Kako su iz NDH spašene mošti srpskih svetitelja kneza Lazara, cara Uroša i despota Stefana Štiljanovića

Klupko je počelo da se odmotava. O Grujićevom delu pisao je i akademik Vasilije Krestić, na njegova stradanja podsećao je i dr Slobodan Mileusnić. No, sve su to bile kapi kiše u pustinji zaborava.

Zarđalu mašineriju srpskog pamćenja su pokrenuli tek tekstovi o profesoru Grujiću u "Novostima", na koje su čitaoci burno reagovali. Plemenitog posla pravnog zastupnika zahteva za rehabilitaciju velikana 2012. se prihvatio Vladimir Davidović, dugogodišnji sekretar SANU, tada pomoćnik ministra pravde. Počela je potraga za presudom i svedočanstvima o životu akademika Grujića. Bio je to mukotrpan posao, a većina vrata na koja su istraživači kucali ostala su zatvorena. Kao da je postojala zavera ćutanja o profesoru Grujiću.

IAKO je ogromnu ličnu dokumentaciju i biblioteku zaveštao Muzeju SPC, uprava te institucije nije dozvoljavala uvid u nju. Ni državni arhivi nisu više pružali.

Informacije o Grujićevom delu i životu sačuvali su malobrojni istraživači koji su znanja pabirčili takmičeći se sa tajnim službama koje su "prečišćavale" arhive i kradljivcima kulturnog blaga.

- Dokumenti o Grujiću su namerno razbacani i zatureni u najmanje pet arhiva - govorio je prof. dr Veljko Đurić. - On i njegovo delo bili su izuzetno značajni za srpsku kulturu, što je komunistički režim smatrao opasnim i zato ga je izbrisao iz pamćenja. Ljudi koji su mu sudili zatim su uklonili svoje tragove iz dokumenata.

SREĆOM, upravnik Muzeja SPC iz devedesetih, pokojni dr Slobodan Mileusnić proučavao je Grujićevu zaostavštinu i ostavio dragocene podatke.

Porodica Grujić je rodom iz Pakraca. Učitelj Miloš Grujić službovao je u Zemunu kad mu se 29. juna 1878. rodio sin Radoslav. U graničnom austougarskom gradiću Radoslav je završio osnovnu školu i realku, a zatim je upisao Karlovačku bogosloviju koju je završio 1899. godine. Iste godine rukopoložen je za sveštenika i oženio se.

- Grujić je postavljen za parohijskog pomoćnika pri crkvi Svete Trojice u Zemunu gde je starešina bio učeni prota Dimitrije Ruvarac - zabeležio je dr Slobodan Mileusnić. - Kada je prota Ruvarac postavljen za upravnika patrijaršijskog arhiva zamenjivao ga je mladi sveštenik Grujić.

SA SUPRUGOM Milicom on je iz Zemuna otišao 1904. u Bjelovar gde je do 1914. bio katiheta u Velikoj gimnaziji. Ona je imala dva odeljenja: jedno za katolike, a drugo za pravoslavne Srbe, Jevreje i devojčice, u kome je predavao Grujić. Umesto da ga obeshrabri, ta diskriminacija ga je podstakla da pokaže raskoš uma. Grujić je aktivno učestvovao u kulturnim aktivnostima širom Slavonije i prikupljao svedočanstva iz bogate prošlosti Srba na tim prostorima.

- Uvek je bio zabrinut za sudbinu naroda, ali ne samo u nauci - sećao se akademik Vojislav Đurić svog dobrotvora. - Lično se zalagao za zbrinjavanje siromašne srpske dece. Tako je doveo u svoju kuću 12-godišnju devojčicu iz bilogorskog sela Cremušina. Bila je to moja majka. Ona je rasla u kući Grujića gde je učila domaćinske poslove, kuvanje, šivenje, ponašanje. Uz njihovu pomoć se i udala, delila je sudbinu s njihovom porodicom. Kad je u vreme Prvog svetskog rata bio uhapšen, posećivala ga je u zatvoru.

