PREPISKA IZMEĐU DOBRICE ĆOSIĆA I STRUGARA: Jedino nisam pomogao Draži Mihailoviću

Svojim književnim opusom i javnom rečju obeležio je ključne tokove u prelomnim decenijama kulturnog i društvenog razvoja Srbije i Jugoslavije. Rođen je u Velikoj Drenovi (kod Trstenika) 29. decembra 1921, u porodici koja je poreklom iz Hercegovine.

Kršteno ime mu je Dobrosav, ali se od svoje prve knjige, romana "Daleko je sunce" (1951), potpisuje kao Dobrica, po svom hipokoristiku iz rane mladosti. Osim spomenutog, autor je sledećih romana: "Koreni" (1954), "Deobe" (1961), "Bajka" (1966), "Vreme smrti" I-IV (1972-1979), "Grešnik" (1985), "Otpadnik" (1986), "Vernik" (1990), "Vreme vlasti" I-II (1996-2007). Objavio je i više tomova esejističkih, publicističkih i memoarskih tekstova (Akcija, Moć i strepnje, Promene, Stvarno i moguće, Piščevi zapisi, Lična istorija jednog doba, Pisci moga veka, Prijatelji, U tuđem veku, Kosovo, Bosanski rat itd).

OSIM što je kao romansijer često umetao korespondenciju unutar pripovednog toka ("uvođenje glasa spolja"), Dobrica Ćosić je i sam napisao više hiljada pisama, koja tek čekaju da budu sistematizovana i obrađena. U nacrtu izdanja celokupnih dela Dobrice Ćosića, nad kojima bdi dr Ana Vukić, piščeva kći, Ćosićevoj korespondenciji biće posvećen bar jedan obiman tom. Pored privatnih, ličnih, Ćosić je napisao i mnogo javnih, otvorenih pisama.

U njima je ukazivao na otvorene društvene i političke probleme, ili se zauzimao za pomoć i oslobađanje iz zatvora pojedinih pisaca ili javnih radnika koji su imali sporove sa vlašću (od Vojislava Šešelja i Vuka Draškovića, preko Gojka Đoga, do Alije Izetbegovića i Janeza Janše). Kasnije je priznao da je, u svojim procenama o ljudima kojima treba da pomogne često grešio pošto su ga mnogi razočarali. "Jedino nisam pomogao Draži Mihailoviću", rekao je u jednom razgovoru, priznajući da je "loš kadrovik".

ĆOSIĆ je svoja pisma uglavnom potpisivao punim imenom i prezimenom, izuzimajući nekoliko rukom ispisanih poruka Oskaru Daviču, iz vremena njihove bliske saradnje i prijateljstva, koje su potpisane sa "Žale". Zanimljivo je (i još neobjašnjeno) da se Ćosić iz Budimpešte - gde je izveštavao o burnim političkim događajima koje je nazvao "klasičnom revolucijom" - 30. oktobra 1956. Daviču obratio sa "Žole". Devet godina kasnije, 3. oktobra 1965, u pismu poslatom iz Beograda Oskaru Daviču koji se odmarao na Paliću, Ćosić prijatelja oslovljava sa "dragi moj matori bezvezniče"; u pismu Ćosić zamera Daviču što "zaošijano troši i rasipa" književni kapital na ideološke rasprave o funkciji literature i najavljuje raskid prijateljstva, "uz svu svoju ljubav i odanost".

Pojedina pisma Živoradu Stojkoviću, i drugovima iz kluba u Siminoj 9a u Beogradu, Ćosić je parafirao sa "Gedža", što je nadimak ostao iz partizanskih dana (kao čovek koji potiče sa sela i koji je poznavao i voleo srpskog seljaka, Ćosić ovaj nadimak nije doživljavao kao uvredu).

POJEDINA opširnija pisma, u kojima mogu da se prepoznaju tragovi određenih programskih zamisli, Ćosić je slao prekucana na pisaćoj mašini, s obaveznim ćiriličnim svojeručnim potpisom. Takvo je, na primer, njegovo pismo Udruženju književnika Srbije od 1. oktobra 1974, u kojem obrazlaže razloge zbog kojih ne želi da se vrati u članstvo esnafske organizacije srpskih pisaca (pošto, kako navodi, nisu prestali razlozi zbog kojih je istupio iz Udruženja).

"Ako se sećate, ja sam još 1958. javno izrekao uverenje da demokratizacija kulture kao društveni cilj podrazumeva temeljitu izmenu karaktera i smisla svih postojećih, na poznatoj doktrini zasnovanih organizacija intelektualaca i stvaralaca", piše Ćosić, i nastavlja:"Uprošćeno rečeno, sloboda umetničkog i intelektualnog stvaralaštva, po mom uverenju, pretpostavlja i uzrokuje i slobodu staleškog i javno-delatnog organizovanja stvaralaca, naravno, na socijalističkoj i jugoslovenskoj društvenoj osnovi".

PONEKAD je Ćosić potpisivao i suprugu Božicu, kao npr. u pismu Meši i Darki Selimović, poslatom u Sarajevo 23. avgusta 1968. iz vikendice u Grockoj (Crveni breg). Ono se od ostale njegove korespondencije razlikuje po naglašenoj toplini i neposrednosti, a počinje neobičnim i u Ćosićevoj prepisci retkim opisom prirode:

"Večeras stigosmo u naš vinograd da slušamo zrikavce i lađe, da ćutimo pred svetlošću Dunava i zvezda, da se sećamo ljudi i branimo od brige i neizvesnosti..." Zbog krupnih političkih događaja koji su se tog leta zbili (XIV plenum CK SK Srbije na kom je izvršen staljinistički obračun s njim, potom studentske demonstracije, nemiri na Kosovu, upad sovjetskih trupa u Čehoslovačku itd.) Ćosić u pismu napušta lirski ton i nastavlja s opisom neveselih društvenih prilika u zemlji:

"Prosto mi se čini da vazduh bazdi, smrdi od razočaranja, uzdaha, vajkanja. Ideologija se raspada konačno. Nije više reč o slobodi, ni o otadžbini, ni o socijalizmu; reč je o raspadu i umiranju poslednje velike opšteljudske nade... Treba nam ono čega najmanje imamo. Ja sam prinuđen da možda u ovim danima žrtvujem i ono što sam bio spreman po svaku cenu da branim. Pokušavam da se prikupim i ovih dana započnem, posle petomesečnog prekida, rad, odnosno rat".

INTIMAN ton zadržan je i u pismu glumcu Ljubi Tadiću, povodom smrti njegove majke: "Dragi Ljubo, u svetu ovom u kom se zna o čoveku sve sem onog što jedino treba znati, mi smo tri dana potom saznali za smrt tvoje Radmile. Osta siroče, čoveče! Iza tebe nikog više, jeza i daljina. Ako ne znaš šta ti je sve bila, ja znam šta sad nemaš. I ne mogu da te tešim. I ne volim to, jer ne smemo ništa činiti da nam bol koja nas najviše tvori - mine. Plači, moj čoveče, kad god si tužan. Tvoj bol učiniće tvoj život, tvoj dar dubljim, umnijim".

Živeći intenzivno i dugo u stvaralaštvu i u eposi, Dobrica Ćosić ostavio je nezaobilazna svedočanstva o društvu, državi i pojedincima. Imenicu "istorija" uvek je pisao velikim početnim slovom. Ponavljao je kako u Istoriji ne postoji samo jedna istina.

SUTRA: POKOLENjE PORAŽENO OD ISTORIJE