KO JE KAPETAN MIŠA ANASTASIJEVIĆ: Kralj soli rastao pored Dunava
POREČ beše mala varoš na desnoj strani Dunava, nizvodno od Golubačke tvrđave, na malom ostrvu bliže srpskoj obali reke.
Imala je buran život kao pogranično mesto između Austrougarske, Vlaške i Kneževine Srbije, odnosno Turske. U njoj su pristajale mnogobrojne lađe i karavani, trgovci s raznovrsnom robom, kupci i prodavci svega i svačega što je dopremano rekom, budući da se tu nalazilo i glavno pristanište na celom srednjem toku Dunava. Porečani su zato važili za veoma spretne lađare, zanatlije i trgovce. Njihova egzistencija bila je neposredno vezana za čuvanje granice, carinu i opsluživanje dunavskih lađa i karavana. Oni su bili i vešti prevodnici brodova kroz đerdapske virove i graditelji manjih brodića i barki.
Jedan od tih spretnih i sposobnih ljudi, čiji je život od malih nogu bio vezan za reku i brodove, bio je Miša Anastasijević, najveći srpski trgovac ikada, brodovlasnik i industrijalac, poznat kao Kapetan Miša ili "dunavski Rotšild." Po mnogima je bio najbogatiji Srbin ikada. Dunav i lađe na kojima je zaradio prvi novac, presudno su uticali na njegovu poslovnu karijeru i odredili njegov životni poziv.
Po ocu Anastasu, koji je umro kada je Miša imao dve godine, dobio je prezime
OVU malu varoš i Kapetana Mišu pratila je ista sudbina, buran život pun raskoši i svakodnevnih izazova, s krajem koji niko nije mogao da predvidi. U vreme jakih kiša i topljenja snega, Poreč je često plavljen, naročito kada su Austrougari postavili obaloutvrdu na svojoj strani reke, kako bi sprečili plavljenje južnog Banata, pa je knez Miloš tridesetih godina devetnaestog veka odlučio da varošicu premesti nekoliko kilometara nizvodno i tako reši problem Porečana. Po svom starijem sinu, prestolonasledniku Milanu, daje mu naziv Milanovac. Nešto kasnije ubrzano se razvija Gornji Milanovac, gradić na Rudniku, pa Poreč, odnosno Milanovac, dobija odrednicu Donji i ime koje nosi i danas.
Donji Milanovac je bio jedan od prvih urbanistički uređenih gradova u Srbiji, budući da ga je knez Miloš na toj novoj lokaciji podigao planski, ali je prilikom izgradnje HE Đerdap morao da bude potopljen. Nekoliko kilometara nizvodno, na malo uzvišenijem i bezbednijem priobalju Dunava podignut je novi Donji Milanovac, naslednik starog Poreča. Tada je potpuno potopljeno i Porečko ostrvo, raniji trgovački i zanatski centar, upamćen po Kapetanu Miši i vojvodi Milenku Stojkoviću, vojvodi iz Prvog srpskog ustanka.
MILOŠEV POSREDNIK
ševića ulazi u krug najbližih Miloševih posrednika, dobija povlasticu da otkupljuje stoku po unutrašnjosti i da je prodaje preko Dunava, što je donosilo
veliku zaradu na razlici u ceni i transportu. Na prodaji stoke i rogova, koji su u Austrougarskoj bili veoma traženi za izradu instrumenata i češljeva, Miša zarađuje 1,5 miliona groša, što se smatralo pravim bogatstvom.
I VELIKO bogatstvo Kapetana Miše nestalo je skoro neprimetno kao ova varoš. Neprocenjiva imovina ovog genijalnog trgovca nestala je tokom osamdesetih i devedesetih godina 19. veka, a glavni svedok tog bogatstva je nesuđena dvorska rezidencija, poznata kao Kapetan Mišino zdanje u Beogradu. Na njegovu izgradnju ovaj poslovni genije utrošio je tek neznatan deo svog bogatstva, svega oko pet odsto ukupnog imetka u zlatu, novcu i hartijama, ne računajući mnogobrojna raskošna imanja i dvorce u Rumuniji i Austrougarskoj. To je, kako beleže hroničari, izjavio sam Kapetan Miša. Ovo zdanje je i danas jedna od najlepših građevina u Beogradu. Da nije ovog zdanja, o Kapetanu Miši bi se znalo jedva ponešto.
