ISTORIJA NEKIH SRPSKIH BOLESTI: Pekiću, komunizam nas je učinio smešnima - revanširajmo mu se, takoreći istom merom i silinom

Nimalo slučajno, Rolan Bart u pismima prepoznaje "znak slobode" a znak je, uči nas semiologija, uvek nekome upućen s očekivanjem da bude "dešifrovan" i protumačen.

Pisma su, dakle, znakovi na putu. Njihova pouzdanost veća je od one koju nalazimo u objavljenim dnevničkim i memoarskim zapisima, koji su nastali s drukčijom namenomi često pate od "naknadne pameti".

Pojedina pisma uverljivo svedoče o iskrenim i toplim prijateljstvima, o blagosti, osetljivosti i zainteresovanosti za probleme drugih, pa i o senzibilitetu za delikatna društvena zbivanja. Da nema sačuvanih pisama, neke važne istine nikad ne bi ugledale svetlo dana. Iz pisama velikih ljudi spoznajemo kako oni neki važan društveni problem, pokatkad vide i predlažu rešenja pre nego što on većini ljudi bude očigledan (npr. Ćosićeve ideje o rešenju kosovskog problema).

Iz buduće upitanosti, dalekovida pisma pobeđuju prolaznost vremena viđenu kao čovekov fatum.

Pisma mogu da odvedu čitaoca u nepoznate svetove i među ljude s kojima nikad nije bio. Ona ne svedoče samo o onome što se zbilo, već ponekad govore i o onome što će se dogoditi.

Najboljim svojim stranicama - posebno kad je prepiska dvosmerna, kao u primeru koji ispunjava ovu knjigu - pisma pisaca, filozofa, istoričara i umetnika najrazličitijih opredeljenja mogu se čitati kao precizni geopolitički seizmograf otkucaja povesnog časovnika.

Na tragu poznatog stiha Ivana V. Lalića o glasovima mrtvih, moglo bi se reći i da pisma mrtvih, ipak, nisu mrtva pisma. Smrt korespondenata, čak, daje dodatnu vrednost simboličkom kapitalu prepiske.

Kad je reč o književnicima, pisma su izvorište pojedinosti bitnih za rekonstrukciju stvaralačkih biografija njihovih autora.

Iz prepiske se bolje razaznaje ne samo kulturni i književni, već i politički ambijent, glavni oslonci, ali i barijere u duhovnoj kulturi. Vide se ključni junaci literarne scene, ali i oni koji se kreću oko njih. Iz pisama koja su iz Beograda stizala B. Pekiću u London, kao i iz onih koja je on odande slao, može se objektivnije zaključivati o političkim previranjima u Srbiji tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Mnoge ideje o demokratizaciji društva slate su iz sedišta UKS u Francuskoj 7, te ih danas nalazimo u tekstovima, besedama i korespondenciji istaknutih srpskih pisaca.

U primarnu građu na osnovu koje će se pisati "istorija nekih srpskih bolesti" tako spada, na primer, pismo Predraga Palavestre Borislavu Pekiću od 8. avgusta 1972. u kome se detaljno objašnjava zašto kasni časopis "Savremenik", čiji je Palavestra bio glavni urednik. Posle niza peripetija, od javnog tužioca je stiglo odobrenje za objavljivanje priče Milovana Đilasa "Gubavac" u julskom broju časopisa, a onda su nastali problemi o kojima Palavestra ovako izveštava Pekića:

- Usred štampanja, iz nekog višeg komiteta, radnička klasa je upozorena na svoja samoupravna prava, pa se dogodilo kao kad su "Tikve" skinute s repertoara: štampari su odlučili da prekinu štampanje dok se ne izbaci ta priča, a kad redakcija nije htela da je izbaci, izbacili su je sami. Sad se protiv "Savremenika", kao i protiv "Praksisa", vodi javna politička hajka, drže se govori itd., u čemu mnogo pomažu i naši mladi književni drugovi, preporučujući se komitetima na svoj način...

