DVA MESECA U RENESANSNOM PARKU PORODICE DEMIDOV: Demidovi su bili veliki kolekcionari, a njihove palate pravi umetnički muzeji

Veliki stres ratnih godina, koje je s porodicom provela u Nemačkoj pod stalnom prismotrom, večno sumnjičena da je engleski špijun zato što joj je vojvotkinja od Kenta rođena sestra – sve je to doprinelo da dobije tumor. Umrla je 11. januara na dvadeseti rođendan svog sina Hans-Vajta od Tering-Jetenbaha. Moja baka Elena je bila neutešna, a moja majka, duboko vezana za svoje sestre, izgubljena.

Nova smrt u porodici nije omela mog brata Aleksandra da se već u februaru 1955. oženi Marijom Pijom, u Estorilu u Portugalu. Verovatno je to bio njegov način da pobegne od sve te nesreće. Moji roditelji su bili oduševljeni ovim brakom jer su oboje jako voleli kralja Umberta II koji je bio u vrlo nesrećnoj zajednici s Mari-Žoze od Belgije.

Venčanje je bilo vrlo elegantno. Žene su blistale u raskošnim toaletama, razmećući se nakitom i skupocenim tijarama. Majka je na svečanom balu nosila raskošnu grčku tijaru s rubinima i ogrlicu koja s njom čini komplet. Tijara u obliku lovorika napravljena je za grčku kraljicu Olgu, moju prabaku, koja ju je poklonila mojoj baki Eleni od Rusije kada se udala za njenog sina princa Nikolu od Grčke. Kada je baka Elena pitala majku da li želi da joj posle smrti ostavi ovaj prekrasni komplet, moja majka je odgovorila da ne želi da razmišlja o smrti. Baka je naposletku ostavila tijaru i ogrlicu grčkoj kraljici Frederiki, ženi bivšeg kralja Pavla.

Nosila sam prelepu plavu haljinu i mislila da izgledam božanstveno. Samo što, u stvari, nisam izgledala božanstveno, zbog čega sam odbila od sebe mladog plavušastog rođaka Marije Pije u koga sam se odmah ludo zaljubila. Svečanost je trajala četiri dana, tokom kojih me on nije ni pogledao... Neprestano sam išla u toalet i stavljala sve više i više maskare nadajući se da će me ovo učiniti privlačnijom, ali to nije imalo nikakvog efekta. U Pariz sam se vratila nešto mršavija jer sam, udvarajući se rođaku, izgubila apetit. Nisam jela poslednja dva dana od silnog uzbuđenja.

KRAJEM jula 1955. godine preminula je tetka moga oca princeza Marija Pavlovna Demidova Abamalek-Lazareva, poznatija pod nadimkom Mojna. Posetili smo je nekoliko meseci ranije. Nisam ni sanjala da će to biti poslednji put da je vidim.

Kako su roditelji mog oca otišli svako na svoju stranu, tetka Mojna je bila najveća tatina podrška. Bila je rođena sestra očeve majke Aurore. Budući da sama nije imala dece, mog oca, koji je kao mladić često boravio u njenom domu u „Pratolinu“, nadomak Firence, pred smrt je usvojila. To je mesto na kojem se razvila njegova ogromna strast prema umetnosti jer Demidovi su bili veliki kolekcionari, a njihove palate u Firenci, „San Donatu“ i „Pratolinu“ pravi umetnički muzeji. Porodica Demidov je bila najbogatija ruska porodica, a o Elimu Demidovu, ujaku mog oca, pisale su i američke novine nazivajući ga „najbogatijim čovekom na planeti“. Zato je moj otac, koga je majka napustila, a otac poslao kralju Petru da se o njemu brine i da ga školuje, imao podršku rođaka iz porodice Demidov, naročito tetke Mojne, ali i ujaka Elima, koji je svojim uticajem u Grčkoj pomogao da se ostvari brak između mojih roditelja. Elim je bio poslednji ambasador Ruske imperije u Atini pre Oktobarske revolucije. Umro je u Atini tokom Drugog svetskog rata.

Mojna je živela povučeno na prostranom imanju „Pratolino“, dvanaest kilometara udaljenom od Firence. Stanovala je u „Pađeriji“, udobnoj kući za poslugu, koju je obnovio njen otac Pavle Pavlovič Demidov, drugi princ od San Donata, jer je palata Mediči ruinirana nakon smrti Frančeska Medičija, a potpuno srušena početkom 19. veka, kada je imanje bilo u vlasništvu Leopolda II, vojvode od Toskane iz doma Habzburga.

TATINA tetka Mojna bila je ekscentrična na zanimljiv način. Volela je da se kostimira, što je radila i dok je moj otac kao dete boravio kod nje. Pokušavala je na taj način da ga odvoji od stvarnosti njegovog ne baš lakog detinjstva, u kojem je rano ostao sam. Na fotografijama je izgledala kao glumica.

