TAJNE SLUŽBE ŽENE MILANA: Kako je brak sa Natalijom uticao na Srbiju i doveo do abdiciranja kralja

Kao mlad knez, Milan je ženidbenim stopama svog oca kneževića Miloša (sina Jevremovog) išao u Kneževinu Moldaviju. Sklapa 25. jula 1875. brak sa Natalijom Petrovnom Keško, rođenom 1859. u Firenci, čiji je otac Petar Keško bio bojar, ruski plemić, a mati Pulkerija Sturca, moldavska princeza. Natalija je bila u krvnom srodstvu sa vladarskim porodicama u Evropi, pre svega sa Balšićima, čiji rođak je bio i njen muž Milan (!) preko svoje babe po majci Esmeralde Katardži rođene Balšić-Balša, zatim u srodstvu sa ruskom carskom porodicom Romanov. Rođaci Balšića i sada su neki evropski monarsi, njihove supruge i članovi pobočnih linija.

I Milan i Natalija su, po istorijskim dokazima, bili plemićke krvi. Nije im samo to obostrano poreklo predodredilo brak. Na isti način, kao braku i razvodu njihovih vladarskih prethodnika kneza Mihaila i kneginje Julije (Hunjadi), bračnoj zajednici Milana i Natalije, razvodu, naposletku progonu oboje njih iz Srbije "kumovala" je visoka politika, utanačena u tajnim srpskim i krugovima velesila. Ne svih.

S VREMENOM, evropska i srpska javnost bave se svađama Milana i Natalije, rasplamsanim dotle da ih srpski dvor više nije ni krio! Sasvim opravdano se naslućivalo da će iz tih svađa, ne samo običnih bračnih, već i oko kursa državne politike, po Srbiju nastupiti neko sudbonosno, zlosrećno vreme. Kao što je nažalost i nastupilo...

Uzrok nepomirljivih razmirica nisu bila samo Milanova bračna neverstva, njegova rastrošnost, mondenski život, basnoslovni gubici kockanjem po Evropi, ulaganja hrpa deviza u sumnjive nekretnine i pokretna imanja... Zato ga mnogi istraživači u Evropi i Srbiji kvalifikuju kao - raspikuću! Bez obzira i na njegove velike zasluge za Srbiju, pre svega u stvaranju moderne vojske, i to ličnim a ne samo državnim novcem.

O MILANOVIM mrljama pisala je evropska i srpska štampa. Razmirice vladarskog para prate tajne družbe i službe sila, preko ljudi bliskih dvoru produbljuju nesporazume i svađe Milana i Natalije, dok službe protivničkih sila pokušavaju da ih stišaju, a kraljevski par naizgled izmire. Suština suprotnih interesa tajnih krugova je u tome što Milan vodi politiku Beča više nego svoju vladarsku, do svog zaokreta ka politici Britanije. Natalija je važila kao vladarka sklona Rusiji, od koje je, uostalom, vodila očinsko poreklo.

Kao knez, Milan je 1881. na Vidovdan sa Austrijom potpisao tajnu konvenciju. Podređenost Srbije "K und K" monarhiji tom konvencijom, koju je isposlovala bečka tajna diplomatija, bio je: bez odobrenja Austrije Srbija ne sme da sklopi nijedan ugovor sa drugom državom, bezuslovno se odriče i svake akcije, koja bi štetila austrijskoj "upravi" nad Bosnom i Hercegovinom (onda i aneksiji BiH). Rok konvencije bio je deset godina, do 1891. da bi je Milan, kao kralj, na nagovor austrijskih tajnih emisara produžio do 1895!

PRONICLjIVI Slobodni zidari i tajne diplomatije drugih sila, brzo su doznali za tu konvenciju, koja nije odgovarala nijednoj od njih, osim paradoksalno (!) Turskoj, bez obzira na njen gubitak BiH u korist Austrije. Zauzvrat, Beč Porti tajno garantuje da će Srbiju držati pod kontrolom i u njenim eventualnim namerama protiv Turske.

Kao i tokom borbi protiv srpsko-mađarskog zbližavanja naspram Austrije u doba kneza Mihaila, i u vladavini kralja Milana duga ruka tajnih službi i družbi izaziva pukotine. Nepremostive dotle, da sledi razvod Natalije i Milana, abdikacija Milana u korist njihovog maloletnog sina kralja Aleksandra, najposle pojedinačni izgon i Milana i Natalije iz Srbije. Njihov razvod bio je "razlaz od stola i postelje". Zvanično se nikad "nije desio"!