 U istom pismu Palavestra strepi nad mogućim problemima oko svoje knjige Posleratna srpska književnost, pouzdano najavljujući da će ona izazvati "nemir duhova i pandura" - što se uistinu i dogodilo (povučena je iz knjižara).

U Pekićevoj korespondenciji, u navedenoj knjizi prepiske, sačuvani su portreti čitave galerije živopisnih likova, od kojih neki imaju dublji trag u književnosti i javnom životu. Zanimljivo je pratiti validnost Pekićevih ocena zbivanja na srpskom duhovnom poprištu - kontekst, kulise i pozadinu scene od koje je bio udaljen više hiljada kilometara.

Za mnoge deluje poput otkrića da su se bliski prijatelji obraćali Pekiću sa "Dragi Duško", što mu je bilo prvobitno ime, pre krštenja. Miodrag Bulatović ga je redovno tako oslovljavao. Više je od pikanterije tekst koji je, na poleđini dopisne karte s likom maršala Tita, Bulatović iz Ljubljane poslao Pekiću u Lovran (Hrvatska) avgusta 1965. godine: "Pekiću, komunizam nas je učinio smešnima - revanširajmo mu se, takoreći istom merom i silinom."

Na dopisnici je, na mestu za ime i adresu primaoca, bilo napisano: "Gospodin Borislav Pekić, književnik i prvoborac, Železničko odmaralište, Lovran."

Na dopisnici poslatoj 1978. iz Slovenije Pekiću u Beograd, adresa je bila ispisana ovako:

"Monsieur. Borisl. Pekić

Književnik graditelj, autor, "Cveća zla" od Balzaka, učitelj Tomasa Mana, i drugih,Beograd, Prote Mateje 20"

Iz Bulatovićevog pera datiraju mnoga znakovita pisma, od kojih kao posebno zanimljivo navodimo ono iz januara 1976, kao odgovor na Kišovu čestitku povodom NIN-ove nagrade za roman Ljudi s četiri prsta (Kiš je tada bio u Bordou, na mestu lektora srpskohrvatskog jezika):

- Danile, bilo je šik dobiti čestitku od tebe. A nadam se da si i ti moju dobio. Pišeš, viđu, da se tamo izgradilo... Pišem tebi, laureatu... koji je prošao kroz sva ova sranja! Odgovori, jebem mu jade... ko da nijesmo zajedno rasli... e ne može sve jedna jatka roditi!"

U epistoli Mladenu Leskovcu od 17. maja 1947, Isidora Sekulić piše: "Ja ne volim autobiografije i ne čitam tuđa pisma. Kao moj otac, bacam nečitana u vatru i pisma pokojnika..." Kao mlad pesnik, poznat po svojim duhovitim eskapadama, Matija Bećković navodno se žalio prijateljima ovim iskazom: "Nema mi pisma od Homera, a mora da mi je pisao..." U dijalektalnoj fazi svog pevanja, Bećković je objavio knjigu Hleba i jezika (1997) koja počinje podužom pesmom "Pismo".

Pažnju privlači i pismo Koče Popovića, povodom smrti Dušana Matića, njegovoj supruzi:

- Lela Duškova, Čitam i čujem, valjane i istinite reči o Dušku. A mislim da znam da je izuzetno najlepše to što je stvorio sebe: onakvog, takvog, jedinstvenog. I svejedno je da li je to samo otkrio u sebi, pa zamahnuo u celo jedno strpljenje, ili je smislio, ili, čak, izmislio. Postao je taj čovek, čudan, uman i nestašan, uvek mirno nemiran, drag: Dušan Matić.

Za nas, njegove prijatelje, ma i suviše retko, sagovornike, taj celi čovek, živi i živahni Duško, ostaje, iznad svega ostalog što je stvorio i dao, neizbrisivo prisutan. Stekao je, bez ikakvog usiljavanja, umenje da otkloni i prevaziđe svaku svoju završenost. Sve ostalo njegovo stvaralaštvo bilo je nužna slučajnost, prirodno i neposredno ostvarivanje čoveka koga je u sebi i sobom postigao, za sebe i za druge, i zato na njegovoj visini...Bgd.16. 9. 1980."