Miša Anastasijević rođen je 24. februara 1803. godine u Poreču na Dunavu. Njegova majka Ruža je rano umrla zbog komplikacija prilikom porođaja, a kada je dete imalo dve godine umire mu i otac Anastas, po kome je Miša dobio prezime. Tako Mišu podiže maćeha Milja, druga Anastasova žena. Od Prvog srpskog ustanka žitelji pograničnih mesta često su od Turaka bežali u Austrougarsku i Vlašku, pa tako i Milja sa malim detetom, o kome je brinula kao prava majka. Posle sloma Prvog srpskog ustanka 1813. i bekstva Karađorđa i ustanika u Austrougarsku i Rusiju, oni ponovo beže preko Dunava i tamo ostaju više od dve godine, do opšte amnestije, kada naše izbeglice počinju da se postepeno vraćaju na svoja imanja.
TADA su Srbiju napustile skoro sve viđenije vojvode i trgovci. Turci su u svom osvetničkom naletu počinili stravične zločine i opustošili mnoge gradove i sela. To je bilo jedno od najvećih stradanja srpskog naroda u istoriji, koje je u Evropi ostalo neprimećeno. O tom stradanju se i danas malo priča, a kolike su bile njegove razmere, govori podatak mitropolita Stefana Stratimirovića da je tada "u Austrougarsku izbeglo oko 61.000 duša, što je činilo sedminu stanovničkog broja kojim je raspolagala Karađorđeva Srbija".
Veliko bogatstvo nestalo je skoro neprimetno kao i varoš Poreč, u kojoj je rođen
Kada su Turci ušli u Beograd, zatekli su skoro prazan grad, a poslednje civile koji nisu uspeli da se ukrcaju na savsku skelu su pobili. Turci su bes iskalili na onima koje su zatekli, broj ubijenih nije poznat, a oni koji su preživeli morali su da argatuju, odnosno da besplatno snabdevaju turske magacine i utvrđuju gradove "zbog čega je mnogo sveta pomrlo, nešto zbog zaraznih bolesti i gladi, nešto zbog turskih udaraca".
TURSKI zulum je bio glavni povod za dizanje Drugog srpskog ustanka 1815. godine, pod vođstvom Miloša Obrenovića, koji je u poslenjem momentu odlučio da ostane u Srbiji. Njegova mudra politika saradnje sa Turcima počela je brzo da daje rezultate. Miloš čini sve da stekne poverenje kod Turaka, naređujući čak i pogubljenja bundžija i neposlušnih vojvoda. Najveći broj izbeglica se vraća u svoje domove, među njima Milja sa malim Mišom, koji, budući da je bio pismen i bistar dečak, sa 13 godina počinje da radi u porečkoj školi kao učitelj. Tada je bilo malo pismenog stanovništva pa je među đacima bilo dosta starijih i krupnijih od omalenog i mršavog dečaka učitelja. Taj posao dobio je sticajem okolnosti i znao je da ga neće dugo raditi.
Kada je škola dobila pravog učitelja, Miša počinje da radi na lađama, utovara i istovara robu, često putuje do narednih odredišta. Potom postaje đumrugdžija, tj. cariniik na skelama koje su prevozile robu i ljude. Za nekoliko godina zaradio je novac dovoljan da pokrene sopstveni posao, u kojem ispoljava veliki talenat i za relativno kratko vreme stiče veoma pristojan imetak. Oženio se 1825. godine "devojkom koja mu je odranije zapala za oko" Hristinom, ćerkom lokalnog sveštenika Ilije Uroševića. To je bio presudan trenutak u njegovoj daljoj karijeri pošto je Hristinin brat Sima bio pisar kod kneza Miloša Obrenovića. Miša Anastasijević dobija šansu koju neće propustiti.