NASTANAK IMPERIJE: Uspon "dunavskog Rotšilda"

To je bila funkcija sa značajnim ovlašćenjima u kontroli rečne trgovine. Ova titula mu je dala skoro odrešene ruke u prevozu robe.

"Proizvodeći vas na ovo dostojanstvo vručavamo vam tu dužnost da glavno nadziranje imate nad održavanjem poretka u trgovini na gore rečenom putu i da sve terbe koje se po đelu ove trgovine između trgovaca reiza i taifa porede, ispitujete, raspravljate i rješavate, i to sve da činite u prisustvu dva bespristrasna, vešta trgovca, koji s vama zajedno na presudu da se podpišu. Gdi sami riješiti ne uzmognete, i terajuće se strane na vašu presudu ne pristanu, da se kancelariji našoj odnosite". Ovako široka ovlašćenja upotpunjena su time da lokalne vlasti i kontrolni organi imaju obavezu da Kapetanu Miši "nuždnu rukopomoć besprekoslovno dadu".

Sa zvaničnim ovlašćenjem i titulom dunavskog kapetana, Miša je vešto koristio svoju moć, a već je imao veliko iskustvo i veze sa trgovcima. Ova titula je Mišu Anastasijevića uvela u red visokih državnih činovnika s velikim ovlašćenjima u međunarodnoj trgovini i arbitraži na Dunavu. Dala mu je čak i sudska ovlašćenja u sporovima i nagodbama u slučajevima kada nema saglasnosti između dve strane.

USPEŠAN rad doneo mu je unapređenje u čin majora, ali je svima ostao poznat po svom prvom činu. Iako je stekao veliko bogatstvo, nije ga pokazivao, živeo je skromno, vodeći računa o tome da ne izazove bilo kakvu ljutnju ili zavist kneza Miloša.

Nezadovoljan donošenjem tzv. Turskog ustava i podelom odnosno ograničenjem vlasti (na Sovjet), Miloš Obrenović je 1839. godine okončao svoju prvu vladavinu i abdicirao u korist starijeg sina Milana. Otišao je u Vlašku na jedno od svojih imanja, a tamo je mogao da se uveri kakav ugled i autoritet poseduje njegov dunavski kapetan. Pitao se kako je moguće da postoji neki Srbin bogatiji od njega. Od tada Mišu Anastasijevića posmatra kao suparnika, što će se naročito ispoljiti za vreme Svetoandrejske skupštine i njihove direktne i intrigantne borbe za vlast na srpskom prestolu.

ZA VREME vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića (1842-1858), Kapetan Miša je još više uvećao svoje bogatstvo. Stvorio je poslovnu imperiju sa centrima u Beogradu i Bukureštu. Prema biografima i hroničarima, u njegovu poslovnu imperiju bilo je indirektno uključeno čak nekoliko hiljada ljudi, imao je 74 lađe i 60 "kamarašija" (ispostava, brodarskih agencija i magacina) na Dunavu, "na kojima je hleb zarađivalo oko 1.000 ljudi". Kao zakupac vlaških i ugarskih solana, "otuda je dovlačio silnu so i na njoj zaradio velike pare", a sa ove strane Dunava tamo prevozio stoku i hranu.

Toliko je bio kreativan da često nije ni znao koji će mu pravac doneti veću zaradu, da li onaj kada istovari so ili onaj kada u povratku utovari stoku ili brašno. U trenutku je reagovao na sve što je moglo da utiče na cenu i količinu robe, a znao je da predvidi određene krizne situacije, da spremno dočeka sušu i druge vremenske nepogode, državne propise, nestašicu namirnica, sukobe i slično.

NIŠTA ga nije moglo iznenaditi. Za vreme Krimskog rata 1853-1856. godine kontrolisao je trgovinu osnovnim životnim namirnicama u regionu. Tada je mnogo povećan izvoz naše stoke, rakije i žita. Godinama kasnije prepričavalo se kako su "mršava srpska goveda tada imala veću cenu nego ona dobro uhranjena u najboljim vremenima".