KAD je 6. marta 1882. Milan krunisan za kralja, prvi mu čestita Franc Jozef, car Austrije i kralj Ugarske, Bohemije (današnje Češke) te državno odvojenih austrijskih oblasti Slavonije, Dalmacije i Hrvatske... Ceremonijalni običaj u toj čestitki je sporedan, političari drugih sila u njoj s pravom vide potvrdu Milanove proaustrijske politike. Međutim, Milan se docnije okreće tajnoj diplomatiji Britanije, vešto sprovodeći njene interese.

Ni od krunisanja Milana u političkom životu Srbije nije bilo mira. Tri partije vode bespoštednu borbu: Naprednjačka kao "Milanova" stranka, Liberalna koju vodi diplomata i mason Jovan Ristić i Radikalna Nikole Pašića. Celo to opasno zamešateljstvo na koncu se svelo na borbu Pašića i kralja Milana. Pašić uprkos suprotnim tvrdnjama nije bio mason, ali je sarađivao sa stranim masonima, nesklonim Milanu. Pašićevci u javnom mnjenju raspiruju netrpeljivost prema kralju, i kralj počinje da se plaši naroda! Zato, što je to bio - naoružani narod, jer Srbija tada još nije imala redovnu vojsku. Vlastitog naoružanog naroda boji se svaka vlast, ako ga uticajni protivnici okreću protiv nje. Zato je Milan angažovao stručnjake za stvaranje redovne vojske i naredio da se od naroda oduzima oružje.

PAŠIĆEVIM pristalicama to je bio novi povod da sve nezadovoljniji narod usmeravaju protiv kralja. Zato je 1883. izbila Timočka buna, koju je, tada već redovna kraljevska vojska, ugušila u krvi. Po njenom gušenju, Pašić beži u Bugarsku, sa kojom je odavno tajno sarađivao, i iz nje počinje nove tajne političke i vojnostrateške intrige protiv Milana. Postoje dva tumačenja o tom Pašićevom bekstvu: po prvoj grupi autora "njegovo progonstvo naredio je lično Milan", a po drugoj "Pašić je emigrirao ne čekajući takvo moguće kraljevo naređenje, i čekao pravi trenutak za svoj konačnim cilj, obaranju krune Obrenovića". Kruna se uglavnom skida sa glavom! Kralj Milan je jedan od retkih dekrunisanih vladara, koji je izbegao takvu sudbinu.

Neizvesno je koliko je taj Pašićev tajni prekogranični rad bio uvod u bugarsko-srpski rat 1885. koji je završen porazom Srbije i mirom potpisanim u Bukureštu?! Ipak, Pašić ni uz pomoć Bugara, radikala u Srbiji i dela naroda čiji su bunt oni potpalili, nije uspeo da tad sruši kralja.

U RAZREŠENjU državnog fijaska, Milanu tajnim vezama pomaže grof Rudolf Kevenhiler, austrijski ambasador u Bugarskoj! Protiv Pašića. Kevenhiler je bio mason, to dokazuju merodavni spisi, a njegova pomoć "bratu" Milanu, uz dozvolu vlade u Beču, najviše se odigrala u posredovanju pri sklapanju sporazuma u Bukureštu, spasonosnog za Srbiju.

Na Milana je, po parafiranju tog mira, u samom dvoru pokušan onaj poznati, neobičan atentat - pretesterisanjem drvene građe u kupatilu, a od pogibije na taj način, ili težih povreda, spasili su ga gardisti. Opasni sukobi kralja i Pašića su nastavljeni. Novim jačanjem radikala jačaju i pozicije rusofila. Vlada u Beču namerno okleva da utiče na smirivanje stanja u Srbiji, koje je pretilo građanskim ratom. Godinu kasnije, izglasan je novi Ustav Srbije, zvan radikalski. U sve rizičnijoj bezbednosnoj situaciji, kralj Milan 6. marta 1889. obznanjuje - abdikaciju! U korist svog tada maloletnog sina Aleksandra i Namesništva.

SUTRA: Pašić proteruje kraljicu