PROFESOR Grujić bio je čovek neverovatne energije. Paralelno s radom u prosveti studirao je prava u Beču gde je diplomirao 1908. godine sa državnim ispitom iz rimskog, kanonskog i slovenskog prava. Filozofske nauke studirao je u Zagrebu, gde je diplomirao 1911. godine. U tom periodu objavljuje i 69 naučnih radova među kojima se ističe "Apologija srpskog naroda u Hrvatskoj i Slavoniji i njegovih glavnih obeležja".

Ovo kapitalno delo napisao je 1909. godine za samo tri meseca, kao odgovor austrougarskom državnom tužiocu na optužnicu u montiranom protiv 53 ugledna Srbina u "Veleizdajničkom procesu". Ta optužba postala je ideološka podloga za sva kasnije etnička čišćenja Srba zapadno od Save, Dunava i Drine.

- Uoči aneksije, austrougarski ministar inostranih poslova Erental, naložio je hrvatskom banu Rauhu da prikuplja podatke o Srbima "veleizdajnicima" protiv kojih je u pogodnom trenutku trebalo pokrenuti sudsku parnicu - navodi akademik Vasilije Krestić. - Hapšenja Srba započela su u avgustu 1908. a osumnjičeni "srpski agitatori" su vezani lancima sprovođeni u Zagreb. Taj lov na veleizdajnike stvorio je mučnu atmosferu i silno uznemirio srpsko stanovništvo.

UZNEMIRENOST je pojačala naredba bana Rauha o zabrani ćirilice u javnoj upotrebi, uprkos carskom zakonu po kome je upotreba srpskog pisma bila legalna. Istovremeno su paravojne jedinice Josipa Franka, lidera Čiste stranke prava i tvorca ustaške ideologije, počele s fizičkim napadima na srpske poslanike u Saboru i narodne prvake.

- Hrvatski ban Rauh, da Srba nije bilo 700.000, najradije bi ih sve pobio. Kako je taj broj bio pozamašan, Rauh je izjavio da je to nemoguće učiniti - zabeležio je hrvatski političar Ivo Kršnjavi, savremenik događaja.

"Obtužnica" koju je napisao Akurti, tužilac u veleizdajničkom procesu, štampana je i deljena u hiljadama primeraka da bi se podstakla srbofobija. U ovoj optužnici se tvrdilo da "sav narod grčko-istočne vjere u kraljevinama Hrvatskoj i Slavoniji nije na to područje došao iz Srbije i nije srbskog porijekla, već je taj narod autohtoni hrvatski živalj od pamtivijeka, od kad je primio kršćanstvo. U kompaktnoj masi grčko-istočne vjere u dobrom dijelu porekla romanskog, po narodnu vlaškog".

- Ustanovljeno je poviješću da se dobar dio naroda te vjere uselio iz Bosne u kojoj je od vajkada najčistiji hrvatski elemanat bez srpske natrune - grmeo je tužilac Akurti.

U ATMOSFERI agresivne antisrpske histerije na scenu je hrabro stupio Radoslav M. Grujić i knjigom "Apologija srpskoga naroda" doveo optužnicu do potpunog debakla. Da bi se bruka makar malo izgledila, lično je car Franc Jozef prekinuo proces i abolirao uhapšene Srbe.

- Bio je to svojevrsni teško ponovljiv podvig - kaže akademik Krestić. - On je bio utoliko veći što je Grujić za tako kratko vreme napisao obimnu istraživačku studiju trajne naučne vrednosti koja se može uvrstiti u klasična dela naše istoriografije.

Grujiću je rušenje veleizdajničke optužnice donelo slavu među Srbima i Hrvatima koji su bili zagovornici slovenske koalicije, ali ga je učinilo omraženim kod hrvatskih šovinista i Srba austrofila. U očima austrougarskih vlasti on postaje opasan čovek i zato ga hapse čim je je počeo Prvi svetski rat pod optužbom za veleizdaju.

Posle godinu dana u tamnici interniraju ga u kućni pritvor. Krajem rata vraća se u Bjelovar, a 1919. dolazi u Beograd gde je postavljen za profesora u Drugoj gimnaziji, a potom za profesora crkveno-narodne istorije u Bogosloviji Sveti Sava.

SUTRA: PROSVETNA MISIJA NA JUGU