KO JE KAPETAN MIŠA ANASTASIJEVIĆ: Kralj soli rastao pored Dunava

Imala je buran život kao pogranično mesto između Au­strougarske, Vlaške i Kneževine Srbije, odnosno Turske. U njoj su pristajale mnogobrojne lađe i karavani, trgovci s raznovrsnom robom, kupci i prodavci svega i svačega što je dopremano rekom, budući da se tu nalazilo i glavno pristanište na celom srednjem toku Dunava. Porečani su zato važili za veoma spretne lađa­re, zanatlije i trgovce. Njihova egzistencija bila je neposredno vezana za čuvanje granice, carinu i opsluživanje dunavskih lađa i karavana. Oni su bili i vešti prevodnici brodova kroz đerdap­ske virove i graditelji manjih brodića i barki.

Jedan od tih spretnih i sposob­nih ljudi, čiji je život od malih nogu bio vezan za reku i brodove, bio je Miša Anastasijević, naj­veći srpski trgovac ikada, brodo­vlasnik i industrijalac, poznat kao Kapetan Miša ili "dunav­ski Rotšild." Po mnogima je bio najbogatiji Srbin ikada. Dunav i lađe na kojima je zaradio prvi no­vac, presudno su uticali na njego­vu poslovnu karijeru i odredili njegov životni poziv.

OVU malu varoš i Kapetana Mišu pratila je ista sudbina, buran život pun raskoši i sva­kodnevnih izazova, s krajem ko­ji niko nije mogao da predvidi. U vreme jakih kiša i topljenja snega, Poreč je često plavljen, naročito kada su Austrougari postavili obaloutvrdu na svojoj strani reke, kako bi sprečili plavljenje južnog Banata, pa je knez Miloš tridesetih godina devetnaestog veka odlučio da va­rošicu premesti nekoliko ki­lometara nizvodno i tako reši problem Porečana. Po svom sta­rijem sinu, prestolonasledniku Milanu, daje mu naziv Milano­vac. Nešto kasnije ubrzano se razvija Gornji Milanovac, gra­dić na Rudniku, pa Poreč, odno­sno Milanovac, dobija odredni­cu Donji i ime koje nosi i danas.

Donji Milanovac je bio jedan od prvih urbanistički uređenih gradova u Srbiji, budući da ga je knez Miloš na toj novoj lokaci­ji podigao planski, ali je pri­likom izgradnje HE Đerdap mo­rao da bude potopljen. Nekoliko kilometara nizvodno, na malo uzvišenijem i bezbednijem pri­obalju Dunava podignut je novi Donji Milanovac, naslednik sta­rog Poreča. Tada je potpuno po­topljeno i Porečko ostrvo, rani­ji trgovački i zanatski centar, upamćen po Kapeta­nu Miši i vojvodi Milenku Stojkoviću, vojvodi iz Prvog srp­skog ustanka.

I VELIKO bogat­stvo Kapetana Mi­še nestalo je skoro neprimetno kao ova varoš. Neprocenjiva imovina ovog geni­jalnog trgovca nesta­la je tokom osamde­setih i devedesetih godina 19. veka, a glavni svedok tog bo­gatstva je nesuđena dvorska rezidencija, poznata kao Kapetan Mišino zdanje u Beo­gradu. Na njegovu iz­gradnju ovaj poslovni genije utrošio je tek neznatan deo svog bo­gatstva, svega oko pet odsto ukupnog imet­ka u zlatu, novcu i hartijama, ne raču­najući mnogobrojna raskošna imanja i dvorce u Rumuniji i Austrougarskoj. To je, kako beleže hro­ničari, izjavio sam Kapetan Mi­ša. Ovo zdanje je i danas jedna od najlepših građevina u Beogradu. Da nije ovog zdanja, o Kapetanu Miši bi se znalo jedva ponešto.

Miša Anastasijević rođen je 24. februara 1803. godine u Po­reču na Dunavu. Njegova majka Ru­ža je rano umrla zbog komplika­cija prilikom porođaja, a kada je dete imalo dve godine umire mu i otac Anastas, po kome je Miša dobio prezime. Tako Mišu po­diže maćeha Milja, druga Ana­stasova žena. Od Prvog srpskog ustanka žitelji pograničnih mesta često su od Turaka beža­li u Austrougarsku i Vlašku, pa tako i Milja sa malim detetom, o kome je brinula kao prava maj­ka. Posle sloma Prvog srpskog ustanka 1813. i bekstva Karađo­rđa i ustanika u Austrougarsku i Rusiju, oni ponovo beže preko Dunava i tamo ostaju više od dve godine, do opšte amnestije, kada naše izbeglice počinju da se po­stepeno vraćaju na svoja imanja.

TADA su Srbiju napustile skoro sve viđenije vojvode i tr­govci. Turci su u svom osvetnič­kom naletu počinili stravične zločine i opustošili mnoge gradove i sela. To je bilo jedno od najvećih stradanja srpskog naroda u istoriji, koje je u Evro­pi ostalo neprimećeno. O tom stradanju se i danas malo priča, a kolike su bile njegove razme­re, govori podatak mitropolita Stefana Stratimirovića da je tada "u Austrougarsku izbeglo oko 61.000 duša, što je činilo sedminu stanovničkog broja ko­jim je raspolagala Karađorđeva Srbija".

Kada su Turci ušli u Beograd, zatekli su skoro prazan grad, a poslednje civile koji nisu uspe­li da se ukrcaju na savsku skelu su pobili. Turci su bes iska­lili na onima koje su zatekli, broj ubijenih nije poznat, a oni koji su preživeli morali su da argatuju, odnosno da besplat­no snabdevaju turske magacine i utvrđuju gradove "zbog čega je mnogo sveta pomrlo, nešto zbog zaraznih bolesti i gladi, nešto zbog turskih udaraca".

TURSKI zulum je bio glavni povod za dizanje Drugog srpskog ustanka 1815. godine, pod vođ­stvom Miloša Obrenovića, koji je u poslenjem momentu odlučio da ostane u Srbiji. Njegova mudra politika saradnje sa Turcima počela je brzo da daje rezultate. Miloš čini sve da stekne pove­renje kod Turaka, naređujući čak i pogubljenja bundžija i neposlu­šnih vojvoda. Najveći broj iz­beglica se vraća u svoje domove, među njima Milja sa malim Mi­šom, koji, budući da je bio pi­smen i bistar dečak, sa 13 godina počinje da radi u porečkoj školi kao učitelj. Tada je bilo malo pi­smenog stanovništva pa je među đacima bilo dosta starijih i krupnijih od omalenog i mrša­vog dečaka učitelja. Taj posao do­bio je sticajem okolnosti i znao je da ga neće dugo raditi.

Kada je škola dobila pravog učitelja, Miša počinje da radi na lađama, utovara i istovara robu, često putuje do narednih odredišta. Potom postaje đu­mrugdžija, tj. cariniik na skela­ma koje su prevozile robu i ljude. Za nekoliko godina zaradio je novac dovoljan da pokrene sop­stveni posao, u kojem ispoljava veliki talenat i za relativno kratko vreme stiče veoma pri­stojan imetak. Oženio se 1825. godine "devojkom koja mu je odra­nije zapala za oko" Hristinom, ćerkom lokalnog sveštenika Ilije Uroševića. To je bio pre­sudan trenutak u njegovoj daljoj karijeri pošto je Hristinin brat Sima bio pisar kod kne­za Miloša Obrenovića. Miša Anastasijević dobija šansu koju neće propustiti.