U BOSNI NIŠTA NIJE PROŠLO: Meša je dobro razumevao identitetsku dramu bosanskih muslimana

Prema rečima Predraga Palavestre, "Derviš i smrt" i "Tvrđava" čitaju se kao moralistički romani moderne kritičke književnosti: "Selimovića više privlači moderna svest. Privlače ga moralna pitanja današnjeg vremena i životne drame današnjih ljudi, zbunjenog čoveka koji se susreće sa totalitarnom snagom državne vere i njenih zakona, političke elite, policije i ideologije, postojećih modela kulture, samovolje vlasti i vladajuće sile (...)

"ISLAM i muslimanska tradicija, kojima se pokrivao u "Dervišu" i "Tvrđavi", bili su egzotičan, starovremenski, društveni, religijski i čaršijski dekor savremene moralne drame, koja ga je kao pisca bolno opsedala. Bez obzira na temu, kritička oštrica njegove književnosti bila je okrenuta protiv ideološkog totalitarizma u Bosni, vešto skrivenih iza spoljašnjih partijskih ili verskih dogmi."

Meša Selimović, koji u "Sećanjima" piše da njegova porodica potiče iz drobnjačkog bratstva Vujovića, na granici Hercegovine i Crne Gore, dobro je razumevao identitetsku dramu bosanskih muslimana, ali nije odobravao "nasilno popunjavanje istorijskih i kulturnih praznina" i traženje "nepronađenih istorijskih tokova". U "Dervišu i smrti" Hasan o tome kaže i ove reči: "Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo, a nismo prihvaćeni."

POSLE 1967, kad je Muhamed Filipović u martovskoj svesci sarajevskog časopisa "Život" obelodanio šta podrazumeva pod bosanskim duhom u književnosti, i pripomenuo da su Ivo Andrić i andrićevska literatura naneli Bosni više zla nego sve vojske koje su kroz nju prolazile, Meša Selimović je bio odlučio da napusti Sarajevo i izuzme se od takvih poslova. Pesnik Rajko P. Nogo tu odluku ocenjuje, u knjizi "Zapiši to, Rajko" (2011), kao oštar politički potez. Više, dakle, nije reč samo o poetičkim razmacima. Na vest o Selimovićevoj smrti, Nogo je napisao sonet "Epitaf za M. S." i objavio ga u spomenutoj knjizi u nastavku svojih uspomena na velikog pisca:

Zatukoše ga kamenjem

Zemljaci braća rođena

Kamenje osta znamenjem

Da je sloboda rođena

Zatukoše ga kocima

Licem na bele poklade

Dođu ubice s ocima

Za pomen da mu pokade

Onaj koji mu sastavi

Perom na trošnoj hartiji

Epitaf ovaj sumoran

Na sličnoj sramnoj zastavi

Umače crnoj bratiji

Od zavičaja umoran

I DRUGI tumači videli su u "Dervišu" piščev dijalog ne samo sa skrivenim tajnama orijentalnog fatalizma u bosanskom karakazanu, već i sa sopstvenom epohom, kako je to pre njega činio Andrić. ("U Bosni ništa nije prošlo!") U poznavanju zatomljenih značenja islamske duhovnosti i drame pojedinca u sudaru sa svojom sredinom, Selimović je otišao možda dalje i od Andrića. To je na svoj način izrazio nadrealistički pesnik, romansijer i esejista Dušan Matić, objasnivši eksplozivni uspeh "Derviša i smrti" ovim rečima: "Andrić je došao do praga muslimanske kuće, a Meša je već bio unutra..."

Izuzetan stvaralači uspeh Selimović je ostvario i u svom poslednjem romanu "Tvrđava" (1970). To je, kao i prethodni Selimovićev roman, delo razuđene unutrašnje strukture, u kome je stvaralac izuzetnim stilskim sredstvima satkao priču o čovekovoj zatvorenosti u svetu koji simbolizuje pojam tvrđave - i njegovog iluzornog pokušaja da se u svetu nesigurnosti obezbedi od mračnih sila koje ga okružuju. U vlastitoj životnoj ispovesti, Selimović je progovorio o sebi, svom životnom putu i teškoj i mukotrpnoj borbi za dignitet čoveka, stvaraoca i pobunjenika u mučnim i zlim vremenima.

ZNAČAJAN korpus u Selimovićevom opusu predstavlja i njegova memoarska proza, objavljena pod naslovom "Sjećanja" (Beograd, 1976). Autori koji su se potpunije bavili Mešinom memoaristikom - pored njene dokumentarne vrednosti, kao svedočanstva iz "prve ruke" - izdvajaju i izuzetne estetske kvalitete njegovog memoarskog ispisa. Sam je, kako ističe, tu vrstu književne delatnosti smatrao, u izvesnom smislu, efemernom u odnosu na istinsku, umetničku književnost.

Selimović, u tom kontekstu, posebno ukazuje na neminovne zamke koje prate autorovo pisanje o sebi i o vlastitom stvaranju - koje mogu pre deformisati autorovu projekciju sopstvene ličnosti i svog dela. On, u skladu sa moralnim kanonom vremena u kome piše, ističe da su njegova sećanja društveno prilično nevažna: "Nikad nisam bio u položaju koji bi mogao znatnije i šire da utiče na istoriju, uvijek sam bio jedan od mnogih učesnika u istorijskim zbivanjima."

DOBRICA Ćosić i Meša Selimović bili su veoma bliski prijatelji. Upoznali su se odmah posle rata, dok su obojica još nosili partizanske uniforme. Ćosić se tada bavio propagandnim radom i počeo da piše prve prozne radove, a Selimović je bio funkcioner državne Komisije za utvrđivanje nedela ratnih zločinaca i njihovih slugu. Pisao je pripovetke kojima se nije oduševljavalo Ćosićevo društvo iz Simine 9a u Beogradu; s druge strane, "siminovcima" se dopala Selimovićeva tolerantnost prema drukčijem mišljenju, kao i njegov izrazito jugoslovenski i prosrpski stav, posebno kritička oštrica prema pojavama agresivnog bošnjaštva i zasnivanju nekakvog bosanskog jezika protivno osnovnim načelima lingvističke nauke.

Ćosić je bio među prijateljima koji su imali privilegiju da roman "Derviš i smrt" čitaju još u rukopisu. U svoje grehe prema prijatelju Ćosić ubraja i relativno mlak stav prema ovom romanu. "Prosto nisam poverovao da je reč o velikom romanu", zapisao je kasnije Ćosić. Slično su mislili i drugi Selimovićevi beogradski prijatelji i kolege kojima je bilo povereno da roman čitaju u rukopisu - Antonije Isaković, Petar Džadžić, Zoran Gavrilović i Živorad Stojković. Pohvalama se izdvajao jedino Borislav Mihajlović Mihiz: "Eto, u književnosti se ponekad dogodi i čudo - neko u zrelosti i u starosti napiše remek-delo i zapanji svet. Taj podvig je učinio Meša Selimović."