NAJUPORNIJI OD SVOJIH ISPISNIKA: Ne može se biti dobar državnik ako se ne živi u sudbonosnom vremenu

DVE nedelje posle Strugarovog pisma povodom smene s mesta predsednika Jugoslavije, Dobrica Ćosić mu odgovara:

Beograd, 17. jun 1993.
DRAGI brate i prijatelju Vlado,
Od mojih savremenika i bliskih ljudi, Ti jedini imaš moć i razlog, osećanje i jezik da napišeš pismo kakvo si meni napisao. Tvoje pismo treba zaslužiti i odužiti. Skroman ne smem da budem pred Tobom, da te uveravam da Tvoje pismo nisam zaslužio; ako sam ga zaslužio - zasluga je i Tvoja i onih pametnih, čestitih i nespokojnih ljudi koji još uvek hodaju našom nesrećnom zemljom. Ne može, dragi Vlado, biti neko dobar pisac a da ne pripada velikom narodu; ne može neko biti dobar političar i državnik ako ne živi i ne radi u teškom i sudbonosnom vremenu. Nama što govorimo "iz glave cijela naroda", koji hoćemo i ponekad uspevamo u toj ulozi, meru stvorenog i oživotvorenog daje narod i njegov jezik, po mom snažnom uverenju - iskustvo patnje. Obojica imamo tragičnu sreću da smo savremenici naraštaja koji pati: svoje ideale i svoje zablude; svoje nesnalaženje u vremenu zla i osvetu silnih za dostojanstvo, slobodarstvo, nepokornost. Nas dvojica nećemo stići da razumemo i ispričamo svoje živote i živote svojih bližnjih. To će učiniti naši potomci. Ja sam, možda, najuporniji od mojih ispisnika, nastojao da sudelujem u narodnim poslovima.

MNOGO uspeha u tome nisam imao. Uteha mi nije mala: sve što sam činio, činio sam sa dobrim namerama. S takvim namerama pristao sam da budem i predsednik Republike, jedne rđavo i nedomišljeno postavljene i neuspostavljene države. Bio sam na najtežem zadatku - sam. Zato što sam - sam, mogli su tako lako i da me svrgnu ljudi koji više od otadžbine, slobode, pravde i istine - vole vlast; svoju vlast. Njima je vlast užasni porok. Oni su žrtve tog demonskog poroka. Neka se naslađuju u toj muci koja nikog i nikad nije učinila ni spokojnim, ni srećnim.

Budi uveren da su me glupi i zli, za sudbinu naroda ravnodušni ljudi oslobodili moralne i umne odgovornosti koja je bila iznad mojih moći. Vratio sam se svom zanatu, ali nesrećan, zabrinut za sutrašnjicu našeg mučenog i neosvešćenog naroda.
Kada se odmorim od reči, potražiću Te da Te slušam o onome o čemu više od mene znaš i bolje umeš da kažeš.
Prijateljski Te pozdravljam.
Tvoj
Dobrica Ćosić
* * *
POSLE smenjivanja s dužnosti predsednika Republike na način koji je Ćosiću ličio na "klasičan staljinistički puč", njegovi prijatelji i saradnici bili su više uzbuđeni nego on sam. Na jednoj strani, raduju se što će se, obogaćen "iskustvom patnje", pisac vratiti svojim romanima, a na drugoj - zabrinuti su zbog načina izvođenja ovog akta, i obrazloženja koje je dato domaćoj i stranoj javnosti.
Od retkih bliskih ljudi stigla su pisma i telegrami podrške, razumevanja i solidarnosti.

Pismo Vlada Strugara od 2. juna je jedno od najtoplijih.
Na njega je Dobrica Ćosić odgovorio navedenim pismom petnaest dana kasnije.
* * *
NAKON godinu dana i pet i po meseci na adresu Vlade Strugara stiže pismo Dobrice Ćosića:

Beograd, 4. novembar 1994.
DRAGI Vlado,
Mi, Tvoji prijatelji, radosni smo što je naše poštovanje Tvoje ličnosti i Tvog dela, tačnije rečeno, čitavog Tvog života, potvrđeno ovim opštim Akademijinim činom. Imaš razloge da se raduješ što Ti je i ovo priznanje i ova počast zaslužena. Ne znam šta časnom čoveku može biti teže od nezasluženog priznanja. A mi smo već u godinama, a poraženi Istorijom, kada malo šta sem zdravlja i uspeha naše dece i unučadi može da raduje. Ostaje nam ipak da ispunimo svoju ljudsku, građansku i patriotsku dužnost: da mlađima ponudimo neko naše iskustvo i znanje, a otadžbini odanost u moralnoj uspravnosti.
Bratski ti steže ruku i želi zdravlje
Tvoj
Dobrica Ćosić
* * *
POVOD za ovo Dobričino pismo je čestitka povodom izbora Vlada Strugara za člana SANU (van radnog sastava). Izbor je izvršen 27. oktobra 1994. na osnovu predloga koji su, prema odluci Odeljenja istorijskih nauka, napisali akademici Vasilije Đ. Krestić, Milorad Ekmečić i Čedomir Popov. Strugar je pre toga već bio izabran za člana Crnogorske akademije nauka i umjetnosti (1973) i Makedonske akademije nauka i umetnosti (1981). Ćosić čestitku nije pisao samo u svoje ime, već, kako navodi, i u ime bliskih zajedničkih prijatelja, među kojima su istaknuta imena srpske nauke i kulture.
U srpskom narodu produbljuju se raskoli. Srbija i Crna Gora uvode sankcije Republici Srpskoj. Međunarodni posmatrači stižu na Drinu, koja ponovo postaje krvava međa. Klinton je ukinuo zabranu prodaje oružja bosanskim Muslimanima, NATO avijacija sprema bombardovanje srpskih položaja u Republici Srpskoj; traži se samo neposredan povod - ako ga ne bude, medijska mašinerija će ga izmisliti.

DOBRICA Ćosić završava redigovanje prve knjige Vremena vlasti. Rukopis je preobiman, kaže Ćosić, to mu je najveća mana. Posle Božice i Ane, koje su prvi čitaoci, Ćosić šalje rukopis romana Petru Džadžiću i Novici Petkoviću. Ako oni kažu da je roman dobar - biće objavljen na proleće. U suprotnom, autor ga neće ni štampati (knjigu je objavio BIGZ 1996. godine; drugi tom romana objavila je "Prosveta" 2007).

Beogradski "Dosije" objavljuje Strugarovu knjigu Crnogorski sabor srpske sloge. U kraćoj pisanoj poruci Ćosić javlja Strugaru da je sa velikim zanimanjem pročitao knjigu, hvaleći - osim misaone i naučne - i njenu poetsku vrednost. Oduševljen je srećnim spojem naučnog i književnog stila i jezika u Strugarovoj knjizi.

SUTRA: STVARANjE nove nacionalne države