TEME KOJE JE NAMETNUO ŽIVOT: Iz dugotrajne prepiske Ćosića i Strugara, iz njenog dijaloškog tona zrači zajedničko osećanje tragizma
DOBRICU Ćosića i Vlada Strugara vežu dugogodišnje prijateljstvo i srodnost u gledanju na stvarne uzroke jugoslovenske krize i puteve budućeg suživota nekadašnjih sastavnica jugoslovenske države.
Foto Iz knjige "Pisma sa dvostrukim dnom"
Posebnu brigu dvojica akademika posvetili su istraživanju zajedničkih korenova srpskog i crnogorskog etniciteta i brizi za očuvanje najvažnijih identitetskih vrednosti, ugroženih rastućom montenegrinskom mržnjom i dukljanskim separatizmima. Za mnoge čitaoce biće neočekivano saznanje da se rasrbljivanje Crne Gore i antisrpska podloga obnove crnogorske državnosti jasnije prepoznaju već od 1988, a pogotovu od 1990. godine, kada počinju da dobijaju dimenzije "glavne političke energije Crne Gore".
Brižni uvidi D. Ćosića i V. Strugara stavljeni su na papir u vreme kad nije bilo dovoljno mogućnosti da različiti glasovi ravnopravno odu u etar. Sagledana sa komunikološkog stanovišta, ova pisma potvrđuju poznatu Klaperovu tvrdnju o delotvornosti komuniciranih poruka (1960) prema kojoj određena korespondencija ima određene efekte na određene ljude u određenim okolnostima.
IZ VIŠEDECENIJSKE prepiske čije izabrane delove premijerno donosimo, osobito iz njenog neprikriveno dijaloškog tona, konotacijske višeznačnosti i načina direktnog obraćanja i oslovljavanja potpisnika, zrači zajedničko osećanje tragizma, ali ne i uzaludnosti borbe Srba i Crnogoraca za opstanak na ovoj balkanskoj vetrometini.
Naučna i dokumentarna vrednost ovih pisama, ove "dvoglasne misli" kojom se efektno razgrću ideološke i druge magle čitavog jednog naraštaja, stoga je često nadmoćna nad književnom.
Ćosić i Strugar očuvali su visoki moralni integritet i sjaj duhovnih uzora i kad su se, igrom sudbine, našli u delimično različitim ulogama; različitim, ali ne i konfrontiranim. Reč je o razlikama koje podupiru mogućnost dijaloga, prijateljskog sučeljavanja u kom niko nije na gubitku. Ove "svetlucave minijature", koje samo povremeno prelaze stranicu-dve teksta, osvetljavaju jugoslovensku tragediju i spolja i iznutra, svedočeći o mogućnostima i ograničenjima intelektualaca koji dele svet zajedničkih značenja i stavljaju interes za istinu iznad drugih interesa.
Često u predelu potpune neizvesnosti, gotovo uvek protiv struje. Ali uvek otvoreno i iskreno. Bez autoapologije i samoopravdavanja. Za razumevanje ove prepiske stoga nije neophodno uključivanje složenijih modela dešifrovanja.
SREĆNA je okolnost da, u turbulentnim vremenima kroz koja su prolazila dvojica korespondenata, i tokom njihovih čestih selidbi sa jedne kućne adrese na drugu i sa jedne društvene osmatračnice na drugu, ova pisma nisu "ispala iz kofera", u stvarnom i simboličkom značenju tih reči.
Neka od tih pisama koja čine ovaj neobični epistolarni memento, odvojena od potpisnika i od konkretnih okolnosti u kojima su napisana, prispela su nam kao poruke iz boce bačene sa broda koji se ozbiljno ljulja.
Prepiska između Vlada Strugara i Dobrice Ćosića začinje se u vreme kad u Jugoslaviji narastaju dezintegracioni procesi i tokovi. Delom zbog unutrašnjih protivurečnosti, a delom zbog razornih pritisaka iz inostranstva, jugoslovenska federacija postaje poprilično disfunkcionalna. Usled "federiranja federacije", ključne poluge počele su redom da otkazuju. Ozbiljno zabrinut za ishod ovih procesa, Vlado Strugar još ne uviđa da jugoslovenska država nema šansi da se održi, te je s najboljim namerama strasno okrenut traženju bolje, održive istorijske alternative; traga za gradivnim elementima obnove jugoslovenske ideje u bitno izmenjenim uslovima.
