JEDINI SUSRET S KRALJEM PETROM U SUMORNOM PARISKOM STANU: Kralj Petar i kraljica Aleksandra nisu naročito voleli sina pa je dečak delovao tužno

Deo svog prvog letnjeg raspusta provela sam u Cermatu sa Irinom Obolenski, ljubaznom Ruskinjom udatom za Edvarda Bedingtona Berensa, prijatelja mog oca. Pozvali su i jednog jedanaestogodišnjeg meksičkog dečaka da nam se pridruži. Za mene je on bio toliko božanstven da sam čak počela da vežbam i planinarenje sa štapom na isti način kao on.

Bila sam toliko zanesena prizorom snega, koji tako dugo nisam videla, da sam gotovo poludela od sreće! S nama je bio i Irinin mlađi brat Miša, momak od dvadeset četiri godine u koga sam se strastveno zaljubila. Da bih mu privukla pažnju, sakrila sam njegove cigarete i šibice, ali mislim da iz tog gesta ipak nije mogao da oseti količinu strasti koju sam osećala prema njemu.

Vratili smo se u Pariz, gde su nas posetili kralj Petar od Jugoslavije i kraljica Aleksandra sa svojim šestogodišnjim sinom Aleksandrom. Oni ga nisu naročito voleli, pa je dečak delovao tužno. Živeo je više sa svojom grčkom bakom po majci Aspazijom. Otac se s kraljem viđao često, želeći da popravi narušene odnose i izmeni lošu sliku o sebi koja je kralju nametnuta tokom ratnih godina. A ja... Nikad posle tog susreta nisam videla ni kralja Petra ni kraljicu Aleksandru.

Moj otac, zakleti pesimista, bio je ubeđen da će Sovjetski Savez izvršiti invaziju na Evropu. Pošto im se Švajcarska strateški nalazila na putu, razmišljao je da bi trebalo da pređem u novu školu u Engleskoj. Mislila sam da bi bilo dobro da idem u „Hitfild“, istu onu školu koju je pohađala i Aleksandra od Kenta. Bilo bi to sjajno za obe. Načula sam, međutim, da naše majke misle da smo mi nevaljale jer se previše kikoćemo i da bi nas trebalo razdvojiti.

MRZELA sam Pariz, vlažan i neprijateljski nastrojen, a bilo je i krajnje vreme da nabavim novu odeću. Bila sam punačka i pomalo zdepasta. Moja majka, ta kraljica stila i elegancije, insistirala je na tome da nosim dugačak kaput sa ranglan rukavima i praktične cipele s nižom, širokom potpeticom. Da bih osvežila taj sumoran izgled, koristila sam ružičasti karmin, ali mi ga je majka ubrzo oduzela.

Aleksandar, brat koga sam se plašila, navratio je jednom na čaj. Sedela sam kruto za klavirom, u tišini. Tresla sam se, ali on toga nije bio svestan. Ignorisala sam ga kad mi je uputio neku uvredu. Imao je dvadeset šest godina, a ja sam tek zagazila u pubertet. Moje misli su već bile daleko odatle. Pitala sam se šta me čeka u Engleskoj?

U januaru 1950. tata je bio ubeđen da će Staljin izvršiti invaziju na Evropu, pa su me poslali u internat zvani „Tjudor hol“  u Engleskoj, koji sam vrlo brzo  zamrzela. („Tjudor hol“ je škola internatskog tipa za devojčice uzrasta od 11 do 18 godina, osnovana 1850. godine).

Predeo na putu do nove škole u Banberiju, u Oksfordširu, bio je mračan i hladan.

Mislim da me je tamo prvi put odvela majka, ali se ne sećam sa sigurnošću. Ostavili su me na glavnom ulazu ove ustanove zloslutnog izgleda, a potom se u tišini odvezli.

Maslinastozelena uniforma sa suknjom dužine deset centimetara iznad kolena.

Tamnozeleni džemperi preko kojih nam nije bilo dozvoljeno da nosimo ništa deblje. Pre doručka smo morali da istrčimo oko kilometar i po kroz maglu do kapije i nazad. Toliko sam želela da protrčim kroz kapiju i odjurim dalje, ali bih svakako bila primećena zbog boje te grozne uniforme.

Prejedala sam se belim hlebom, prženicama, biskvitima i zapečenim pasuljem kako bih održala toplotu i ugušila svoje jade, pa sam počela i da se gojim. Nisam imala volje za učenjem. Putovala sam vozom za London kod zubara i zamalo nisam umrla od stida u toj odvratnoj uniformi!

