Srbi u Prizrenu žive kao sužnji

Koliko su Srbi bili obespravljeni vidi se iz njegovog pisma mitropolitu Mihailu po povratku u Prizren. On piše: "U vaskolikom našem vilajetu nema nijedne crkve koja dosad nije poarana, a neke i više puta. Srbske devojke se na silu odvode i turče, srbski učitelji po bugarskim intrigama proteruju se, krađe i ubistva na sve strane... A mi ovde živimo kao sužnji, jer nikuda iz Prizrena ni jednog časa daleko niko izaći ne sme. Od kako nam je Izmail paša kao valija došao, više od 300 duša samo u našoj okolini što je poubijano".

Uspeo je da Prizrensku bogosloviju završi kako je planirao, do jeseni 1871, da bi primila prve studente na startu nove školske godine. Počela je da radi u oktobru 1871. godine kao "Prizrenska bogoslovsko učiteljska škola".

SIMA se prethodno angažovao oko usvajanja nastavnog plana i programa, po ugledu na Karlovačku bogosloviju i obezbedio nastavni kadar i novac za plate. Nastavni plan sadržao je precizne odredbe o ciljevima, zadacima i pravilima nastave, sa tačnim iznosom zarada za nastavno osoblje. Bogoslovija je trajala tri godine, prve dve su bile opšteg karaktera a treća je bila stručna sa izučavanjem predmeta iz veronauke i istorije.

Imala je upravitelja, odnosno rektora, koji je ujedno i predavao određene predmete, kao i još dva nastavnika. Svi su imali obezbeđen stan, hranu, školskog lekara i poslužitelje, a studenti su stanovali u školskom internatu. Sima Igumanov je snosio i sve troškove tekućeg poslovanja. Prethodnih nekoliko godina, na otkup zemljišta za izgradnju Bogoslovije potršio je oko 12.000 ćesarskih dukata, ne računajući novac koji je platio lokalnim turskim vlastima.

PRVI rektor Bogoslovije, na predlog mitropolita Mihaila bio je arhimandrit Sava Dečanac, diplomac kijevske Duhovne akademije. Bogoslovija je bila prvi srpski prosvetno-obrazovni centar u Staroj Srbiji.

Dragocenu pomoć Sima Igumanov, kao ruski državljanin, imao je u podršci ruskog konzula u Prizrenu Ivana Stepanoviča Jastrebova, koji je u ovom gradu sa manjim prekidima proveo skoro deceniju i po, do 1886. godine i odlaska u Solun na novu dužnost. Autoritet diplomate moćne Rusije iskoristio je više puta kada je trebalo zaštititi Bogosloviju od upada lokalnih odmetnika i albanskih terorista, nekada i "sa revolverom u ruci".

Jastrebov je lično sprečio jedan pokušaj turskih vlasti da zatvore Bogosloviju zbog navodnih knjiga koje nisu bile odobrene u nastavi.

KOSTA Hristić u "Zapisima starog Beograđanina" piše: "Samo blagodareći njemu, mogla se Prizrenska bogoslovija Sime Igumanova osnovati, održati i razvijati... Za vreme svog službovanja u Prizrenu Jastrebov je bio pouzdan i energičan zaštitnik našeg naroda od arnautskog nasilja i turskog bezakonja. Jastrebov ga je branio s pravim požrtvovanjem, često puta s najvećom ličnom opasnošću od osvete turske i arnautske".

I kada je zbog interesa službe, u vreme Hercegovačkog ustanka 1875. godine morao da boravi u Mostaru i Dubrovniku, Jastrebov je s pažnjom pratio sva dešavanja u Prizrenu i Staroj Srbiji preko ruskog konzulata u Skadru. Isto je činio i kada je zamenjivao ruskog konzula u Janjini 1879-1881. godine. Za svoj rad dobio je najviša priznanja kraljevina Srbije i Crne Gore.

Prva opasnost za opstanak Bogosloviji je pretila tokom Srpsko-turskog rada 1876-1878. godine. I u tom periodu imala je dragocenu podršku konzula Jastrebova. Mnogi uticajni Srbi, među njima i Sima Igumanov, prebegli su u Srbiju, a oni koji su ostali bili su hapšeni, proganjani, ubijani ili mobilisani u tursku vojsku.

PERIOD proveden u Beogradu Sima Igumanov je iskoristio da kupi imanje na Terazijama i završi poslove oko zadužbine, kako bi posle smrti obezbedio finansiranje i rad Prizrenske bogoslovije. Testamentom iz oktobra 1880. godine osnovao je Fond Zadužbine, čiji je osnovni cilj bio da finansira školovanje studenata srpske nacionalnosti iz Stare Srbije na bogoslovijama i drugim fakultetima u Beogradu, Prizrenu ili bilo gde u Evropi.

Zadužbinu su činili bogoslovija u Prizrenu, imanje na Terazijama u Beogradu, novčana sredstva, a kasnije i stambena zgrada u Brankovoj 15. koja je kupljena novcem zadužbine 1909. godine i data u zakup Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka. Zgrada i plac u Brankovoj su pripadali bivšem predsedniku vlade Jovanu Marinoviću, jednom od najuspešnijih srpskih premijera, koji je svoju karijeru završio kao diplomata u Parizu, gde je i umro.

KOLIKO je tročlani Odbor Zadužbine na čijem je čelu, po testamentu Sime Igumanova, uvek bio mitropolit beogradski, vodio računa o ostvarenju ciljeva zadužbinara, govori podatak da su desetak godina posle Simine smrti izgrađene ili renovirane nove zgrade Bogoslovije, da je kasnije kupljena pomenuta zgrada u Brankovoj 15, a 1939. i susedna zgrada u Brankovoj 13, kako bi se objedinio i stvorio veći prostor i novac brže oplođavao. Obe zgrade u Brankovoj 13 i 15 su, međutim, znatno oštećene u nemačkom bombardovanju 1941. godine, pa je Zadužbina utrošila značajna sredstva na njihovo renoviranje, a posle Drugog svetskog rata su nacionalizovane i na njihovom mestu napravljene nove.

Još dok je bio u Rusiji, Sima Igumanov je otvorio račun u Beogradu kojim je po njegovoj volji i nameni, raspolagao mitropolit Mihailo, prvi upravitelj Zadužbine, odnosno predsednik Odbora. Kada god je nešto trebalo da se plati Sima Igumanov je slao pisma mitropilitu iz Rusije ili Prizrena, a to su uvek bili troškovi školovanja đaka i studenata, plate nastavnicima, nabavke knjiga i druge tekuće potrebe.

GUMANOV se iz Beograda u Prizren vraća krajem 1881. godine. Živeo je izuzetno skromno, u Bogosloviji, ali je veći deo vremena provodio u manastiru Svetog Marka za koji je bio emotivno i duhovno vezan još od vremena kada je kao petogodišnji dečak u njemu našao svoj novi dom. U Prizrenu je zatekao gore stanje nego što je bilo kada je otišao. U prvim godinama posle Berlinskog kongresa, kada je Srbija postala međunarodno priznata država, Srbi u krajevima koji su ostali pod turskom vlašću postali su predmet neviđene torture, kojoj je bila izložena i Bogoslovija. Napali su je Arnauti, zaplenili kasu i uhapsili rektora Đorđa Kamperelića.

Zapise o tim teškim vremenima Sima je ostavio u knjizi "Sadanje nesretno stanje u Staroj Srbiji i Makedoniji", kojima je poslao poruke i molbe srpskim vlastima u Beogradu i evropskim vladarima.