MALI SVETSKI RAT PROTIV SRBIJE: Ćosić je više puta javno rekao da Milošević nije krivac za izbijanje rata i raspad zemlje

Kao i široj javnosti, mladi političar ušao je u "vidno polje" srpske inteligencije posle Osme sednice CK Saveza komunista Srbije (23. i 24. septembra 1987). Iako je za Ćosića taj plenum bio samo "obračun u okviru titoističke ideologije", "sudar u okviru jednog birokratskog klana", nije ostalo neprimećeno da je Milošević bio borbeniji, i da je pobedu izveo gotovo spektakularno, hrabro i odlučno, na otvorenoj sceni i pred televizijskim kamerama. Kod Dobrice Ćosića, i znatnog dela srpske kritičke inteligencije, taj obračun je ostavio privid demokratske borbe.

Posle čuvenog govora u Kosovu Polju (27. aprila 1987), poverenje u Miloševića kao narodnog tribuna naglo je poraslo, pa su mu prišli i kulturni stvaraoci iz redova nekadašnjih disidenata, pre svega književnici. Dobrica Ćosić počeo je da dobija više prostora u medijima, a objavljivanje njegovih knjiga nije nailazilo na teškoće koje su ga pratile za vreme vlasti Ivana Stambolića i njegovog ujaka Petra. Za Petra Stambolića, Ćosić je umeo da kaže kako je, posle kralja Milutina, najduže vladao Srbijom.

POSLE izbora za predsednika Predsedništva Srbije, na kojima je Slobodan Milošević, između četiri kandidata, dobio 80 odsto glasova, Ćosić beleži u svoj dnevnik (15. novembra 1989) kako je Srbija poverovala da će Milošević voditi "srpsku politiku", i izboriti se za ravnopravnost Srbije i Srba u Jugoslaviji. "Dosta joj je (Srbiji) Stambolića, Markovića, Minića, Čkrebića, Ljubičića i ostalih vazala", zapisuje Ćosić.

"Bilo je dovoljno da na političku pozornicu Srbije stupi novi čovek, odlučan i hrabar, pa da poveruje da će biti reformator, da će se odreći titoizma i izboriti se za ravnopravnost srpskog naroda sa ostalim jugoslovenskim nacionalnostima".

TOKOM prvih godina "malog svetskog rata protiv Srbije", i u vreme borbe za objedinjavanje srpske narodnosne energije, Ćosić i Milošević imali su povremene susrete. Pisac je u više navrata javno rekao da Milošević nije krivac za izbijanje rata i raspad Jugoslavije, za šta su ga često optuživali upravo oni koji su - uz podršku inostranih centara moći - izazvali krvavu secesiju.

U intervjuima i izjavama na skupovima, akademik je u nekoliko navrata veoma pozitivno ocenio Miloševićevu ulogu i njega kao ličnost, naglašavajući da ga osmatra "kao hroničar i pisac ovog doba", te da se prema Miloševićevoj politici ne odnosi stranački. Kasnije se tim ocenama često manipulisalo u domaćoj i stranoj javnosti, a najdublji trag ostavio je deo podužeg Ćosićevog intervjua datog Miloradu Vučeliću za "Politiku" od 13. septembra 1991. Taj pasus, koji je povremeno grubo falsifikovan, glasi ovako:

"SMATRAM da posle Nikole Pašića u Prvom svetskom ratu, nijedan političar nije imao teže uslove i veće breme od Slobodana Miloševića. On se hrabro posvetio obnovi srpske države i spasavanju srpskog naroda od novog porobljavanja i uništavanja, a tom se cilju suprotstavljaju mnogi i moćniji neprijatelji i teško premostive prepreke.

Uprkos opštepoznatim nedostacima i promašajima, osobito u personalnoj politici, zakašnjavanjem u demokratizovanju srpskog društva, medijskoj nekomunikativnosti, Slobodan Milošević je, po mom mišljenju, od svih srpskih političara u poslednjih pet decenija najviše uradio za srpski narod. Njegova generalna nacionalna politika, strategija i taktika, smatram da su realističke i dobro usmerene. Ali, Slobodan Milošević je mogao i morao da uradi više nego što je uradio."

IAKO je kasnije u više navrata javno kritikovao stil vladanja Slobodana Miloševića, Ćosić je bio veoma oštar i prema malignitetima dosovske vlasti, koja nije ispunila nijedno važnije obećanje iz gromoglasno najavljivanog "ugovora s narodom". U dnevničkim zapisima i javnim istupanjima, Dobrica Ćosić je jarkim bojama osvetlio jedan od najburnijih i najtragičnijih perioda novije srpske povesti.

Pisac je vrlo brzo spoznao pravo lice Đinđićeve vladavine i razotkrio zablude onih koji su pošli za njim; priznao je da im je i sam u jednom neopreznom trenutku poverovao, ali se posle gorko pokajao. Nije mu bilo teško da se javno postidi što je 5. oktobra 2000. godine, u pola deset uveče, "Glasu Amerike" dao izjavu o tome kako je u Srbiji, bez prolivanja krvi, navodno pobedila demokratska revolucija (kasnije je napisao da je, u stvari, umesto demokratske izvedena "kriminalna revolucija").

O ĐINĐIĆEVOJ energiji Ćosić piše s uvažavanjem, žaleći što se taj dinamizam okrenuo u pogrešnom pravcu: čelnik DOS-a je oko sebe u kabinetu "okupio ljude sumnjive prošlosti", "kadrovski je obogaljio Srbiju, pretvarajući je u multipartijsku, ali partitokratsku državu", "opasno je privatizovao vlast, pretvorio Srbiju u svoju firmu kojom vladaju njegovi ljudi". Tzv. krizni štabovi smenili su, ponegde motkama i prebijanjem, više hiljada direktora fabrika i ustanova najrazličitijih delatnosti, a na njihova mesta instalirali, bez elementarne procedure, svoje podobne aktiviste i rođake, najčešće bez škole i ikakvog iskustva; tako je i za predsednika srpske Vlade uskoro došao aktivista iz Niša bez završenog fakulteta, što se u Srbiji nije dogodilo još od Drugog svetskog rata. Ćosić se posebno osetio poniženim u vreme hapšenja i izručivanja bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije Haškom tribunalu. "Zemlja nesreće je istovremeno i zemlja sramote; ova noć je i noć srpskog poniženja", unosi Ćosić u svoj dnevnik 30. marta 2001. godine, a tri dana kasnije, 2. aprila, beleži i ovaj stav:

NOĆ je, ne mogu da spavam od stida koji su srpskom narodu naneli njegovi državnici i političari. Oni su u srpsku istoriju svojom kratkovidom i kukavičkom politikom upisali jedan od najtežih poraza: hapseći Miloševića po američkom ultimatumu koji je isticao 31. marta, oni su Americi, Evropskoj zajednici, Zapadu, poklonili političku pobedu; oprali su im savest za mali svetski rat protiv Srbije; učinili Miloševića žrtvenim jarcem Zapada; oni su ustašama, Muslimanima i Albancima, srbomrscima i zločincima, dali istorijski dokaz da je Srbija bila agresor u građanskom, međunacionalnom i verskom ratu na tlu Jugoslavije; oni, Koštunica i Đinđić sa svojim trabantima, dali su pravo svim srpskim neprijateljima i natovarili krivicu srpskom narodu za "agresiju" na Hrvatsku, Bosnu i Kosovo. A svet bruji: uhapsili su Miloševića za 50 miliona dolara!

SUTRA: MORALNO RUŠENjE HAŠKOG SUDA