KAO istoričar koji je znatan deo naučnog i javnog života povetio izučavanju geneze prve jugoslovenske države (kao projekta i kao stvarnosti), Strugar nastoji da aktuelnu krizu sagleda kontekstualno. On ukazuje na klice budućeg razdora ugrađene u sam premijerni projekat; neke od tih klica nastavile su da bujaju u drugoj Jugoslaviji, pored ostalog i zbog nezrelosti elita na vlasti. Navodeći brojne razloge poraza jugoslovenske ideje, Strugar ne gubi sasvim nadu u ishod takvih napora, iako nije do kraja siguran u kvalitetno opredmećenje jugoslovenske ideje u novom geostrateškom ambijentu.
Ono u šta kod Strugara nema dileme ogleda se u zalaganju da se problemi rešavaju demokratskim sredstvima (referendumom ili kojim sličnim oblikom neposrednog izjašnjavanja najširih slojeva društva). Samo takvim putem moglo bi se, eventualno, doći do oblika državnog uređenja nove (treće) Jugoslavije u kojoj bi, kako piše, bilo dobro ne samo Srbima već "obavezno i ljudima svakog roda".
RAZARANjE NACIONALNOG BIĆA
U SVOJOJ besedi u Budvi, Ćosić je oštro govorio o "pravoj razistoriji" kroz koju je prošao srpski narod, kome su poništavani i krivotvoreni motivi i rezultati oslobodilačkih ratova; oduziman mu je srednji vek, skraćena celokupna istorija, a pobede svedene na one tokom povesti socijalističkog pokreta (uprkos tome što su taj pokret tokom istorije kosile staljinističke čistke, izopštavanje neistomišljenika i dvorski pučevi). U nastavku Ćosić je govorio o razaranju crnogorskog nacionalnog bića i raskolima njegoševske svesti.
Crnogorski dnevni list "Pobjeda" preneo je Ćosićevu besedu u velikim izvodima; u celini, ona je objavljena u knjizi D. Ćosića Srpsko pitanje - demokratsko pitanje (Beograd, 1992). Dobrica Ćosić, koga Vlado Strugar oslovljava kao "najvećeg živog Srbina" onog vremena, odgovorio je na ovo pismo dvadesetak dana kasnije.
Ova dugotrajna prepiska započinje 15.juna 1989.godine Strugarevim pismom Dobrici Ćosiću, čiji je najveći deo sačuvan. Prepiska je započeta i vođena s osećanjem dužnosti dvojice "organskih intelektualaca" gramšijevskog tipa da progovore o temama koje je život stavio na dnevni red, i o kojima se ne sme ćutati. Iako je ton Strugarovog pisma prijateljski i prisan - što se posebno vidi iz prvog i završnog pasusa - ono obiluje istorijskim činjenicama i teorijskim stanovištima kojih obično nema u privatnoj prepisci.
PISMU je prethodilo predavanje Dobrice Ćosića održano 9. juna 1989. u Domu kulture u Budvi, pred mnoštvom građana ne samo ove varoši, već i iz drugih primorskih mesta u Crnoj Gori. Inicijator ovog predavanja, koje je nastavljeno Ćosićevim odgovorima na brojna pitanja iz publike, bio je Milorad Vučelić, novinar i javni radnik iz Beograda, inače Ćosićev dugogodišnji prijatelj. Posle dužeg perioda delovanja u "opozicionoj ilegali i poluilegali", ovim javnim skupom je na izvestan način okončan Ćosićev - kako je sam rekao - "dug progon iz javnog života i ograničene građanske slobode i prava".
Pomalo neočekivano, sa njemu svojstvenim smislom za ironiju, Ćosić je na početku budvanskog izlaganja iskazao "zahvalnost Josipu Brozu i njegovim ljudima" što su ga onemogućili da piše po novinama, govori na kongresima, na radiju i televiziji, i što su ga spasli političkih pohvala, državnih nagrada i javnih počasti. "Hvala svima, i mrtvima i živima, koji me proglasiše srpskim nacionalistom, neprijateljem Saveza komunista i samoupravnog socijalizma, i neka im Gospod podari rajsko naselje", rekao je Ćosić tada u Budvi, i nastavio: "Hvala im što mi pomogoše da jasnije vidim ljude i svoje doba, da ne lažem svoje čitaoce, da budem pisac u meri svoje moći, da pred časnim savremenicima ne gledam u zemlju".
SUTRA: SUMNjA U OPSTANAK JUGOSLAVIJE