski Ćosićev prijatelj i kum na venčanju s Božicom (1947). Umro je 13. januara 2002. i sahranjen u Babama na Kosmaju.
TEKST o njemu Ćosić je napisao septembra naredne godine, i uvrstio ga u knjigu Prijatelji (2005). U njemu se, pored ostalog, o Isakoviću kaže i ovo: "Leta 1941. krenuo je da menja svet zla u svet pravde; da zemlju bede i beznađa pretvara u zemlju dostojanstva i nade. Krenuo je u Istoriju i stigao tamo gde nije ni naumio ni slutio; kao i čitav njegov naraštaj, kao i sav njegov narod. Antonija Isakovića, borca za socijalne ideale, pobedila je Istorija; ali je pisac Antonije Isaković pobedio tu Istoriju prevodeći je u pripovetke i romane. Bio je hrabar, razborit, uporan i samouveren čovek. Jak čovek; uvek jak. Dosledan sebi i svemu, i u zabludama. Umro je uveren da je ispunio sudbinu. U tom uverenju nije nas obmanuo."

Miodrag B. Protić je bio Ćosićev bliski prijatelj i saborac u opštijim kulturnim, ne i političkim poslovima. Protić je stekao ugled kao slikar, likovni teoretičar i istoričar umetnosti. Bio je jedan od utemeljivača i prvi upravnik Muzeja savremene umetnosti u Beogradu; zalagao se za likovno višeglasje. Pored niza pouzdanih knjiga iz likovne umetnosti, napisao je i trotomno memoarsko delo Nojeva barka. Umro je 2014. godine. U knjizi Prijatelji nalazi se njegov opširniji portret.

Na rođendansku čestitku Vlade Strugara Ćosić odgovara 17. januar 2002. godine:

DRAGI Vlado,

U našem naraštaju i vremenu bilo je i ostalo teško, možda i nemoguće da među savremenicima, prijateljima i iz raznih razloga bliskim ljudima ne dođe do sporenja, duševnih rešavanja i idejnih udaljavanja; meni su mnoga ratna i životna drugarstva i prijateljstva politikom i ideologijom oštećena i razorena, a Ti si, Vlado, onaj skoro jedini moj savremenik i drug s kojim se nikada i ni u čemu nisam sukobio. Zasluga za takvo duhovno bratstvo pripada Tvojoj blagorodnoj prirodi, onoj preteranoj duševnosti koja Tvoju ličnost ni naša mladalačka ideologija ni sadašnje bolno crnogorsko rastajanje i razsrbljavanje nije suprotstavila dobroj ljudskosti. Krupne i prekrupne pohvale kojima me darova za mojih, eto, osamdeset godina života, toliko sam po mojim romanima sabrao, a po višestrukosti življenja ja sam trajao i duže, te pohvale razumem kao izraz Tvoje blagorodnosti da nagradiš sagovornike onim najljudskijim što imaš i imamo: lepu, toplu, dobrohotnu reč.

Ako sam zaista i zaslužio visinu i težinu Tvojih priznanja mom radu, zasluga je onih koji su me rodili, onih koji su me vaspitali da služim ljudima i narodu srpskom, onih koji su me razumevanjem i znanjem pomagali; ali, zasluga je i moje žene i ćerke koje su učinile sve što su mogle da ja ispunjavam svoje spisateljske i patriotske dužnosti. Tebi hvala na dobrim rečima koje si u pismu i njima uputio.
Tvoju čeljad i Tebe
bratski pozdravlja i grli
Tvoj Dobrica Ćosić

DOBRICA Ćosić bio je tesno vezan za zavičaj i zemljake "pretovarene iskustvima životne muke", za roditelje i braću. Uspomene na detinjstvo u Velikoj Drenovi snažno su se ulivale u njegove romaneskne fikcije. Osim Velike Drenove, u kojoj se rodio i odrastao, za zavičaj je smatrao i Orlovac, selo svoje majke, a u širem smislu i Župu i Trstenik.

Ćosićeva majka Radmila, koju su zvali Milka, rođena je 1900, a umrla 15. oktobra 1984. U dnevniku od 18. oktobra, Ćosić piše da su majku sahranili kako dolikuje i kako je želela. "O njenoj smrti ne mogu da pišem." Majka Radmila čitala je mladom Dobrici knjige i podsticala ga da se bavi pisanjem ili, u svakom slučaju, nekim poslom lakšim od seljačkog. Pedesetih godina prošlog veka, kad je porodica Ćosić zasnovala domaćinstvo u Beogradu, Radmila je zime provodila u prestonici pomažući u kuhinji i čitajući knjige koje joj je Božica preporučivala. Tu je upoznala ondašnje političke i kulturne prvake čijem se dolasku, po Dobričinom iskazu, silno radovala.

Izuzetak je bio Milovan Đilas, s kojim se politički prepirala. Nije joj se dopalo što Đilas misli i govori da je Srbija - četnička. "Milka je više mrzela četnike no Nemce", kaže Ćosić, podsećajući da se decembra 1941. godine pukom srećom spasao smrti od četničke kame. Lokalni četnici, na njene oči, odveli su ga iz kuće, zajedno s drugim skojevcima iz sela.

Otac Živojin (1896-1963) želeo je, pak, da sin ostane na seoskom imanju kao školovan poljoprivrednik. Na njegovo insistiranje, Dobrica Ćosić upisao je poljoprivrednu školu u Aleksandrovcu, a nastavio u Bukovu, kod Negotina.

SUTRA: ORGANIZOVANO laganje Zapada