MEŠA KAO DIREKTOR DRAME: Od Ordena rada drugog reda, do ignorisanja bosanskih rukovodilaca

Kao direktor Drame imao je umnogome odrešene ruke. Oto Bihalji Merin mu se u leto 1956. godine javlja: "Vrlo sam se obradovao kada sam na tvom pismu video zaglavlje pozorišta. Ne znam da li ti je poznato da me je pre nekoliko godina drug Roćko pitao da li bih preuzeo mesto upravnika tamo. Odbio sam, razume se, jer mi je bilo jasno da je potrebno uložiti veliki deo životne snage da bi se zaista stvorio neki visoki nivo.

Siguran sam da ćeš ti uspeti, ali ne gledam na tu stvar bez 'melanholije'. Nikako ne bih voleo da te preokupacija tekstovima drugih autora (recimo da sam ja jedan od njih) odvrati od sopstvenog pisanja. Zaista, to bi mi bilo žao, jer stvarno očekujem mnogo od tebe. Vidim iz tvoga pisma da se ozbiljno želiš upoznati sa mojom 'Nevidljivom kapijom', pa je šaljem, iako je taj jedini egzemplar, koji imam, slaba kopija, a izvesne manje izmene, koje sam uneo u originalni rukopis, nedostaju. Svejedno. Ti, prilikom čitanja, stavi svoje zamerke koje bi meni bile korisne ne samo za eventualnu inscenaciju u Sarajevu, već i za realizaciju u drugim pozorištima. Ako bi došlo do izvedbe u Sarajevu, posebno bih te molio da pomalo sarađujem, a, osim toga, voleo bih da malo posedimo. Imao bih da ti pričam o mojim susretima sa pozorištem, piscima i knjigama."

OD POSTAVLjANjA Bihaljijeve drame na sarajevsku scenu nije bilo ništa. Teatrolozi su Mešin rad u pozorištu kao dramaturga i direktora Drame visoko ocenili; nastojao je da "harmonizuje afinitete gledališta sa vlastitim zahtevima i naklonostima, ispunjavajući repertoar delima prevashodno dramske i komediografske sadržine". U to vreme od tragičara jedino su igrani Sofokle i Šekspir. Ali, na repertoaru su bila dela Čehova, Gogolja, Tolstoja, Brehta, Sartra, Milera, Judžina O'Nila, Joneska, a od naših Držića, Sremca, Nušića, Ignjatovića, pa do sarajevskog kruga - Žalice i Pašalića.

U novembru 1958. godine, u "Oslobođenju" objavljuje odlomak iz romana "Tišine". Reč je o romanu "ratnog povratnika, borca, koji spoznaje ljudsku sudbinu u neminovnom padu vrednosti života čim teškoće prestanu da daju podlogu njegovom teškom i smrtnom opstajanju: rat je zlo, koje je rodilo dobro, a mir je dobro koje porađa zlo".

I u pozorištu se upušta u novu avanturu; početkom 1959, zajedno sa Vladom Jablanom, režira Tolstojev "Rat i mir" (dramatizacija Piskatora, Nojmana i Prifera). Predstava je pobudila veliko interesovanje, a igrali su najistaknutiji glumci Boris Smoje, Milorad Margetić, Vladimir Jokanović, Safet Pašalić, Ljiljana Šljapić, Olga Babić, Esad Kazazović, Reihan Demirdžić.

NA PREMIJERAMA imao je uvek istu ložu, a u pozorišnom listu, koji je uređivao pesnik i esejista Husein Tahmiščić, pisao je uvek sadržaj drame, bez potpisa.

Dobija još jedno odlikovanje - Orden rada drugog reda.

Bosanski rukovodioci nisu mnogo marili za Mešu Selimovića. Istina, mnogi od njih su u ratu zauzimali niže položaje od njega, ali su se vinuli u visine i postali u vlasti - nešto. Meša je sveden na ono, takoreći, što je i pre rata bio - mladi profesor.

A nije više ni bio mlad: pedesetak godina. Kao uredniku časopisa "Život" javlja mu se Branko Ćopić, 18. maja 1959:

"Dragi Meša,

Primio sam dvobroj 4-5, 'Života', gde je i odlomak iz mog predgovora o Ziji. Milo mi je što ste se Zije setili.

Ja bih mogao da vam pošaljem jednu kraću priču od jedno desetak stranica, ako ste raspoloženi da je štampate (to je iz ciklusa priča o mom stricu Nidži). Čujem da u poslednje vreme nisam naročito poželjan u Bosni, pa hoću prethodno da te upitam prije nego vam pošaljem rukopis.

Kod nas ništa novo. Koljemo se kao žuti mravi i ogovaramo se, da je divota. Srdačno te pozdravlja..."

U REDAKCIJI "Života" bio je, po sećanju njegovih saradnika - "dostojanstveno strog, blage reči, a čvrste namere kad nešto predlaže da se to i ispuni..."

Ivi Andriću krajem marta 1964. godine piše: "Ponudio sam 'Sutjeska filmu' u Sarajevu da napravi tri kratka filma (u trajanju normalnog dugometražnog filma) po Vašim pripovetkama o deci. Scenarij za sva tri filma napisao bih ja. To su pripovetke: 'Deca', 'Na obali' i 'Panorama'. ... Preduzeće je prihvatilo moju ponudu, ukoliko, naravno, Vi date svoj pristanak..."

Andrić mu je odmah, već 2. aprila odgovorio:

"Primio sam Vaše pismo od 31. pr. m. i odgovaram na njega odmah, iako, nažalost, ne mogu ništa pozitivno odgovoriti:

Vrlo sam zadovoljan što biste hteli posvetiti Vašu pažnju i Vaš trud mojim pripovetkama, kao i 'Sutjeska filmu', koji bi hteo da ih uzme u rad. Međutim, stvar stoji ovako. Ja sam u poslednje vreme odbio tri ponude naših scenarista i naših filmskih preduzeća iz prostog razloga što nemam snage, ni vremena da se, pored ostalog rada, bavim još i filmskim problemima. Jer, ma kako se stvar udesi, ja znam da ne bih mogao ostati potpuno po strani od takvog pohvata, a nisam u mogućnosti ni psihički ni fizički da, pored obaveza i poslova koje još moram da vučem, uzimam na sebe nove obaveze, i to sa područja koje mi je nepoznato i daleko... Primite s Darkom i decom srdačne pozdrave, Milica i Vaš..."

KRAJEM septembra 1964. godine u Titogradu, na Sedmom kongresu Saveza književnika Jugoslavije, izabran je za predsednika. Na tom skupu srešće se i malo više zbližiti sa Dobricom Ćosićem, piscem od ugleda, a i političarem sa iskustvom. Meši je to druženje godilo. Njegovo predsednikovanje, međutim, završiće se neslavno i traljavo. Brzo će dobiti zamenu. A na tom titogradskom skupu, sa uverenjem je govorio o ulozi i mestu književnika u socijalističkoj izgradnji, i u prvom intervjuu, u "Večernjim novostima", nije okolišao da kaže koje ga nevolje muče i kako se snalazi:

"Snalažljiv sam po prirodi, lako ćemo za to... Ali, teškoća ima, da apostrofiram odmah dve: prva je više tehnička, to jest u činjenici što stalno boravim u Sarajevu, a poslovima sam vezan za Beograd. Druga, mnogo veća je to što Savez ne raspolaže takvim sredstvima, koja bi mu omogućavala da normalno budu urađeni neki poslovi onako kako se želi..."

SUTRA: Roman o čovekovoj tragediji