RASRBLJAVANJE CRNE GORE: Dočekali Ćosića s oduševljenjem a on im rekao jednu rečenicu

PISMO u kome Vlado Strugar čestita Dobrici Ćosiću dobijanje Njegoševe nagrade 1990. godine:

Herceg Novi, 8. septembar 1990.
Dragi Dobrica,
Sa sveg srca čestitam Ti Njegoševu nagradu. Tvoja, broje, deseta je po redu, a ja velim: prva je Tvoja pošto nikad veće blizine između visova u politici i filozofiji na kojima su imenilac nagrade i junak dobitka. I nijednom pre, otkako se ova nagrada dodeljuje, da je ličnost dobitnika, delom i znanjem, pozvanija da progovori danas o sudu njegoševskog svemira, i o srpskom rodu među inim narodima.
Ja verujem da ćeš svojim skorašnjim govorom u Cetinju2 predskazati put Srba u budućnost, između mnoštva im neprijatelja, a smerom savremene prosvećenosti u čovečanstvu.
Srećno Ti sve bilo, Dobrica Ćosiću!
Vlado Strugar
* * *
POVOD za pismo je vest, obnarodovana dva dana ranije na Cetinju, da je Njegoševa nagrada pripala Dobrici Ćosiću za triptih romana Vreme zla (Grešnik, Otpadnik, Vernik). U saopštenju žirija u kom su bili Milo Kralj (predsednik), Husein Bašić, Svetozar Petrović, Georgi Stalev, Nikola Kovač, Petar Sarić, Slobodan Kalezić, Čedomir Mirković i Radomir V. Ivanović, kaže se da Ćosić "saopštava u snažnom epskom zamahu i sa izuzetnom sugestivnošću o ljudskim sudbinama i globalnim istorijskim procesima". Ćosić je na glasanju dobio sedam glasova članova žirija, a Slobodan Selenić dva. U konkurenciji su bila 34 pisca sa čitavog jugoslovenskog prostora i više od pedeset knjiga različite žanrovske pripadnosti.
Nešto pre toga, Ćosić je, posle predavanja u Budvi, u intervjuima crnogorskim medijima otvoreno govorio o stanju srpskog naroda, o rasrbljavanju Crne Gore i dubokoj krizi Jugoslavije koju "razlamaju separatizmi"...Prema Ćosićevim rečima, "titoizam je pustio duboke korene u crnogorskom biću; učinio ga je šizofrenim, ambivalentnim, dobrim delom raznjegoševljenim".

UZ POSREDOVANjE Milorada Vučelića, Ćosić se sreo s novim rukovodstvom Crne Gore (Bulatović, Đukanović, Marović). Oni, unosi Ćosić u svoj dnevnik, nisu prihvatili njegovo mišljenje o rasrbljavanju Crne Gore i uverenje da ovde detitoizacija treba da počne odbacivanjem Kominternine ideologije o etničkoj posebnosti Crnogoraca. "Nije im bliska ta ideja. Ćutali su".

Po povratku u Beograd, Ćosić je pričao o tome kako su ga Crnogorci dočekali s oduševljenjem, a ispratili s nedoumicama i razočaranjem. Kako i ne bi kad im je otvoreno rekao da je, "ako izuzmemo stradanja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, u srpskom padu i propadanju najveća žrtva narod Crne Gore".

