OTKAZANO POVERENJE NA FAKULTETU: Studenti su ga voleli, ali nije prošao reizbor na Filozofskom fakultetu

KAO docent na tek osnovanom Filozofskom fakultetu u Sarajevu Meša Selimović je predavao romantizam, naravno u to vreme po obrascu Timofejeva, ali dajući lični ton - nekonvencionalno, šarmantno, drugarski raspoložen prema studentima. Ta njegova glagoljivost i leporekost nije se dopadala nekim profesorima, i to će mu se za koju godinu potom i osvetiti.
Vezan za ženu i decu, Meša Selimović nije bio čovek kafane. Studenti su ga voleli i cenili. Partiji se oduživao izvršavajući političke zadatke, ali ga je iznad svega interesovala literatura. Uporno je pisao i pisao.
U "Književnim novinama" piše o svom iskustvu čitanja književnih radova na priredbama i večerima:
"... Svaka književna priredba treba da bude idejna cjelina, da ima određeni okvir, okosnicu, akcente. To će se postići ne samo izborom djela, nego i njegovim tumačenjem i povezivanjem, isticanjem pojedinih ideja i činjenica značajnih za okvir koji je unaprijed postavljen, stvaranjem atmosfere..."
U NOVOGODIŠNjOJ "Politici" 1951. na pitanje šta piše, odgovara: "Zbirku pripovedaka, koju dugujem poodavno, završiću uskoro. Tematika pripovedaka je iz narodnooslobodilačke borbe. Ovom zbirkom želim da se odužim ustanku makar i najskromnijim prilogom - pre no što odlučnije priđem većem delu iz tog vremena - da se na ovaj način oslobodim izvesnih tema, izvesnih doživljaja, pošto ne mogu da krenem dalje dok najpre njih književno ne saopštim. U ovoj godini izdaću i knjigu članaka o književnosti, našim književnicima, starijim i mlađim. Druge zamisli, skicirane ali ne i završene, ne znam da li ću ostvariti; treba oduživati dug, naročito kod nas u Bosni, i dnevnim potrebama, a to oduzima mnogo vremena."
U sarajevskom dnevnom listu "Oslobođenje" povremeno objavljuje prozne tekstove i recenzije.
ZAVRŠAVA veliki esej o Stevanu Sremcu. Privodi kraju pisanje studije o stvaralaštvu Hasana Kikića (1905-1942). Po njegovom mišljenju, uz Kočića, Šantića i Samokovliju, Kikić spada među pisce koji su književnost Bosne i Hercegovine izveli iz regionalnih okvira i učinili je ravnopravnim delom jugoslovenske literature.
"Svjetlost" objavljuje 1952. godine stihove i prozu Jovana Dučića - knjigu je za štampu priredio i predgovor napisao Meša Selimović. Smatrao ga je velikim pesnikom, među najvećim koje smo uopšte imali. I prvim među modernim srpskim pesnicima.
A povodom "Izbora književnih radova 1941-1951", štampanih u Sarajevu, Zoran Gavrilović u "Književnim novinama" ističe Selimovićevu toplinu i jednostavnost, a potom zaključuje:

"NjEGOVA pripovetka o grupi italijanskih vojnika koji se po kapitulaciji danima probijaju kroz bosanske šume, glad i bolesti, suprotnosti i svađe, plemenit lik Matka i lekarke Kurinija, sva je isprepletana zdravim čovekoljubljem, mirnom prostotom izlaganja bez patosa i izveštačenosti. Dobra je to priča... Selimović je blag i mek pisac..."
U to doba retke su bile reči pohvale ovome piscu. Tu svoju muku delio je jedino sa Darkom, najčešće u šetnji, držeći je pod ruku, onako stasit, izduženog, pomalo asketskog lica, najčešće sa naočarima, tamnim, ako je sunčan dan. A Darka, oniska, spremna uvek da ga razveseli, da ga razgali svojim karakterističnim osmehom.
Obeshrabren je i nezadovoljan onim što stvara. Sve te priče, pripovetke, govori - ne nailaze na nekakav veći odjek u javnosti. Kritike su konvencionalne, uglavnom.
"Bosna film" snima prvi dugometražni igrani film "Kuća na obali", prema scenariju Meše Selimovića i Norberta Kuntca iz Beča, a u režiji Boška Kosanovića.
I PONOVO nevolje: prilikom reizbora na Filozofskom fakultetu nije prošao. Njegov protivkandidat Boško Novaković imao je, po oceni komisije, značajnije radove. Ostao je bez posla. Zabeležio je rezignirano:
"Meni je otkazano poverenje. Nikad nisam saznao zašto. I ja sam četiri godine bio bez posla, bez zaposlenja ikakvog, i vrlo teško sam živio sa porodicom... I te četiri godine sam radio razne poslove, koji nisu imali nimalo veze sa književnošću, da bih prehranio porodicu..."
Naravno, bavio se pisanjem i od toga je živeo. Pisao je u "Oslobođenju", u "Borbi". Darka je otuđila ponešto od srebrnog posuđa.
Putuje na književne večeri u Jablanicu i Mostar. Održao je samo 1953. godine šest književnih predavanja, po čemu je prednjačio u Udruženju.
Umeo je da govori odmereno i polako. Kao da je uživao u dramskim pauzama.
SA RETKIM prijateljima viđao se u pozorištu. Sa komšijama, slikarima Bogićem Risimovićem i Brankom Subotićem - na partiji karata. Karte su mu bile posebno zadovoljstvo. Kafa i duvan takođe.
Nije lako podneo uspeh Ćamila Sijarića sa romanom "Bihorci", o kome se na sve strane govorilo i pisalo. Bio je to "grom iz vedra neba", ali i podsticaj da i sam prilježnije radi.
Novinaru "Omladinske rječi", u leto 1955. godine, izjavljuje:
"Pišem u slobodnim časovima. Ne znam šta će biti i ne znam kada će biti. Tema je savremena, vrlo teška, ne toliko zbog komplikovanosti same materije, nego i zbog metoda s kojim se još uvijek borim. Potpuno se emancipujem od svog dosadašnjeg načina prilaženja tematici. Zato će knjiga biti gotova prije svega onda kada sam sa sobom budem gotov..."
U RAZGOVORU sa Slavkom Leovcem, za "Omladinsku reč", o savremenom izrazu u literaturi, Selimović kaže: "Danas možemo da konstatujemo da naša književnost nije adekvatan odraz života. Život izmiče pred književnošću. To je jedna anomalija, utoliko pre što književnost ima funkciju da sagledava puteve razvitka..."
NA pitanje novinara o radu na filmu, Selimović veli: "Sada se vrše pripreme za snimanje filma po mom scenariju ,Palma u snijegu,. Ujesen će početi snimanje, vjerovatno u koprodukciji. Režiraće Radoš Novaković. Ali to je ipak specifičan i više tehnički posao. Rad na literaturi je glavna stvar i u nju najviše ulažem sebe..."
Veoma je aktivan kao scenarista i supervizor filmskih projekata.
Jože Gale, poznati slovenački filmski režiser, snimiće 1956. godine film prema Selimovićevoj pripoveci "Tuđa zemlja". Na festivalu u Puli film će dobiti - specijalnu diplomu za humanističku sadržinu scenarija.