Ostala je udovica 1916. godine, kada je njen muž ubijen na Kavkazu. Obožavala je svog pokojnog muža, jermenskog multimilijardera, princa Semjona Semjonoviča Abamalek-Lazareva, čije su fotografije bile izložene svuda po „Pratolinu“. U razgovoru ga je pominjala kao Le Cher Adoré.

Pričalo se da nije napustila svoju spavaću sobu pet godina, ispijajući bocu kjantija svakog dana. Otmeno depresivna, živela je više u polusnu nego na javi. U retkim trenucima dobrog raspoloženja Mojna je pozivala u goste prijatelje za koje je organizovala različite aktivnosti, na primer, branje pečuraka. U strahu da se prijatelji ne otruju, crvenim zastavicama je obeležavala jestive pečurke, tako da su svi znali šta treba brati.

Renesansni park koji je okruživao „Pratolino“ bio je očaravajući! Projektovan prema zamisli Frančeska Medičija, velikog vojvode od Toskane, u 16. veku, za njegovu ljubavnicu, a potom suprugu Bjanku Kapelo, park „Pratolino“ je bio pravo remek-delo renesansne pejzažne arhitekture. U središtu parka, kraj jezerceta, i danas se nalazi ogromna, u kamenu isklesana impresivna statua Apeninskog kolosa, delo Mikelanđelovog učenika Đanbolonje. Bila sam potpuno opčinjena kad sam je prvi put videla kako izranja iz raskošnog zelenila.

KADA me je otac prvi put poveo u „Pratolino“, negde dve godine pre Mojnine smrti, opomenuo me je da pazim kako ću se ponašati. Trebalo je da on nasledi to imanje.Dobro pamtim taj prvi susret s Mojnom. U mraku jedne od soba videla sam ženu impozantnog poprsja, ukrašenog ogromnim brošem. I dok sam zurila u nakit i njenu veliku bistu, ona je ispod vela od čipke, pričvršćenog dijamantskim ukrasima za kosu, netremice gledala u mene. Dala mi je malu kovertu s nešto lira, zbog čega sam počela da se kikoćem. Majka se takođe tiho nasmejala. Otac nas je obe ošinuo ledenim pogledom.

Jednog dana sam s roditeljima otišla na ručak kod Bernarda Berensona, u njegovu vilu u Tati, blizu Firence. Moj otac je obožavao tog čuvenog istoričara umetnosti. Dopisivao se s njim, svojevremeno se savetovao oko umetničkih dela koja želi da nabavi za svoju kolekciju u Belom dvoru ili za muzej koji je osnovao 1936. godine (Muzej kneza Pavla, otvoren 1936. u Novom dvoru u Beogradu). Tada nisam imala pojma ko je Berenson. Imao je više od devedeset godina kad sam ga srela... U jednoj pauzi osetila sam obavezu da kažem nešto zanimljivo, pa sam počela da govorim o lepom vremenu, ali me on nije čuo.

Ponovila sam još jednom. Pogledao me je i rekao: „Drago dete, da li bi ponovila to što si rekla jer je sigurno bilo fascinantno?“ Bio je gluv kao top! Na kraju ručka jedva da sam mogla da šapućem od silnog ponavljanja. Želela sam da nestanem ispod stola.

Berenson je preminuo nedugo nakon tog susreta.

Pre njega je, u martu 1957. u Atini umrla je moja baka velika kneginja Elena Vladimirovna od Rusije. Mislim da bi živela duže da za kratko vreme nije izgubila kćer i unuka.Moja majka se još više povukla u sebe. Postala je gotovo senka.Mrtva tišina u našem domu postala je gotovo fizički opipljiva.

ROĐACI SA NAPOLEONOM

UBRZO nakon Mojnine smrti tetke moga oca princeze Marije Pavlovne Demidove Abamalek-Lazareve, poznatija pod nadimkom Mojna, otac je nasledio imanje  „Pratolino“. Uputili smo se u Italiju. Bila je to prilika da bolje upoznam imanje. Kuća je bila krcata uspomenama iz Rusije, ali i onima iz vremena Napoleona i Medičijevih. Tek kasnije ću saznati da je prvi princ od San Donata Anatol Nikolajevič Demidov, predak moga oca, bio oženjen Napoleonovom bratanicom Matildom Bonapartom i da je bio veliki poštovalac Napoleona. Anatol Demidov je bio i veliki kolekcionar, te mecena brojnih poznatih umetnika poput Ežena Delakroa.

 SUTRA: BEKSTVO U AMERIKU I U SVET PUN ČAROLIJA