PREKLINjALA sam majku da me ispiše iz škole, ali ona nije želela ni da čuje za to. Rekla mi je da ako je ta škola dovoljno dobra za moju rođaku Pupu fon Hesen, sestričinu princa Filipa, mora biti dobra i za mene. Kasnije sam saznala da je i moja rođaka Pupa beskrajno mrzela „Tjudor Hol“ i da tamo uopšte nije bila srećna.

Jedne večeri, uoči odlaska za Pariz, puklo mi je slepo crevo, pa su me brzinom svetlosti odveli u bolnicu. Aleksandra je došla da me poseti, ali je umesto na vrata, ušla kroz prozor. Moja soba se nalazila u prizemlju, pa je želela da napravi štos. Pretvarala se da je sva svečana i formalna jer su joj rekli da ne sme da me zasmejava. Ali samo jedan pogled na izraz njenog lica bio je dovoljan da se zacenim od smeha, sve vreme se držeći za stomak, dok mi bol ne bi naterao suze na oči. Zbog toga sam počela i da se tresem u groznici, pa je nadzornica odmah ispratila Aleksandru iz moje sobe.

Tako su okončani moji dani u „Tjudor holu“. Zidove škole sam išarala grafitima s porukama o nastavnicima koje sam mrzela.

VRATILA sam se u Pariz, gde sam pohađala katolički internat „Asumpsion“. To je bila škola mračne atmosfere, udaljena svega petnaest minuta od kuće mojih roditelja, u centru grada. Vodile su je katoličke časne sestre. Enterijer je bio sav u tamnosmeđim tonovima, a vodovod i kanalizacija bili su još gori nego u Engleskoj. Ovde je za četrdeset devojčica iz iste spavaonice postojao jedan jedini toalet u hodniku. Zvono je oglašavalo buđenje u šest i trideset ujutru, a misa je bila već u sedam. Pošto nisam bila katolikinja, ležala bih pokrivena u krevetu do sedam i trideset, kada je bilo vreme za doručak.

Doručak se sastojao od bajatog hleba koji bismo umakale u kafu s mlekom, pa potom sve to posrkale. Sva su predavanja bila na francuskom jeziku koji je, pritom, izgovaran užasnom brzinom, tako da sam mogla samo da žalim što nisam posvetila više pažnje časovima koje su mi držale francuske guvernante.

Sa mnom u razred išla je Mari-Žan, sestra Brižit Bardo.

Časne sestre su bile krute i diktatorski nastrojene. Na odmoru bi nam dale još bajatog hleba, samo ovoga puta sa crnom čokoladom. Morale smo, takođe, da igramo fudbal sa jednom časnom sestrom Špankinjom. Ona je bila ubedljivo najneprijatnija od svih i ja sam bila dosledna u svojoj odlučnosti da ili odbijam da igram, ili jednostavno šutnem loptu preko zida na ulicu.

UČENjE francuske istorije i književnosti bilo je prava noćna mora jer ništa nisam učila ni o jednom ni o drugom u svojoj engleskoj školi. Bila sam katastrofalna u tome.

Nisam bila popularna među učenicama Francuskinjama, a ni nastavnici nisu imali mnogo strpljenja sa mnom. Jedina sportska aktivnost koju smo imali bilo je petnaestominutno igranje fudbala. Pošto sam bila levoruka i nisam lako razlikovala desno od levog, stepenicama bih uvek trčala pogrešnom stranom, zbog čega su me kažnjavali.

Vikendima bih sedela na spratu škole i pljuckala koštice od trešanja kroz prozor na prolaznike dok mi ne bi dosadilo, nakon čega bih otišla peške kući. Roditelji bi me odmah kaznili i vratili nazad.

Jednog dana sam u prašnjavom školskom dvorištu upoznala gospođicu Anitu, Poljakinju, koja je bila direktorka završne škole.  Na kolenima sam je molila da me primi u svoju školu lepih umetnosti. Molila sam je da pozove moje roditelje jer više nisam mogla da podnesem „Asumpsion“. Kod nje sam učila istoriju umetnosti, filozofiju i pravo.

DOSADNA PREDAVANjA

HRANA u internatu za devojčice „Tjudor hol“ je bila nejestiva, posebno kad se uporedi sa onom u Švajcarskoj. Časovi beskrajno dosadni... Morale smo da nosimo iste gaćice tokom cele nedelje, a kupale smo se samo jedanput nedeljno, dok smo kosu prale jednom u tri nedelje! Uveče bih se iskradala iz kreveta kako bih oprala svoje gaćice, koje sam potom širila na maloj grejnoj cevi. Tada bih se i okupala i oprala kosu. Jedne večeri zaslepeo me je blesak baterijske lampe. To je bila nastojnica škole, koja me je vrlo ozbiljno kaznila zbog mog "nagona za čistoćom".

 SUTRA: VEST O POGIBIJI SINA DOTUKLA KNEZA PAVLA