Na velikoj svečanosti na Cetinju, 28. oktobra 1990, Dobrica Ćosić primio je Njegoševu nagradu i odrekao se novčanog dela nagrade u korist fonda za povratak Njegoševe (izvorne) kapele na Lovćen. (Danas niko ne zna šta je s tim fondom.) U podužoj besedi, Ćosić je izrekao i po koju grku reč... "Oduzimanjem srpske dimenzije Njegošu, ubija se i Njegoš. Tako se raspolućuje crnogorska duša... Samo povratak Njegošu može spasti narod Crne Gore od nove istrage, novih poturica. Biti danas odan Njegošu, znači biti odan Crnoj Gori!"
* * *
Vlado Strugar - Dobrici Ćosiću
Beograd, 21. maj 1992.
Dragi Dobrica,
Pre svega da Te pozdravim s rečju: želim svako dobro Tebi i svima u Tvojoj porodici.
I da te zamolim odmah: ne ljuti se zbog moje, ipak, nametljivosti ovim pismom.
Ali, veruj mi, ne mogu da odolim traganju, mislima, o onom što bi pomoglo da se pre sloma države zaustavi današnje stradanje našeg naroda, Srpstva.
I čim sam čuo (prvo po radio-vesti) da Tebe spominju kao mogućeg predsednika zajedničke države Srbije i Crne Gore, odobrio sam taj progovor i svakom u razgovoru ponovio da bi Ti svojom ličnošću, razborom, duševnošću, znanjem, delom u narodu i kulturi, glasom u svetu kao poznat pisac, odista pomogao Otadžbini.
Ti bi dao tom najvišem položaju u državi odavno nam potrebnu uglednost, dostojnost, visost.
Ti bi bio ne vršilac protokola države nego mislilac strategije, filozofski uznosilac državotvorstva.
I da Ti ne pričam dalje, moj Dobrice, ja te molim, koliko igde mogu, svešću i dušom: pristani da Te Narodna skupština bira za predsednika Jugoslavije ako Ti iskreno i ozbiljno to predlože neki pošteni ljudi.
S najvećom radošću pozdraviću Te kao predsednika Republike Jugoslavije.
Još jedared s pozdravom i osobitim poštovanjem, prijateljski i bratski
Vlado Strugar

* * *

GODINA 1992. počela je u sumornom raspoloženju. Evropska zajednica priznala je Hrvatsku i Sloveniju kao samostalne države, Bugarska - i Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu. Jugoslavija postoji samo na papiru. "Nije više potrebna Evropi, Nemačka je u miru dobila Drugi svetski rat i sada ruši tvorevine svojih ratnih poraza", zapisao je u svoj dnevnik Dobrica Ćosić 17. januara 1992.

Savet bezbednosti UN 30. maja 1992. usvaja odluku o sankcijama, što donosi skoro potpunu izolaciju Srbije i Crne Gore, koje su jedine ostale u Jugoslaviji (27. aprila usvojen je Ustav SRJ, kojim Srbija i Crna Gora proglašavaju kontinuitet sa SFRJ). Istog dana u podne, predsednik Srbije Slobodan Milošević prima na Andrićevom vencu akademike Dobricu Ćosića i Kostu Mihailovića. Razgovaraju o merama koje treba preduzeti da bi se izašlo u susret zahtevima Saveta bezbednosti i Evropske zajednice. Ćosić predlaže da Milošević stavi svoju funkciju republičkoj Skupštini na raspolaganje, i da se srpski i crnogorski glavari dogovore o zajedničkoj strategiji. Prvi predlog nije prihvaćen, drugi pada u povoljnu klimu.

U SLUŽBENOJ vili u Botićevoj ulici, 11. juna po podne, Milošević četiri puna sata ubeđuje Ćosića da prihvati dužnost predsednika novostvorene državne zajednice. Naučna i intelektualna javnost, kao i obični građani, u znatnoj meri podupiru ovaj predlog. Vlado Strugar - zajedno s grupom akademika u kojoj su Ivan Maksimović, Slavko Gavrilović, Nikša Stipčević, Antonije Isaković, Mihailo Marković, Ljubiša Rakić, Miloš Macura, Čedomir Popov i Nikola Čobeljić - traži od Dobrice Ćosića da se primi dužnosti i osigura državno jedinstvo Srbije i Crne Gore.

U oba doma Savezne skupštine, 15. juna 1992, za Ćosićev izbor za prvog predsednika SRJ glasala su 154 poslanika. Njih 14 bilo je protiv. Ćosić je ovaj izbor, u 72. godini, shvatio kao obavljanje patriotske dužnosti. Vlado Strugar uputio je ovakvu čestitku: "Veliki Dobrica, sa svega srca čestitam Ti izbor za predsednika Republike Jugoslavije, s rečju, neka bude Tebi srećno, Tvojoj porodici na radost, našoj otadžbini na spas, istoriji Srpstva u čast. I posebna čestitka za veličanstven govor u Skupštini. Beograd, 16. juna 1992." U čestitki Matije Bećkovića stajalo je: "Sprijateljili smo se kad si bio u nemilosti, pa kad opet budeš, mi ćemo nastaviti".

(Nije dugo čekao.)