ČOVEKOVA upitanost pred svetom
U "DERVIŠU i smrti" Selimović je načinio svojevrsni otklon u odnosu na svoj dotadašnji književni postupak, koji se temeljio na izuzetnom osećaju za stvaralačke domete srpskog jezika i njegov moderni umetnički idiom.
Foto Dokumentacija Novosti
Kristalno jasan narodni jezik, koji je u tragičnom kontekstu priče za oktavu podignut - sa osloncem na moderan, sažet, sveden izraz - uneo je u prozno tkivo bogat, živ, pulsirajući jezik Bosne, kojim je izvanredno vladao, ali i tragički kod velikih epova. U romanu o dervišu, pisac je u velikoj meri promenio svoj dotadašnji jezički izričaj, i bujni, zavičajni idiom transformisao u jednu sasvim novu, dominantno intelektualizovanu frazu.
Selimović je za potrebe romana intelektualne, zbijene leksike, sa problemom junaka koji je zasićen svakodnevicom i banalnošću života - u potrazi za onom krajnjom istinom ka kojoj žudno stremi - iznašao jedan poseban, unikatan govor - koji se može imenovati kao govor posvećenika. Tu specifičnu boju Selimovićevom romanesknom tekstu daje i mnoštvo aluzija, fraza i idioma iz muslimanskog verskog i običajnog nasleđa, koje romanu podaruje posebnu upečatljivost. Njihova funkcionalnost dolazi do izraza u sklopu cele romaneskne priče, u kojoj prisustvo učenja jedne velike religije, kao što je islam, tvori intenzivan kontrapunkt naspram religijskih, istorijskih i običajnih elemenata pravoslavnog stanovništva.
MOŽE se reći da roman "Derviš i smrt" sabira u sebi sve bitne odlike Selimovićevog književnog pisma i njegovog izuzetnog stvaralačkog iskustva. Prema stavovima književne kritike, ali i po osećanju čitalačke publike, roman "Derviš i smrt" predstavlja ključno, kultno delo Meše Selimovića i jedno od najvrednijih romanesknih ostvarenja ispisanih na srpskom jeziku.
Miroslav Egerić, jedan od vodećih književnih kritičara tog vremena, zapisao je da je godina u kojoj se pojavio roman "Derviš i smrt" Meše Selimovića nesumnjivo od onih kojima se označavaju praznične godine u književnom kalendaru nekog naroda. Ma koliko mogla izgledati patetično, ova tvrdnja i danas deluje istinito, piše Egerić u "Spomenici Meše Selimovića" (2010), navodeći da je - u nizu domaćih književnih vrednosti, koje bi mogle poći od Gundulićevog "Osmana", preko klasičnih Vukovih zbirki epskih narodnih pesama, pa preko Njegoševog "Gorskog vijenca", preko Andrićeve "Na Drini ćuprije", "Travničke hronike" i "Proklete avlije", "Seoba" Miloša Crnjanskog i Ćosićeve tetralogije "Vreme smrti" - ova linija uspona u romanu "Derviš i smrt" imala snažnu, upadljivu potvrdu; ta činjenica, piše Egerić, i danas emituje plodotvorna dejstva i puteve ka bogatstvu srpske književnosti.
PROPLANAK NADE
VELIKO delo Meše Selimovića jeste slavljenje otpora; pribiranja i koncentracije čovekove snage za prometejski otpor besmislu, bedi i siromaštvu svake vrste. U ovom vremenu porušenih mnogih duhovnih i moralnih vrednosti, u kojem cinizam sile želi da zagluši bolje aspiracije uma i stvaranja, nije naodmet vraćati se slojevima Selimovićevog dela u kojima sjaji ta zlatna žica opomene da se ljudsko mora braniti onda kada je dovedeno u pitanja. To može biti i proplanak nade za one koji veruju da je nada i želja iskustva.
( Miroslav Egerić u "Politici", 22. aprila 2000)
EGERIĆ nedvosmisleno tvrdi da je u romanu "Derviš i smrt" fiksirana za trajanje i opomenu lična, sudbinska okolnost u životu piščevog brata Šefkije Selimovića, njegova tragična smrt i posledice koje je izazvala; srodnu sudbinu ima u romanu Ahmedov brat Harun. Dobrica Ćosić, koji se sa Selimovićem družio pune četiri decenije, a bio mu je "most i veza" s beogradskom antititoističkom opozicijom i intelektualnim krugom okupljenim oko SKZ - u čijem je Glavnom odboru delovao i Selimović - takođe podseća da je jedan Mešin brat streljan posle oslobođenja "zbog nekog moralnog prekršaja", dok je drugi, s nadimkom Buđoni, bio jedan od glavnih oznaša Bosne i Hercegovine. Radovan Popović beleži u svojoj knjizi "Život Meše Selimovića" (1988) da je Šefkija Selimović osuđen na smrt "zato što je uzeo krevet, ormar, stolicu i još neke sitnice". (U "Sjećanjima" Meša piše da mu je vest o streljanju brata saopštio saborac iz rata i potonji predsednik Predsedništva Jugoslavije Cvijetin Mijatović.)
DERVIŠ I HAMLET
Derviš je neobičan junak raspet između sumnji i dilema. Hamletov je literarni sabrat. Sebe je kvalifikovao s ponosom, večitim seljakom, a u stvari, on je tihi, skromni derviš neostvarene mladosti. Našao je smisao i mir u tekiji najbrojnijeg derviškog reda. Siromah je, bez imetka, ničega nema, bogatstvo nije cenio ni kod drugih...
"Derviš i smrt" je roman-tragedija, sličan, u dubljim naslagama umetnine, motivski i idejno, pa i po nekim formalnim osobinama, Šekspirovoj tragediji "Hamlet". Oba dela umetnički obrađuju veliku i složenu temu kritike vlasti i dovode je u vezu sa zločinom kojem se, preko odsustva svake etike, teži ili stiže do sreće. Klaudije likuje kad preko zločina osvoji tron. Ajni-efendija je srećan smaknućem Haruna jer je zaštitio vladarsku poziciju. Pobočni motivi karakteristični za Šekspirovu tragediju: osvajanje vlasti, zločin, koristoljublje, usamljenost, gubitak oslonca u životu, nevinost, čednost, ljubav, besmisao, traganje za istinom, prijateljstvo, osveta, motiv umetnosti, mudrost, obrazovanje, empirizam, licemerstvo, podlaštvo i laž, na visoki umetnički način odjeknuli su i u "Dervišu i smrti".
(Miloš Milošević, "Svet u
umetnosti romana", 2010)
Profesor Jovan Deretić je roman "Derviš i smrt" u svojoj "Istoriji srpske književnosti" okarakterisao kao delo snažne misaone koncentracije, pisano u ispovednom tonu, s izvanrednim umetničkim nadahnućem. Ovo delo, po Deretićevom viđenju, povezuje drevnu mudrost sa modernim misaonim nemirima: "Ono počinje od religioznih istina kao oblika dogmatskog mišljenja da bi došlo do čovekove večne upitanosti pred svetom, do spoznaje patnje i straha kao neizbežnih pratilaca ljudskog življenja."