KULTNA KNJIŽARA NA ŠTRAFTI: Geca je prvi uveo akvizitere, putujuće prodavce, zatim prodaju knjiga na rate i katalošku prodaju

Ostalo je sećanje da je Branislav Nušić kod Gece imao poseban sto za kojim je napisao neke svoje članke i satirična dela pod pseudonimom Ben Akiba. Geca je mnogima pre izlaska knjige davao veoma pristojne akontacije da bi ih motivisao da je brzo završe, nekima čak i više puta za jednu istu knjigu.

Tako najveći Gecin biograf i poznati knjižar Velimir Starčević koji je radni vek proveo u "Prosvetinoj" (Gecinoj) knjižari u Knez Mihailovoj ulici, piše kako je Kon predratnom pesniku Dragoljubu Filipoviću "ko zna koliko puta" dao po deset hiljada dinara kao honorar za knjigu Kosovski božuri koju tek treba da napiše. Tada je to bilo "kao pet boljih činovničkih plata". Filipović je navodno uvek ostajao bez novca, pošto ga je brzo trošio na kocku i kafane. Danas o tolikom honoraru za jednu knjigu koja još nije ni napisana mogu da sanjaju i veliki pisci.

MEĐUTIM, bilo je i pisaca, i to veoma priznatih, koji su više puta molili Gecu da im plati honorar za izdatu knjigu, kao i onih koji su se žalili da su im honorari veoma mali. Tako je tada manje poznati Stanislav Vinaver, Gecu uporno molio da mu isplati honorar za knjigu putopisa, a 1937. godine mu piše: "Već čitavu jednu deceniju obećavate mi obračun za moju knjigu Goč gori. Za Vas je ta suma neznatna, za mene ne... Čoveka mora da naljuti to stalno Vaše obećavanje i neispunjavanje obećanja".

Ta polemika između izdavača i pisaca bila je naročito izražena nekoliko godina pred Drugi svetski rat. Pisci su uglavnom bili nezadovoljni isplaćenim apanažama, tretmanom i slabom marketinškom promocijom, a izdavači su njih optuživali da stvaraju lošu literaturu koja ne nailazi na prijem kod čitalaca. Poziciju pisaca naročito su zastupala dva velika imena srpske literature, Veljko Petrović i Stanoje Stanojević, optužujući izdavače za naklonjenost stranim piscima i zanemarivanje domaćih autora. Geca Kon je u toj polemici držao neku srednju pomirljivu stranu, ali je ipak smatrao da izdavač iz ekonomskih razloga ima pravo da proceni šta će da izdaje i reklamira.

NIJE poznato zašto je Geca kao uspešan i veoma bogat izdavač izbegavao da plaća neke autore ili im plaća manje nego što su očekivali. Možda baš zato što njihove knjige nisu bile prodavane kako se očekivalo, pa na njima nije imao zaradu, ili su posredi bili neki drugi razlozi, lični interesi i nesporatumi. Možda je tu polemiku najbolje objasnio pesnik Vojislav J. Ilić. On u julu 1935. piše Geci Konu da potpuno razume to što on "neće da plaća ono što narod neće da kupuje" i šalje mu stihove pesme "Kriza knjige":

"Pa nek Vam bude! Srećan vam trud, Pišite svako kako ko ume!

Al' man'te narod! Nije on lud Da plaća ono što ne razume".

Bez sumnje, Geca je bio i ostao najveći srpski izdavač. Imao je posebnu energiju, radio je po ceo dan. Prvi je uveo akvizitere tj. putujće prodavce, zatim prodaju knjiga na rate i katalošku prodaju. Objavljivao je oglase svog izdavačkog opusa na celim stranama Politike i Pravde i bio jedan od najvećih oglašivača toga doba.

DONEO je pravilnik po kojem se ponašao svaki zaposleni, a bilo ih je do 40, ne računajući trgovačke putnike, odnosno akvizitere i povremene saradnike. Geca Kon je u vreme kada nije bilo agresivnog marketinga i velikih sajmova knjiga, knjige približio običnim ljudima i dao nemerljiv doprinos podizanju opšte svesti i kulture srpskog naroda. Štamparije sa kojima je sarađivao nisu morale da brinu hoće li imati posla, narudžbine od Gece su stizale skoro svakodnevno. Neke su imale siguran posao za par godina unapred, kao što je bio slučaj sa štamparijom Gecinog prijatelja Pavla Gregorića koja se nalazila u ulici Knjeginje Zorke 21 (danas Venizelosova).

Važna godina u razvoju Gecine firme je 1934. kada kupuje kuću u Knez Mihailovoj 12. od trgovca Koste Nikolića, formira akcionarsko društvo i objedinjuje knjižare iz Dobračine br. 24 i 30. Za poslovođu imenuje zeta Franju Baha, takođe izdavača, koji postaje akcionar zajedno sa ostalim članovima Gecine porodice.

SVE do rata to je bilo najveće izdavačko preduzeće sa najsnabdevenijom knjižarom strane literature, udžbenika i priručnika za osnovne, srednje škole i fakultete. Početkom školske godine u knjižari su se stvarale gužve slične onima na rasprodaji modne odeće. U delu zgrade ka Čika Ljubinoj ulici, nalazila se velika prodavnica laboratorijskog pribora i instrumenata za bolnice i domove zdravlja, čime se inače, od početka karijere bavio Gecin zet Franjo Bah. Drugi deo zgrade Geca je izdavao za stanovanje i butike modne odeće.

"Stvoreno je veliko preduzeće, koje će ako bog da trajati i posle prestanka moga zemaljskog života", napisao je Geca u predgovoru za svoj Katalog, na Vaskrs 1935. godine. Ove Gecine reči su se delimično ostvarile. Dolaskom komunista preduzeće je konfiskovano i pretvoreno u državnu izdavačku kuću "Prosveta". Ona je prisvojila sva zatečena dela, poslovni prostor i bogatu tradiciju pa je tako postala pravni sledbenik Gecine kompanije. Odmah posle oslobođenja prvi direktor "Prosvete", predratni komunista Čedomir Minderović, seo je u radni kabinet Gecine porodične kuće u Dobračinoj br. 30, koja je pripojena "Prosveti".

ZANIMLjIVO je da je prvo "Prosvetino" izdanje bila Na Drini ćuprija Ive Andrića, objavljena marta 1945. godine, za koju će pisac 16 godina kasnije dobiti Nobelovu nagradu.

Posle ovog Minderovićevog izdavačkog poduhvata, usledio je višegodišnji period "Prosvetine" socrealističke literature, ali i veoma uspešnih izdanja.