SVET mašte i faktografije

Iako su najčešće pojedinačna, pisma se tiču raznih delova kolektiva zato što poruke iz prepiske nisu jednoznačne, ni jednosmerne. Kao beskonačan niz one teku u oba smera - prema prošlosti i prema budućnosti podjednako.

Od pisama ne žive samo poštari već i razne druge profesije. Kao složen, bogat i atraktivan sociokulturni fenomen, sadržan u iskustvu skoro svakog čoveka novijeg vremena, korespondencija je stoga od značaja za saznanja ne samo istorije, književnosti, filozofije i etike, već i mnogih drugih disciplina i nauka.

Za ljude s književnim darom svako je vreme - epistolarno vreme. Pisma su funkcionalna stvarnosna podloga brojnih knjiga, te zato literatura mnogo duguje epistolografiji.

VELIKI stvaraoci po pravilu poseduju i mnogo od epistolarne energije. Bez obzira na to da li su kao gradivni element uneta u književna i filozofska dela, ili su ostavljena za posthumna proučavanja, njihova pisma, kao "najlepši neposredni dah života" (Gete), sadrže istinosni potencijal koji dodatno osvetljava glavna dela i nudi ugao gledanja koji ne sme da bude zanemaren.

Sprega izmišljenog i dokumentarnog kod veštih majstora obezbeđuje snažne umetničke i psihološke efekte. Epistolarna forma doprinosi da se lakše ostvari socijalna i emotivna karakterizacija likova, da se dublje prodre u intimni svet junaka. U pismima je narativna pozicija korespondenata često jasnija nego, na primer, u prozi, u kojoj se ponekad pripoveda u trećem licu. Kod nekih pisaca, kao što je, npr, D. Kiš, srećemo u istoj priči "Dug" - koja je neka vrsta omaža Andriću, čije je "književno roditeljstvo" isticao s osećanjem istinskog dužnika - funkcionalan prelazak s trećeg lica na prvo, i s prvog na treće.

NOVIJE naratološke teorije insistiraju na strogoj razlici između naratora i onog koji piše priču. Narator povremeno ustupa reč akteru, što se vidi i u razlici između piščevog stila i onog koji pripada akteru. A u nekim knjigama - recimo u romanu Braća Karamazovi F. Dostojevskog - priču ne vodi jedan narator, već se oglašava više lica (tzv. pripovedanje s mnogolikom perspektivom), čije iskustvo stalno baca drukčije svetlo na događaje o kojima se govori. Više različitih glasova donosi veći broj tačaka gledišta, a obezbeđuje i morfološku, strukturnu, čak i vizuelnu raznovrsnost. Tačke gledišta jesu i sredstvo organizovanja narativnog teksta. Izbor "subjekata iskaza" određuje i tačku gledanja na ljude i događaje, pa i na uverljivost tog viđenja.

U prepisci, između pošiljaoca i primaoca nema medijatora koji u drugim žanrovima katkad pospešuju, a nekad ometaju normalnu komunikaciju. U njoj je preciznije određen egzistencijalni status naratora, pa je i njegova tačka gledišta stabilnija. Hronološke veze jasnije su odvojene od ostalih logičkih veza, a akteri su bolje povezani s radnjom, vremenom i mestom njenog odvijanja. Sižejni i psihološki dinamizam ostvaruje se konfrontiranjem najmanje dveju tačaka gledišta (pošiljaoca i primaoca), a tamo gde je više korespondenata, susrećemo pravo epistolarno višeglasje.

U KNjIŽEVNOJ korespondenciji imamo jasno personalizovane naratore, te kod čitalaca pisama i posle više godina i decenija nema dileme oko toga čija se vizija stvarnosti prati. U modernoj prozi teško je reći da svaki čitalac čita isti tekst, ili da ga čita na isti način. Ponegde je čitalac - kao kod M. Pavića, u romanu Hazarski rečnik, ili u zbirci Gvozdena zavesa, u kojoj je i jedna priča napisana u formi pisma - pozvan da izabere verziju kraja priče; u nekim signalističkim delima (grupa neoavangardnih stvaralaca okupljenih oko M. Todorovića) čitalac može da dopiše ili sasvim izmeni tok pripovedanja, funkciju i imena junaka, pa i redosled njihovog pojavljivanja.

Svetu mašte i književnom svetu, naoko bez granica (koji se takođe suočava s brojnim ograničenjima), u pismima se suprotstavljaju faktografija i verodostojnost. Literatura tako postaje naglašeno (skoro empirijski) dokumentarna, uveravajući čitaoca da su predstavljeni ljudi i zbivanja istiniti, a ne samo verovatni. Istinitost i nenarušivost pisama ponekad se osigurava potpisom i stavljanjem ličnog pečata (na pismo i na koverti).

U PREPISCI s bliskim ljudima, relativno bezbedan od cenzure, pisac se iskreno poverava i ispoveda u prvom licu jednine, bez lukavstva, kalkulisanja i glagolskih oblika koji su legitimni u drugim vidovima književnog stvaranja. U korespondenciji vreme teče drukčije nego u romanima ili pričama. Zato je u pismima DA gotovo uvek DA, a NE je NE! Za razliku od romansijera, pisac pisama ne može da izmisli događaj koji mu treba, niti da, kao pesnici, upotrebom metafora pomeri težište s jedne ideje na drugu.

Mnoga pisma stoga se mogu čitati kao beg iz izmaštane u realnu, konkretnu stvarnost; kao uranjanje u stvarni svet, koji nije uvek najbolji od svih svetova. Tragom pisama može se dospeti u samo srce nekadašnjih događaja.

PREPISKA stoga spada u značajan istorijski i književnoteorijski izvor. U njoj se nahode iskazi koji mogu da potvrde, da prošire, da revidiraju ali i da poreknu dotadašnja poetička opredeljenja i sudove o piscima. U svakom slučaju, pisma pisaca - iako nose neskrivene znakove subjektivnosti - nisu samo deo ličnog memorijskog kapitala već često sadrže univerzalne literarne i humanističke poruke i ideje.

Neprerušena istinitost stvarnih pisama - čak i kad su upućena fiktivnoj ličnosti, ili pokojniku - potiče, pored ostalog, i otuda što potpisnik najčešće i ne pomišlja na to da će posle pola veka ili nakon dva stoleća neko tumačiti u osami napisano pismo i nastojati da ga objasni onima kojima ono nije ni bilo namenjeno.

Osim za poštanski sistem, pisma su bitna i za književnost i kulturu jedne zemlje. U njima se nalaze važna svedočanstva o krupnim istorijskim događajima; relativno bezbedan od cenzure, autor pisma se iskreno poverava i ispoveda u prvom licu jednine, bez lukavstva i kalkulisanja koji su legitimni u nekim drugim vidovima tzv. nefikcijske književnosti (dnevnici, memoari, autobiografije, i sl.). U mnogim pismima događaji se interpretiraju neprerušivo istinito, i otvoreno do dna. Kad ih pišu književnici, pisma poseduju obilje estetske energije, čime se te epistole pomeraju sa margine ka središnjem delu žanrovske podele literature.

SUTRA: BIOGRAFIJE SU KAO ŠKOLjKE