Zaradu je investirao u nove poslove i kupovinu poseda, uglavnom u Rumuniji. Tajna njegovog uspeha bila je u ugovaranju velikih porudžbina od kojih se prodavcima vrtelo u glavi, plašeći se da li "čupavi kapetan" to može da plati. Isplatom prvih takvih porudžbina sticao je neograničeno poverenje i dobijao neprikosnoveni autoritet. Svi su mu verovali i svi su želeli sa njim da trguju. Oni koji su ušli u tu "prvu ruku" u trgovini sa Kapetanom postajali su bogati ljudi.

DOBIO je monopol za trgovinu solju u Vlaškoj, Moldaviji i Austrougarskoj, i postao zakupac, odnosno koncesionar najvećih evropskih rudnika soli. Usledila su i najveća državna odlikovanja skoro svih podunavskih zemalja. Kontrolisao je trgovinu Dunavom od Beograda do ušća u Crno more i postao nezaobilazan faktor u rečnom transporu na evropskom istoku. Pozajmljivao je novac državnoj kasi Moldavije i Vlaške, političarima, trgovcima, bankarima.

Kapetan Miša je imao pet ćerki i sve su bile udate u viđene srpske porodice. Najmlađu mezimicu Saru je udao za Karađorđevog unuka, princa Đorđa Karađorđevića. Stariji Karađorđev sin Aleksa (otac princa Đorđa) napravio je uspešnu oficirsku karijeru u Moldaviji i Rusiji, a Kapetan Miša je održavao tesne veze sa voždovom porodicom, koje su udajom Sare za princa Đorđa prerasle u rodbinske.

KAPETAN Miša je u svetoandrejskim političkim previranjima u Srbiji, razumljivo bio na strani Karađorđevića, ali ne vladajućeg kneza Aleksandra, nego princa Đorđa, sina starijeg kneževog brata Alekse. Smatrao je da je njegov zet Đorđe kao potomak starijeg voždovog sina Alekse, prirodni naslednik prestola i da njemu treba da pripadne kruna. Tako bi njegova ćerka Sara postala kneginja i prva dama Srbije. Za "buduće vladare" je sagradio dvor u kojem je gostio poslanike i ostale uticajne ličnosti da bi zadobio njihovu podršku za realizaciju svog cilja.

Ali ni mudri i lukavi Miloš Obrenović nije sedeo skrštenih ruku. Iako u godinama, želeo je da se ponovo vrati na presto i povrati vladarsku krunu svojoj dinastiji. U tu borbu i kapetan Miša i knez Miloš uložili su sve što su mogli. Kako ništa ne bi prepustio slučaju, Kapetan Miša se kao poslanik lično uključio u rad Svetoandrejske skupštine, kojom je i predsedavao. Njegov izlet u politiku bio je samo sredstvo da dođe do cilja da njegova ćerka i zet postanu srpski vladari.

POBEDILA je, međutim, vrhunska sposobnost i lukavstvo snalažljivog Miloša Obrenovića. Skupština je posle višednevnog zasedanja u Beogradu, koje je privuklo veliku pažnju javnosti, primorala kneza Aleksandra Karađorđevića da se povuče s vlasti, ali ne u korist Đorđa Karađorđevića, nego Miloša Obrenovića, koji 1858. započinje svoju drugu vladavinu i obezbeđuje povratak svoje dinastije na presto. Nisu pomogli ni raskošni prijemi ni primamljiva obećanja poslanicima, a sam ishod glasanja iznenadio je i bolje poznavaoce prilika i dešavanja vezanih za taj događaj. Zdanju na tadašnjem Kraljevom trgu nije bilo suđeno da postane kraljevski dvor, ostalo je samo rezidencija najmoćnijeg srpskog trgovca, koju će pet godina kasnije pokloniti "svome otečestvu".

Taj poraz svemoćnog dunavskog kapetana, potpuno je promenio njegov život. Kako je sam govorio, na tu zakulisnu borbu i lobiranje potrošio je više novca nego na izgradnju ovog velelepnog zdanja.

SUTRA: Zaboravljen veliki dobrotvor